Mousehunter's blah blah

Neka tanka nit...

2010-07-02T21:41:00.003+02:00

Noć.
Muk.
Sama.
Bez tebe.
A sa tobom
U mislima.

Lovim neke čudne ptice.
Kad je zgrabim,
Puf – nestane.
Il pobegne
Ili više nije ptica.

Tvoje oči.
Tvoj glas.
Tvoj osmeh.
Tvoje usne.
Moje usne.
Kamo sreće.

Volim tvoj dodir.
Drhtim kad me zagrliš.
Ne, nije mi hladno
Nije me strah.
Samo silno želim.

Tragam.
Hodam.
Trčim.
Bežim.
U mestu.
Beskrajno.

Noću svratiš mi u snove,
Tad osmehom dočekam dan
I s tugom
I sa željom
Da jednog jutra budeš tu.

Nisi moj.
Nisam tvoja,
Telom.
Ali srcem
Potpuno,
Uvek.

Proces... nije Kafkin ali lici... :)

2009-03-05T18:23:00.002+01:00

07:30 č

Subota jutro, budim se po navici. Od svih loših navika koje imam, ta je najgora, subotom se probudim u vreme za posao. Rešim da budem od koristi i napravim ručak, recimo gulaš. Gulaš ne bi bio to što jeste da se umesto leba ne jedu neki rezanci, tako rešim da odem do "Kalenića" i kupim onu domaću testeninu sa jajima, onu sinusoidnu. Na Kaleniću uobičajena gužva, lociram tezgu sa testeninom...

09:00 č

- "Dobro jutro majka, pošto su vam ovi talasasti rezanci?"
- "Koji sine?"
- "Evo ovi tu, baš ti... "
- "Eeeee..."
- "Pa kolko su?"
- "Eeeeeeee..."
- "Šta?"
- "Jel vidiš dole onu tezgu s orasima?"
- "Vidim, što?"
- "E, tamo da odeš, da prebrojiš sve oraje, pa ću da ti kažem kolko su rezanci."
- "Da brojim orahe?"
- "Jeste."

Vidim, žena nije načisto. Odem do tezge s orasima da se raspitam za zdravlje gospođe a i da pitam gde mogu da kupim rezance od normalnog provajdera.

- Dobar dan... ovaj, jel vaša komšinica dobro, mislim ona gore tamo... poslala me ovamo kod vas, a samo sam hteo da kupim rezance.
- Sa jajima a?
- Pa da...
- Da sam na tvom mestu momak, ja bih počeo da brojim, kreni odavde s leve strane gde su rasuti.
- Molim?
- Ako hoćeš rezance, moraš da prebrojiš orahe, tako je oduvek na ovoj pijaci.

To je to, u tom trenutku sam postao siguran da se radi o skrivenoj kameri i da je ovo mojih pet minuta da ispadnem budala te da bi to valjalo iskoristiti. Recimo sutra se zadesim slučajno na nekom 18om rođendanu a sve pripite klinke me štipkaju i viču "Jao evo ga onaj valjkasti sa televizije što je brojo orahe...", to se ne sme ispustiti.

- "Dobro onda, kad je tako, da brojim."
- "Not so fast kiddo!", reče prodavac i ščepa me za ruku, - "Prvo moraš da odgovoriš na pitanje: koje čudovište je u svojoj mašti stvorila Meri Šeli, leta davne 1816. dok se odmarala u vili svog prijatelja i pesnika Lorda Bajrona u Švajcarskoj?"

Ovo je najidiotskija skrivena kamera, mora da je smišljao ćelavi Neša što vodi dečje emisije, ali šta je tu je, zagrizo sam pa idem do kraja.

- "Jel može neka pomoć?"
- "Vidi onog dole što prodaje pečurke..."
- "Am... Frankenštajn?"
- "Bravo! Eto, sad možeš da brojiš."

Ako je neko mislio da je brojanje oraha zabavno - nije. Posle deset minuta sam se zabrinuo jer još niko nije prišao i rekao da se nasmešim, da je sve zajebancija, da uzmem svoje rezance i odem kući da se posvetim ištvan-janoš kulinarijama. Ni posle dvadeset ništa, ni nakon pola sata... Prebrojah sve orahe sa kiselim osmehom i satom života manje, bar sam znao da ih ima tačno hiljadupetstotrideset! Zahvalim orahdžiji i vratim se kod babe.

