Od utorka do utorka

Došla sam do zaključka da preterano bavljenje ekonomijom ubija kreativnost u meni. Pa sam rešila da današnji slobodan dan iskoristim da malo probudim tu uspavanu lepoticu. Uspela sam da završim ono što sam sebi obećala - razvila sam neke nove slike i promenila one izbledele slike sa letovanja, okačila još neke sličice, poruke, džiže - tako da sam provela deo dana seckajući, bojeći, lepeći i bilo mi je baš baš lepo... I baš sam zadovoljna rezultatom, izgleda kao da sam Bog zna šta promenila u sobi, a ne tek izbor sličica na tabli od plute...

Protekla je još jedna duga nedelja. Od prošlog utorka, raspoloženje mi se drastično popravlilo... Ne zato što se nešto posebno lepo desilo, sem što je danas konačno "svanulo". Mislim da je za moje neraspoloženje bio delimično zaslužan onaj bauk poznatiji pod pseudonimom PMS, a sa druge strane kiša. Sad više nemam razloga da budem neraspoložena...:)

Sa druge strane, od prošlog utorka praktično nisam stala. Rodjendan, utakmica, slava... Za ovu nedelju sam opet rasprodata. Pošto sam svima koji su me zvali prošle rasprodate nedelje obećala ovu. Ali ne žalim se, naprotiv. To je moje vidjenje zabavne nedelje. Svaki dan nešto novo. Dragi ljudi i smeh. Jedva čekam.

Kupila sam i nove čizme. Crne i jednostavne. Meni se baš svidjaju. Pravi izgovor da se kaže da koračam novim stopama. Novim putevima. Pa makar samo kao izgovor, i to me oraspoložuje (ne znam može li ovako da se kaže, al zna se na šta mislim). Volim nove stvari, ne volim monotoniju.

I za kraj, jedan fin citat koji sam danas čula od jednog mog druga (koji inače tvrdi da je zao):
"A positive attitude maz not solve all zour problems, but it will annoy enough people to make it worth the effort."

Možda bi ovaj post mogao da se zove "Jedna stranica dnevnika". Al neće... u stvari neću. Nek se zove ovako.

Za svi kišni dana i za dobro raspoloženje

Opet ova kišurina... Ne volim kišu. Usporava me, remeti mi planove, deprimira me... Ne dam se ja, da se ne lažemo - juče sam bila skroz dobro raspoložena ceo dan, bez obzira što mi je dan bio jako naporan, moglo bi se reći pakleni ponedeljak, i još ovo "divno" vreme na sve to. Juče sam uspela da ostanem nasmejana, bez obzira na to što sam ustala u 6, i što su mi propustile čizme pa sam morala sat vremena na faksu da sušim čarape, a cela četiri čizme. Ne, zaista se uopšte nisam potresla. Nekako mi je na kraju krajeva bio zanimljiv dan. Ali danas, uh, baš me smara!

Tap, tap, lupka o prozore i oluke, ma pada napolju, toliko da ni kišobran ne pomaže. Ufff... Kad mi se nešto dešava i ne razmišljam o njoj, a danas je nekako jedan od onih prilično dosadnih dana... Mada, možda se do kraja dana nešto i popravi. Mislim da nešto počne da se dešava, od popravljanja vremena nema ni govora...



Puh...prvo talas nekih ružnih misli. Mračnih. Možda ja u stvari foliram samu sebe da mi je inače sve super, a u stvari to radim samo zato što ja želim da je tako. Možda u stvari to što sanjam kojekakve gluposti, to moja podsvest pokušava da dodje do izražaja i da mi dokaže da se foliram. Nešto mi se sve poremetilo u poslednje vreme, nekako imam osećaj da zapostavljam neke meni važne ljude, al ne namerno. A opet, pružam možda previše pažnje nekim drugim ljudima, koji bi mogli da to pogrešno protumače. A da li stvarno pogrešno? I nervira me onaj mračni lik što me fiksira svaki put u amfiteatru. Šta gleda? Šta hoće? Šta, nema pametnija posla nego da me fiksira?