10:15 č

- "Evo mene opet baba, prebrojao sam orahe."
- "O sine moj, opet ti, pa baš si mi vredan danas... i kolko ih ima?"
- "Ima ih hiljadupetstotrijes! Ajd sad, pošto su rezanci."
- "Ehe, bravo bravo... e sad, kaži babi, jel to deljivo sa devet?"
- "Baba..."
- "Jel deljivo sa devet sine, a?"
- "Pa valjda jeste..."
- "Pa sračunaj jel jeste, ljubi te baba..."
- "Evo, jeste, digitron kaže da je to stosedamdeset."
- "E pa tolko su rezanci..."
- "Dobro, daj dve kese, evo pare."
- "Ehe, pile babino, pa ne kupuju se rezanci parama, ljubi te baba u oko..."
- "Nego čime?!"
- "Voli baba da jede konjsko meso, da odeš do Đerma da kupiš babi konjske kobasice za 340 dinara i dobićeš dve kese rezanaca."

Uštinem se, ništa, tu sam. Nisam jutros nastavio da spavam i sanjam gluposti. Aha! Ovo je jedna od onih emisija gde te prate sve vreme, muzu te ko jarca, al na kraju ispadneš car. Treba da odem do Đerma, a tamo mi mesar namigne i da soma evra ili tako nešto, put na Karibe recimo. Rešim da pojedem govno do kraja.

- "Dobro onda, idem ja po kobasice."
- "Ajde ajde, i nemoj da žuriš nogu da ne polomiš, tu će baba da bude!"

Nogu da ne polomim... To je to, slomi nogu za sreću, neka premija me čeka. Ipak, pešačeći do Đerma cela priča je od krajnje morbidne postala totalno morbidna, šta ja to radim?! Šta bi se desilo da svratim u bakalnicu, pazarim leba i pojedem svoj gulaš sa lebom i krompir pireom? Ali ajde, ima vremena za igru sudbine...

11:00 č

Mesara na Đermu.

- "Dobar dan, dajte mi konjske kobasice za 340 dinara."
- "Nema komšija, nestalo još pre sat vremena."
- "Kako bre nestalo?"
- "Brzo to ode... mogu da ti ostavim za sutra ako oćeš."
- "Ma nema sutra, gde to mogu sad da kupim?"
- "Kolko ja znam, nigde."
- "Ma daj, u celom Beogradu nigde?"
- "Nigde... doduše..."
- "Doduše šta?"
- "Imam ja kući neko konjsko meso, ako odeš da mi doneseš mogo bi da ti opravim kobasice".
- "A gde je to?"
- "Na Ceraku."

Prestao sam da razmišljam o svemu, rešio sam da danas sve prihvatim i vidim dokle ću da stignem. Ili ću doći do svojih rezanaca, ili zaginuti, ili nešto treće... ali moraće da bude ZNAČAJNO!

- "Može, daj adresu."

12:00 č

Seo sam u kola i zaputio se ka Ceraku. Pošto već treći dan vozim na rezervi, stao sam na Čukarici da dospem gorivo. Kažem mladom pumpadžiji da naspe običnog dizela za soma dinara i odem unutra da platim.

- "Evo izvolite, pumpa broj dva."
- "Aha... to je hiljadu dinara... ali ne, ne primamo apoene od hiljadu, samo od dvesta."
- "Kako sad to?!"
- "Tako fino, na ovoj pumpi se oduvek plaća samo u apoenima od dvesta dinara, idite na trafiku i usitnite."

Spustim se tri ulice niže do trafike, ljubazno zamolim curu da mi rasitni pare.

- "Da vidim dal imam... evo je jedna, dve... izgleda da ću imati. A šta će vam pet po dvesta?"
- "Pa da platim gorivo, ceo dan sam u nekoj zoni sumraka, kažu da ne primaju ništa sem dvestotki..."
- "A, e pa ako je za to onda prvo morate da mi pokažete saobraćajnu."
- "Vama?!"
- "Da."
- "I ja svašta pitam... naravno... izvolite."
- "Aha, vozači nemačkih vozila moraju da kupe i neke dnevne novine."
- "Dobro, evo, uzeću i "Blic", jel mogu sad da dobijem pare i saobraćajnu?"
- "Naravno, izvolite, nema razloga za nervozu..."

Uzmem pare, nazad na pumpu, platim gorivo, nastavim ka Ceraku.

13:00 č

Došao pred zgradu, vrteo se u krug jedno pola sata jer sam pitao neke klince za adresu, a oni me poslali na suprotnu stranu. Posle mi neka fina devojka fino objasnila kuda da idem i tako sam izašo na pravi put. Tako to obično biva sa devojkama, ili te izvedu na pravi put ili ostaneš da voziš u krug. Mesar je reko da mu je žena kod kuće, i da samo pozvonim na interfon "Ristić" što sam ja i počinio.

- "Ko je?"
- "Ovaj... mene je vaš muž poslao po meso."
- "Kaži lozinku."
- "Kakvu sad lozinku?"
- "Lozinku. Nisi valjda mislio da ćeš da uđeš bez lozinke."
- "Pa nije mi vaš muž ništa pomenuo."
- "E pa onda vidi sa njim."
- "Dajte mi njegov telefon."
- "Prvo lozinka, doviđenja."

Šta ću, nazad na Đeram.

14:00 č

Opet u mesari...

- "Pa dobro bre, što mi ne reče da ima lozinka?"
- "A da, ima... probaj sa 1234."

15:00 č

Interfon...

- "Tu sam opet, jel lozinka jen, dva, tri, četri?"
- "Jeste, ulazi, stan 14, peti sprat."

Pozovem lift, unutra obaveštenje da kad uđeš ide samo na dole, popnem se peške, pozvonim, upoznam se zgospođom i objasnim situaciju. Nikakav problem da uzmem meso, ali moram da sačekam da se odledi. Predložim da ponesem zaleđeno, pa nek se topi usput.

- "Moraš da sediš ovde i gledaš u meso dok se ne otopi! Ili tako, ili beži kući!"

16:00 č

Sedim i gledam u meso.

18:00 č

Sedim i gledam u meso.

20:00 č

Sedim i gledam u meso.

21:00 č

Meso se odledilo, ljubazno zahvalim. Sačekam lift, unutra obaveštenje da jednom kad uđeš ide samo na gore. Siđem, zateknem kaznu za parking na brisaču jer sam parkirao sa zimskim gumama. Vratim se u mesaru.

22:00 č

- "Evo me konačno..."
- "Pa gde si do sad?!"
- "Sedeo sam i gledao u meso dok se nije otopilo..."
- "A to, da, zaboravio sam da kažem ženi da ti da već odleđeno. Daj ovamo... da vidimo... kolko si kobasica reko da ti napunim?"
- "Za 340 dinara."
- "Da da, sad ću ja..."

00:00 č

Sa kobasicama u rukama, ponovo sam na Kaleniću, čvrsto rešen da dobijem svoje rezance. Pijaca pusta, baba stoji za tezgom i dalje, predosećam da je kraj blizu...

- "Evo me baba, evo me ponovo sa tvojim kobasicama..."
- "To si ti sine, oči babine... doneo babi kobasice..."
- "Jeste baba, daj sad dve kese rezanaca."
- "Ehe, šalila se baba srećko moj, baba samo izlaže rezance, ne prodajei..."
- "BABA!"
- "Molim?"
- "Brojao sam orahe, igrao se kvizova sa seljacima i mesarima, obnavljao tablicu množenja, pokazivao saobraćajnu na trafici, vozio dvesta kilometara, gledao pet sati u meso dok se nije otopilo, moraću i nekakvu kaznu da platim..."
- "Dobro dobro sine... USPEO SI! Evo... osvojio si nov biometrijski pasoš Republike Srbije! Ljubi te baba..."

Ako je stvarno ovako komplikovano, tesko meni kad se budem upustila u proces...:)

Praznik u februaru

2009-02-14T15:59:00.004+01:00

Zelim vam svima srecan praznik!
Koji god da slavite...
Svetog Trifuna i dan vina,
Svetog Valentina i dan ljubavi,
Cak i ako ste srecni samo zato sto je subota!
Zelim vam srecu i ljubav i sve sto vas raduje, ne samo danas, nego i svaki drugi dan...

Drozdovi samo pevaju naseg uzivanja radi...

2009-02-12T23:47:00.002+01:00

"Muskarci...nisu mi postavljali zamke u vidu bezazlenih pitanja da bi se izmotavali sa mnom...Zene kao da su zivele u nekom maglovitom strahu od muskaraca i kao da su ih prihvatale teska srca. Ali, meni su se muskarci svidjali. Bilo je neceg u njima, bez obzira na to koliko psovali, pili, kockali se...ma koliko neprijatni umeli da budu, u njima je bilo neceg sto sam instinktivno volela...oni nisu bili...licemeri."

pronadjoh se pomalo u odlomku, mala velika Skaut je to bas lepo rekla... :)

Inteligencija?

2009-02-07T13:05:00.004+01:00

Mozda Vatikan ne bi zabranio ovu knjigu, ali sudeci po podnaslovu, mogla bih odgovorno da tvrdim da sam dozivela bliski susret trece vrste. Cak mislim da sam fenomen - imam prijatelje vanzemaljce, vau!!!