Puh... a onda talas malo lepših misli, da poklope one ružne. Moglo bi se reći i ružičastijih. Šta mi pa fali da ne budem stvarno srećna? Nemam na šta da se žalim kad bolje razmislim, tako da nemam ni što sebe da foliram. Pa šta ako sanjam svašta? Zar svi mi ne sanjamo gluposti ponekad? I to onda ništa ne znači, sem da ti je ona siva masa u tvojoj glavi izmešala ono što ti se dešava i o čemu razmišljaš, obukla to i našminkala, tako da ne prepoznaš i onda ti pustila film. Eto. A ljudi, shvatiće. Doćiće svako na red da mu posvetim vreme, a onda će ovi drugi da odu malo na pauzu. A ko shvata stvari pogrešno, samo sebi stvara problem, ja sam u stanju da razgraničim sama sa sobom. I ko jebe mračnog...:)

Eto tako. Jednostavno. Pusti kišu, nek pada oktobar je, vreme joj je. I pusti mračne misli nek ih oduva vetar. Smeši se! Ma ne moraš ni toliko. Smeši se u sebi!

Digitalna agresija

Iznad mog radnog stola...koji inace služi kao sve samo ne kao radni sto, u njemu stoje knjige, sveske, i još štošta, uglavnom, a na njemu, bolje i da ne nabrajam, od saksija sa cvećem, preko nekih lutkica, bočica od penicilina napunjenih peskom, "večnog" kalendara, slika, pa do nezaobilaznih knjižurina i papirologije - dakle, ono što je predvidjeno da se radi za radnim stolom, ja radim na krevetu, na podu ili za trpezarijskim, al mi to ne smeta, ne dam da se pomera taj "radni sto"!

Uglavnom, iznad tog mog "radnog stola" imam jednu poveću tablu od plute, onu koja je predvidjena da se na nju pribadačama kače poruke i tako to. Umesto toga ja na njoj imam zakačene slike, mene i ljudi koji su mi dragi. Znam, kazu da ne treba živeti u prošlosti, ali volim da tu držim podsetnik na neke lepe uspomene. Kad pridjem stolu, kad ih pogledam, da se oraspoložim, nasmejem, prisetim zabavnih trenutaka. (Moguće je da imam problem sa korišćenjem stvari u one svrhe za koje su izmišljene... Možda uskoro počnem da se češljam onom hvataljkom za špagete ili da trakice sa voskom koristim umesto selotejpa...) Inače, u ramovima stoje dugoročnije slike, one koje se ne menjaju godinama, na tabli bi trebalo da su samo najsvežije uspomene.

Na toj tabli se medjutim nije promenio arsenal slika već više od godinu dana... Ranije sam ih menjala na svakih par meseci, oko svakog dogadjaja kada se setimo da bismo se mogli slikati - Nove godine, nekog rodjendana, ekskurzije... Ali od prošlog avgusta tu stoje slike sa letovanja prošle godine. To su lepe slike, nema šta, ali primećujem da su prilično izbledele koliko već stoje tu, zajedno sa sve ulaznicama za žurke i priveska koji smo koristili za ključ od sobe. Zašto? Da li ja to nemam novih slika? Da li je to poslednja lepa uspomena koju imam?

Naravno da nije tako. Problem je u digitalnoj tehnologiji. Prošle jeseni sam nabavila digitalni fotoaparat. I od tada nema više "opipljivih" slika! Ima ih puno, preko hiljadu, sigurno, ali sve su u elektronskom obliku... Jednostavno ih sve prebacujem na kompjuter i od tada ni jednu nisam razvila na papiru. Greška, velika greška... Moram podhitno da razvijem nekoliko najlepših i da izbledele slike stavim u foto-album sa ostalim slikama sa letovanja, a album u kutiju sa drugim slikama koje su nekada bile na tabli. Vreme je za neke sitne promene...

Otkacena kafeholicarka

Pitam se ponekad da li smo svi mi ustvari ovisnici? Ne mislim na cigarete, alkohol ili drogu, pa cak ni na kocku, to su opste poznati poroci. Od svega ovoga konzumiram jedino alkohol i to retko i u manjim kolicinama, ne predstavlja mi nikakvo posebno zadovoljstvo... Ne pricam samo o tome, mislim da svako ima neki svoj jedinstven porok. Ili mozda cak i nekoliko!