Dakle, gosn autore, imam dokaze!

Krila leptira

2009-02-05T19:50:00.003+01:00

Sto sam cula pricicu o velikom misliocu Lao Ce-u (da da, to je onaj lik iz cirkularnih mejlova za lepsi, srecniji zivot...):

Jednog popodneva, dok je lezao u svojoj basti i opustao se, Lao Ce je pridremao...I tokom te svoje dremke, sanjao je da je leptir, da ima krila i da leti po vrtu uzivajuci u carima istog. Kada se probudio, bio je pod velikim utiskom sna. Zasto je sanjao bas da je leptir? Ima li to nekog znacenja? Dugo je meditirao na tu temu... Na kraju, nasao se u jednoj velikoj dilemi: da li je on u stvari bio Lao Ce koji je sanjao da je leptir, ili je mozda on leptir, koji trenutno sanja da je Lao Ce...???

Posle ovakvog problema, cini mi se da su svi moji "problemi" beznacajne sitnice XD
Kako ono ide pesma: "a letio sam nekad, letio i ja, imao sam krila, krila leptira..."

Rezjureksn...

2009-02-04T20:50:00.003+01:00

Ne pisem tako, neko vreme, i onda sto duze ne pisem sve vise gubim nit... i nikako da pocnem. Nije da nema o cemu da se pise, sijaset tema, samo nema volje za pisanjem... Nulla dies sine linea, kazu matori Latini, al nekad neka linija ostane zapostavljena. Ali to sam ja, sezonske oscilacije u inspiraciji. Stare price su proslost, nove price su sadasnjost.

Nove price, nova iskustva, novi dani u kojima spoznajem neke svoje dosad neotkrivene ili zapostavljene osobine, sticem neke dosad nepostojece, prilagodjavam se razlicitim situacijama kao kameleon, trudeci se da se uklopim a opet ostanem svoja. Svakodnevnica. Malo briga, malo smeha, malo tuge, malo radosti...Teznja ka lepom, ka smehu i radosti, ka ljubavi i neznosti. Osmeh pre svega. Nije uvek tu, ali mu ne dam da pobegne daleko.

Tu sam, negde, zivim, svoj sareni i nikad jednostavni zivot.

Euforija vs Flegma

2008-10-17T16:41:00.005+02:00

Moglo bi se reci da nisam preterano emotivna osoba. S jedne strane. Jer, iako brzo zavolim ljude, ne vezujem se mnogo ni lako za njih... Mozda je to poput odbrambenog mehanizma, zato sto tako manje boli ako dodjes u situaciju da te povrede. Neke dublje emocije pokazujem samo retkima i to bas kad ne mogu drugacije. A neke neprijatne okolnosti u poslednjih nekoliko meseci, ucinile su da pomalo i prestanem da verujem da su emocije nesto vise od privremenog stanja duha. A to nije dobro...ne dopada mi se tako...suvise je sumorno.

Sa druge strane, sama sebi povremeno dokazujem da nisam u pravu. Mozda osecanja jesu privremena, ali svakako imaju poentu u zivotu. Jer, ako ne dopustis sebi da se prepustis tim nekim nepredvidjenim, neracionalnim stanjima duha, propustas mnogo toga. Priliku da se osetis srecnim, tuznim, ljutim, euforicnim. Zivot je nesto vise od pukog postojanja. Mi sami kreiramo svoje vidjenje zivota.

Svakodnevno smo suoceni sa raznim desavanjima, i lepim i onim manje lepim. A od nas samih zavisi kako cemo gledati na njih - hocemo li dopustiti da se samo desavaju, ili cemo i ucestvovati u njima. I mozemo da biramo u kojima cemo od njih ucestvovati. Vreme nezaustavljivo prolazi. Treba da iskoristimo svaki trenutak, i dopustimo i drugima da iskoriste svoje trenutke! Zar ne?

Pricaj mi nesto...

2008-10-10T17:55:00.005+02:00

U potpunosti sam ocarana tom bojom glasa. Ali skroz! Prosto me prodju zmarci kad ga cujem. Sta god da govori, cak i kad prica gluposti... I kako slatko kaze ono "a neee..."!

Volim kad se umiljava...poput nekog macora...(to mora da je od Oskara naucio). I kad mi prica neke lepe stvari samo da bih se ja osetila u centru paznje.

Volim kako ume da se presaltuje sa jednog naglaska na drugi, ali bez foliranja, nego onako do srzi. Totalno autenticno. Kao da postoje dve osobe u njemu...Dr Dzekil i Mr Hajd, samo sto nema ni jedna previse strasna u ovom slucaju.

Simpaticno mi je kad krene da se "promovise" tj. hvali, ili kad me zeza pa nabaci onaj osmeh krivice i gledajuci negde iza mene izgovori ono "Dobar dan" ili "Dobro vece"...

Sve u svemu, mnogo mi se svidja ta boja glasa...neporecivo!:)

Radni naslov: "Blago meni!"

2008-10-07T16:23:00.003+02:00

Kako sam samo lepo raspolozena danas! Sve mi je lepo!

Zvonio je budilnik u 6 i 15 i bas me obradovalo da cujem tu pesmicu...i ustala sam kao da je 11 sati i da sam spavala ne znam koliko...i otisla do kupatila, pa onako krmeljiva i promukla pocela da pevam "dobro jutro deco, na drvetu grane, a na grani cavka...il je cavka, il je pretpostavka..." :) Sestra me gleda kao da sam pala s Marsa!

I onda haos u prevozu (dakle, situacija, stojim sa pola stopala tj. na prstima na stepeniku, iza mene se ugurava klinka, i onda sam u potpunosti oslonjena na snagu svojih misica u rukama da ne ispadnam preko nje napolje na prvoj stanici ili u najbolju ruku da je prignjecim uz vrata...a zastoj, milimo 10 na sat...). A meni svira muzikica u usima (...i nasa lica, jos su lijepa, zatvori mi oci, neka kraj nas jure, nek se lome prsti, idemo na ples i svet je opet mlad...) i bas mi zabavno sto me primoravaju da u 7 ujutru vezbam bicepse...:)

Stizem na fax onako razgibana, nalazim mesto pored dve drugarice (koje imaju identicne zelene dzempere, pa kud mi ne javise, da i ja nabacim takav???:)), posle casa odlazimo na kafu i dobijam kafu u ljubicastoj solji na tufnice!I to kakvu kafu...Vracamo se na predavanja - dosadan je malo ovaj Jovica ili kako mu je vec ime, al nebitno... Na pauzi ide pozdravljanje sa jos nekim davno nevidjenim kolegama - Milica, Jadranka, Olivera, Ivan, Filip, Nikola, Dzoni (al mi se obradovao covek, jedva docekao da se ispricamo - elita, nema sta...)I jos dva casa (Ajde Kato, ajde zlato, ajde sa mnom celer brati...)... U medjuvremenu par porukica...

Pa posle kratka setnja u potrazi za poklonom, po ovako suncanom danu. A veceras na rodjendan...divota!

I za kraj zagonetka (tj. vise pitanje iz geografije): Koja je najveca reka koja ima i izvor i usce na teritoriji bivse SFRJ? ;)

Jos jedan jesenji... (radni naslov "kuku meni":))

2008-10-06T14:32:00.006+02:00

Opalilo me nesto u glavu, ne znam sta mi je, i to zestoko...:) Ma koji septembar, bio je bas hladan i kisovit i prilicno dosadan. Oktobar medjutim lepo poceo, obecavajuce... Narocito sto mi se bas nesto ne skida osmeh sa lica, cak me ni prehlada nije narocito smorila (zivele kapi za nos!!!)... A ja inace nesto ne volim bas mnogo jesen. A ne volim ni plave oci inace... ni macke...ni zimske sportove...al napravi se izuzetak ponekad, zar ne?

Malo sam zaboravila kako idu pravila igre, pa sam nenamerno potegla potez kojim se igra pocinje. I onda je igra pocela, i prvo sam pomislila ono "kuku meni, sta cu sad?!". Nije mi bilo druge nego da pratim struju, a onda mi se igra dopala (mozda i vise nego sto sam ocekivala). A sta dalje? Nemam pojma, videcemo (kuku meni, nemam pojma...:))!

Kazu da je muskarcima vazno ono sto vide, a da se zenama dopada ono sto cuju. Ima i neka izreka za tu pojavu, al ne znam bas kako ide pa da ne lupetam. Ali je ziva istina: mi ti padamo na lepe reci i veste komplimente ko kruske... Naravno ponavljam - veste - jer ne dolazi u obzir bilo kakvo preterivanje...

E da, i cim budem shvatila sta je ucinilo da naprasno postanem femme fatale u poslednje vreme, podelicu to sa vama. Al ni meni jos nije jasno... gde je bio kljuc?:)

Povrh svega sutra pocinju predavanja - najbolje drustvo ponovo na okupu pred novim izazovima!

Auuu, al mi udarilo u glavu... ko u stara srednjoskolska vremena... ;)

Septembarska razmišljanja...