Recimo, jedan od mojih poroka je definitivno kafa. I to iskljucivo ona jutarnja. Ne pijem 10 soljica dnevno, nikako... Ali ako ujutru ne dobijem svoju dozu kafeina u obliku velike solje Nes kafe, bolje da ne krecem nigde. Treba mi mnoogo duze da se razbudim, raspolozenje mi je na donjoj granici "dozvoljenog", zna ponekad i glava da me boli! "Let me drink my coffee and nobody will get hurt" - mislim da ovo najbolje reprezentuje moje stanje u takvom slucaju... Ako zadovoljim svoj jutarnji poriv za kafom, ok sam ceo dan (ako su ostali uslovi nepromenjeni)!:) Ne volim da je pijem u trku, to je jednostavno ritualno, imam potrebu da sednem i da na miru uzivam u njoj, sama ili u drustvu, nebitno je.
Juce sam na faksu provela dugih i napornih 10 sati. Izasla sam iz kuce pre 7, tako da vremena za moju Nes nije bilo, ali me je jedan drug castio kafom dole u kantini negde popodne. Uf, hvala mu, to mi je definitivno spasilo dan...

Once again, the day was saved, thanks to the... cup of coffee???

Eh da, ima jos jedna stvar koje ne mogu da se otresem u poslednje vreme. Imam nekontrolisanu potrebu da zezam ljude. Ne, ozbiljno! Toliko se salim i provociram u poslednje vreme, da ako uskoro ne skratim jezik, ima da naletim na nekog ko ne shvata salu i da mu se opasno zamerim. Al ne znam zasto to radim, jednostavno je nesvesno... Nemam ja nameru da bilo koga uvredim, jednostavno samo da se nasalim, nasmejem ja, a zasmejem i druge. Zato volim ljude koji umeju da se sale i da uzvrate... U, to mi je posebno zadovoljstvo, kad mi neko vrati istom merom... sve dok nije zlonamerno, naravno...

I jos jedan porok koji imam (au al sam ja neka porocna osoba...) jesu poljupci. Naravno sa jednom posebnom osobom, ne sa bilo kim. Dobro ajde, mozda nisam ovisnik, ali zaista uzivam u njima i sa njim...;)

Inace, ja se salila, al izgleda da sam stvarno celebrity na faksu, presrecu me ljudi po hodnicima, svi bi nesto da mi kazu, da me pitaju, da me pozdrave, neke od njih poznajem, neke znam iz vidjenja, a za neke se stvarno pitam odakle su se pojavili. I svi mi znaju ime. Heh...

Beg iz Laze

"Lepa ljubav je kad vidis nekog, pa ne mozes da ga zaboravis, pa zelis da ga vidis i sutra, i opet i opet, to je prava ljubav. Ljubav nije eto sretnemo se negde u mraku, izljubimo se i uradimo ne znam sta i posle se vise ne poznajemo. To nije ljubav, to je trulez..." Upravo sam ovu izjavu cula na televiziji, od nekog dekice od 80 i kusur godina iz nekog sela u Vojvodini. Svaka mu cast, koliko god da zvuci stereotipno, mnogo mi se dopada kako je to rekao. Imala sam potrebu da ga citiram.

*Znas, moram uskoro da krenem na jedno mesto. Znas, tamo ima puno ljudi i svi nesto cekaju tu, e tu ce onda da dodje jedna carobna kocija, koja ide sama od sebe, ne vuku je konji ni nista. Onda cu ja sa svim tim ljudima da udjem u tu kociju, malo ce nam biti tesno, ali dobro, tako je to.
**Cekaj, hoces da kazes da ces da udjes u neku carobnu kociju sumnjivog porekla sa gomilom ljudi koje ne poznajes?
*Pa...
**Pre ces da se guras s nepoznatim ljudima, nego da setas jos sa mnom?!
*Pa moram.
**Ali to su nepoznati ljudi!
*Znam, ali mi imamo nesto zajednicko, cilj nam je da jednog dana dospemo na isto mesto.
**Mislis na Lesce?
*Hmm... Pa pre na Bezaniju, al tamo nema mesta. Mozda na Orlovacu.
**Nigde vise nema mesta.
*Ali nisam na to mislila, mislila sam da danas stignemo na isto mesto. Na to drugo mesto jednog dana, kad dodje vreme.
**Mislim da kocija broj 35 moze da te odvede na Lesce i pre vremena. Ali ja uvek sidjem par stanica ranije...
*Pametan potez, vrlo pametan...