2008-09-08T18:43:00.004+02:00

Septembar je nekako čudan mesec. Nekako se u septembru stvari onako neosetno menjaju... Nekako se stišava ono letnje uzbudjenje. Bez obzira na to što je još uvek pakleno toplo. Nema to veze sa početkom škole - za mene škola, tj. fakultet počinje tek u oktobru, što znači da sam još uvek na raspustu. Nekako se ja osećam drugačije kad dodje ovaj mesec.

Neke davne godine, ako se ne varam, bila je to '93 ili '94 godina, imali smo neki zidni kalendar na kome su bili svi meseci - onako, kao jedan ogromni džepni kalendar. Ne sećam se da li su u pitanju bile neke slike ili samo boje, ali ispod svakog meseca je bila druga boja. Ne sećam se svesno koja boja je bila ispod kog meseca, ali negde u podsvesti za mene svaki mesec ima odredjenu boju, i mislim da su baš iz tog kalendara. Septembar je nekako ljubičast.

Uvek imam želju da čitam nešto kad dodje septembar. Kao da je sinonim za knjigu taj mesec. Sad čitam A. Dimu, 'Dama sa kamelijama'... Ne znam zašto je nisam pročitala ranije. Valjda je sad trenutak za nju.

Ne znam da li je septembar mesec za ljubav? Ima neke romantike u njemu. Taj lagani prelazak iz leta u jesen. Znaš onako kad imaš potrebu da nekoga voliš i da se osetiš voljenim? E takav neki osećaj izaziva u meni. Malo je tužno. Ali samo malo... više nekako nostalgično. Zamišljaš te leptiriće sreće, i toplinu koju u tebi izaziva nečiji zagrljaj... Craving for love, maybe...

A u medjuvremenu treba uživati u ljubičastom septembru. U tim toplim danima za kojima ćemo uskoro žudeti. U sladoledu na popustu. U slobodnom vremenu koga ima na pretek i za sve. Predivnim zalascima sunca koji se vide sa moje terase. Dok me još uvek obaveze nisu vratile u rutinu...

Paparazzi na plazi

2008-08-10T13:54:00.006+02:00

Pa da se okaci i neka slika, naravno... Na Markovom Rtu gde smo se kupale, uglavnom dolaze bakice, mame i tate sa decom... U popodnevnim casovima eventualno naidje i neka omladina. Posto smo mi resile da maksimalno iskoristimo boravak na moru, bili smo tu skoro po ceo dan i evo sta smo sve videle:

- Legendarna bakuta koja je bila na plazi po 12 sati dnevno, od osam do osam, po celi dan se prevrtala po peskiru, lezaljci, cvarila se, 5 puta dnevno menjala kupaci i kupala se u vodi tu i tamo jer se plasila da "ne nazebe...". Mislim da je za onih 10 dana kolko smo je mi snimale nabacila boju Naomi Kembl i nije se tu zaustavila... :) Popularno smo je nazvale Baba Cvarak. :)

-E ovog sam cekala da mi upadne u kadar duze vreme, ali se isplatilo, odlicna je ispala slika. Njega i ekipu smo prozvali Keramicari, zbog plocica koje neguju na svom torzu. Imale smo prilike i da razmenimo par reci, ali smo shvatile da je bolje da se zadrzimo samo na gledanju, da nam ne kvari iluziju... ;)

-I Djolence, klinac koji je bio smesten u istom pansionu sa nama, i koji nas je bas mnoogo zgotivio. Sta reci kad nije hteo da ruca za stolom sa mamom i tatom nego sa nama... Ako je sa 3 godine takav zenskaros, sta ce biti kad napuni 16??? :)

Dodji k teti...:) ili tesko tebi kad udjes u dvadesete... :)

2008-08-07T22:22:00.004+02:00

Sto kaze Zmajo leto je, vreme letovanja, prorade hormoni, razne letnje seme i ljubavne avanture su na delu. Plaza, more, golotinja... Naletis na lokalnog zenskarosa, dasa kakav se ne vidja cesto. Idealno. Malo je mladji, al Boze moj, nije strasno,punoletan je - da te ne jure tamo nekim internacionalnim poternicama za seksualno uznemiravanje maloletnika. :) (sta bre nije strasno, strasno je to sto moras da pitas momke za godine, al ne zato sto su stariji, nego zato sto su mladji...) I dalje je idealno (skoro). S obzirom na to da je zenskaros, ima i nesto iskustva - pa je dobar provod i zagarantovan. Idealno nema sta. Taman imas nekog lokalnog da ti pokaze, da ti pripomogne i da se provodite zajedno, a pritom taaako dobro izgleda. Idila je jos prisutna. A onda dodjes kuci, hormoni se malo stisaju (ili materinski instinkt, sta vec :)), tu se razmenjuju neke porukice - logicna posledica nakon lepo provedenih trenutaka, a onda shvatas da se lokalni zenskaros zaljubio. Tesko za poverovati, al to su te godine (to je valjda onaj deciji instinkt vezivanja za mamu...tetu... koja bre deca, to je iskusnije od mene, mada nema pojma o zivotu...). I tu iz idile prelazimo u dilemu. Da li se to igras sa lokalnim mladjanim zenskarosem, ili se on igra sa tobom? Svejedno. Dok je zabavno i niko ne strada (sem psihe, i natkasne, i vodokotlica i solje...masakr):) Deca se stalno igraju, vreme je i da se vaspitacica malo zabavi...

p.s. da ne zvuci ovako otkaceno, verovatno bih obrisala ovaj tekst. Mozda je bolje da ga zaboravite...:) kako cu tek da trabunjam kad udjem u tridesete?

Drz te se vi slike, slika mi je dobro ispala...:)

Budva, Herceg Novi, na javi moji snovi... :)

2008-08-02T13:00:00.005+02:00

Izvinjavam se onima koji su se možda zainteresovali, ali priču koju sam započela neću nastavljati, jer za mene nema poente pisati dalje. Što vredi pamtiti biće upamćeno sigurno, i to su te sitnice i te lepe stvari. Sad je vreme za stvaranje nekih novih lepih uspomena...

Najbolji način da okrenete novi list u životu je da pobegnete od svakodnevnice. Negde. Bilo gde. U mom slučaju u Prčanj. Ko bi rekao da ću se tako dobro provesti. More, sunce, plaža. Kupanje, sunčanje, odbojka, vaterpolo, remi, tablić, žurke u Oskaru, ribarsko veče, mušljarsko veče, Kotor, Herceg Novi, Tivat, Boban Rajović - lokalni baja godine (hahaha...), piletina, keramičari, šlager uz trubu, belgijska čokolada, shark's crew, baba Čvarak, jugo, punto, Kuševija prevoz, 17+, potera za Lastom, i tako dalje. Mica i ja, ubitačna kombinacija, hvala joj što me je trpela (al i ja sam nju :)) i izvinjavam se za sve što nije bilo u redu! :) Još jedno letovanje za pamćenje, nema šta!

4. Pesma o ljubavi

2008-07-18T18:20:00.003+02:00

Po želji čitalaca ide cela pesma...

Da, ljudi sanjaju, al ne veruju u san,
Snovi ih proganjaju dok ne svane dan,
Ali kad jutro dodje zaboravljaju sne,
Dok sunce na počinak ne podje ne sete ih se.

Ipak postoje ljudi čiji je život lep,
Jer oni sanjaju budni, imaju svoj svet
Njihov je život sreća, njihova duša čista,
Sve ih na jedno seća, svaka im misao ista.

Treperi njihovo srce, iz grudi pesma se otima,
U očima sija im sunce, u njima radosti ima.
Posle kiše dolazi duga, posle mraka doćiće sjaj,
U smeh se pretvara tuga, pakao zameniće raj.

Nikakve nema čarolije, ne postoji nikakva tajna,
Nema tu šta da se krije, njena je moć beskrajna.
Ona je svitac u noći, ona je u pustinji trava,
Snažne su njene moći, jer to je ljubav prava.

Ta ljubav ljude osvaja, ona ih stalno greje,
Ta ljubav duše spaja, uz nju se sladje smeje.
Ona svu zlobu uništi, uz nju je manje boli,
Ne moze zloba da tišti onog ko iskreno voli.

Pronaći je nije lako, do nje je teško doći,
Jer ako ne znaš kako niko ti neće pomoći!
Možda ćes dugo da gledaš, možda će biti daleko
Ali nemoj da se predaš, dok ne znaš ko je taj neko.

Biće tu puno prepreka, biće tu borbe i truda,
Ali taj neko te čeka i baš tebe traži svuda.
Stranputica ima mnogo, to lažne su ljubavi staze
I moraš da paziđ dobro da te te laži ne pregaze.

A kad je konačno pronadjes, duboko u srcu je čuvaj,
Jer prave ljubavi ladje ne tonu kad vetar duva!
Od uzbudjenja drhti se kada te ljubav pokori,
I zato, molim te, ne boj se, da nekog iskreno VOLIS!