Duva neki vetar napolju. Heh, zamisli da si ti vetar. Gde bi sve stigao, sta bi sve video, osetio, dodirnuo... A mozda ako si mnogo brz, ne uspes da primetis i osetis sve sto si hteo. A ako si mnogo spor, onda opet ne mozes svuda da stignes. Ako si vrlo jak, mozes da lomis grane, nanosis bol. Ako si jos jaci, mozes da cupas drvece iz korena i dizes krovove. Ako si slab, mozes da usrecis nekog kada je vreo dan. Mozes da budes hladan, pa da nateras neki zaljubljeni par da se pribiju jos blize jedno drugom. Mozes da budes topao, da nosis polen i sve one mirise biljaka, tako da neki uzivaju a neki dobiju polensku kijavicu. Velika je to moc...

Nisam prolupala, ne jos uvek...:)

O kralju i promenama

Procitala sam jos jednu knjigu od Stivena Kinga. E kako taj covek pise, svaki put me odusevi! Sa jedne strane deluje kao da se uopste ne trudi, kao da pise onako kako mu upravo prolazi kroz glavu, ne ustrucava se da koristi psovke, sleng, ma totalno neuobicajen nacin izrazavanja. Sa druge strane, postize onaj savrseni efekat da nista od toga ne bude vulgarno, neukusno, nezanimljivo, uspeva da sve opise i objasni do najsitnijih detalja, mesta, izgled likova, njihove karaktere, misli, dogadjaje. Uspeva da od tebe nacini vise od obicnog citaoca. Ne citas knjigu kao sto bi gledao neki film na tu temu, ili kao sto bi citao neki sladunjavi zenski roman, ili neki klasik, ma cak ni krimic. U stanju je da te natera da se sazivis sa likovima, da razmisljas kao sto oni razmisljaju, da se radujes i patis zajedno sa njima, da se ljutis na njih. Ne ume to svako... Taj King je stvarno kralj!;)

...

Pocela su predavanja na faksu ove nedelje. Ponovo, sve ispocetka, mada ovoga puta nismo toliko nesvesni svega sto nam se desava. Ne mogu jos da se naviknem da pratim, predavanja u maju su bila tako davno, a ucila nisam od pocetka jula. Opada mi brzo koncentracija i pocinjem da se smaram. Trebace mi minimum nedelju-dve da se vratim u formu.
I drustvo se nesto skroz prekrojilo. Nije do nas, jednostavno je do drugih faktora. Neki nisu dali uslov, prestrukturisali su i grupe i smene... I na to se polako navikavam. Druzim se sad i sa nekima sa kojima nisam pre, manje s nekim drugima, vise sa trecima... Kao da je proslo sto godina otkad nisam bila na faksu. Pa prakticno i jeste tako...
Ali ne zalim se, nije lose, samo da se malo priviknem i bice zanimljivo ne sumnjam. Da budem iskrena prema sebi, uzelela sam se malo fakulteta, dosadi coveku i stalno dembelisanje... Mozda malo zvucim smoreno, al to je zbog ove kisurine, nije mi nista...

...

Skroz su mi se smrzli prsti od kuckanja. Mislila sam jos nesto da pisem, al necu sad. Kasnije, sutra, neki drugi dan... Idem sad da nabacim osmeh na lice i da se druzim sa ljudima...:)

Sreca, paradoks, razmisljanja

Prvo romantican rucak...fenomenalna hrana, fenomenalni decko...Pa setnja, da se sve to svari...Pa...hm... Potom guzva, euforija, pesma i navijanje - fenomenalna atmosfera, fenomenalno drustvo... smeh, skakanje... prizeljkivani gol - slavlje i gromoglasna pesma... Ocekivana pobeda! Sve u svemu, fenomenalan dan juce!;)

Volim kad se osecam dobro, kad mi stvari idu od ruke, kad mi se desava nesto lepo.

Volela bih da svi mogu da budu konstantno srecni, tuzni samo ponekad i na kratko, da bi se vise radovali i cenili srecu. Ne volim kad su ljudi nesrecni bez razloga. Mrzim sto su neki ljudi nesrecni sa razlogom. Volela bih da tih razloga nema...

Volim da volim i da me vole. Mene ljubav cini srecnom. A opet, neki ljudi pate zbog ljubavi, i bas zbog toga su tuzni. Kako je sve to paradoksalno! Zasto je nekima sudjeno da budu srecni, a nekima ne? Ili to uopste nema veze sa sudbinom? Mozda su sami ljudi ti koji treba da se malo vise potrude da nadju sta ili ko ih cini srecnim... Verovatno je to. Mozda je deo srece u rukama sudbine, a drugi deo u rukama nas samih.

Ne krivim nikog. Ne osudjujem. Samo bih volela da svi budemo srecni. Zaista bih volela...:)