3. Neke sitnice i navike

2008-07-14T12:44:00.003+02:00

Kao sto je neko pominjao, postoje neke male stvari, sitnice, koje su možda nebitne drugima, ali koje ti primećuješ i koje su ti lepe. Postoje i one neke navike, iako navika nije uvek dobra stvar jer vodi monotoniji, kojih ti je teško posle svega da se rešiš.

Imali smo običaj da jedno drugo zovemo "kolačiću", pogotovu u porukama. Probali smo i sa drugim nadimcima. Kolačić je ipak bilo najprikladnije!

Poruke za dobro jutro i laku noć. Od samog početka do samog kraja. Retko kad se to preskakalo. Prva stvar na koju sam pomišljala kad se probudim bio je on, i odmah sam proveravala da li mi je već poslao poruku i smišljala šta ću ja njemu da pošaljem. Uveče, ma koliko da sam umorna, morala sam da je pošaljem. Eh, doba savremene tehnologije. Nekad su bile originalne, nekad uobičajene. Nekad je pisalo još nešto u njima u vezi sa prethodnim ili predstojećim danom. Nekad su prosto bile želje za slatke snove ili uživanje u predstojećem danu. Ko zna koliko je MTS zaradio od naših poruka...

Volela sam kad je sveže ošišan da ga češkam po vratu, tamo gde se završava kosa. Šalila sam je da je opuštajuće kao kada maziš kucu. Mislim da je i on to voleo. Voleo je i da ga mazim po ruci za vreme predavanja. Mada mislim da sam "krivac" što zbog toga mnoga predavanja i nije baš odslušao iako je bio tu.

Kad god smo imali priliku da budemo bosi, šalili smo se za moje male, bangave prstiće i njegove velike, bangave prstiće. Smejao se kako umem da razdvojim sve prste na nogama.

"Veliki dupli cheeseburger obrok sa koka-kolom". Uvek njegov izbor. Mislim da mogu na prste jedne ruke da izbrojim kada je naručio nešto drugo u McDonald's-u. Ja sam obično naručivala sladoled sa čokoladnim+voćnim prelivom ili toplu čokoladu.

Najčešće smo se nalazili kod Meka na Slaviji, gde god da idemo. Kad bismo se konačno našli, usledio bi jedan dug, strastven poljubac ili puno malih i slatkih. Ponekad mi je "prigovarao" kako mu štekam na poljupcima. Nije mi bilo teško da nadoknadim...

Uvek smo bili na skoro istom mestu na svakoj utakmici - košarkaškoj ili fudbalskoj. A retko smo propuštali neku.

Kad god me vidi iz daljine ili je nešto bilo iznenadno smešno, umeo je da nabaci taj specijalni kez. Ne znam umem li da ga opišem. Nekako se u trenutku nasmeši, onako da se svi zubi vide i nekako trzne glavom malo unazad. Znam ja kako to izgleda, samo ne znam da dočaram baš...

Nokti na rukama su mu uvek bili sređeni. Ponekad sam čak i bila ljubomorna na njegove nokte. Moji su nekad bili lepi, a nekad su se listali ili krzali, nekad su bili kratki a nekad dugi, namazani ili ne. Njegovi su uvek bili isti - perfektni. Volim kad ljudi imaju lepe ruke!

Nije pratio skoro ni jednu seriju koju sam ja pratila. Ali uvek je znao koja je i kad je na programu.

Da, nismo imali nijednu zajedničku pesmu. "Kum" me je jednom pitao kako je moguće da je nemamo, da moramo pod hitno da je nadjemo, evo on će da nam pomogne - nisam ni sumnjala, on je ekspert za muziku, mislim da nema pesme koju ne zna. Al nismo smislili na kraju...

2. Romantika

2008-07-13T18:04:00.003+02:00

Nisam neki beznadežni romantik, nisam zaluđena nekim otrcanim sladunjavim stvarima. Al sam žensko. Mi žene padamo na romantiku, koliko god da se pravimo jake...

Sećam se kad smo "slavili" prvih mesec dana veze. Bio je 4. septembar. Vreo, paklen dan. Obukla sam kratku suknjicu, znam da su mi se noge toliko oznojile u autobusu dok sam se vozila ka centru da sam se zalepila za ono sedište. Znam da smo se našli i prošetali do Tašmajdana. Bilo je puno pasa u parku tog popodneva. Seli smo u Šansu na palačinke i sok. Bila sam baš dobro raspoložena. To je bilo prvi put da slavim mesec dana veze sa bilo kim. Prethodne veze su ili trajale kraće od mesec dana, ili se to nije ni obeležilo. Sećam se da smo se posle dugo šetali, i mrak je pao u međuvremenu. Sećam se da je rekao da ne voli da broji dane u vezi, i da bi voleo da bude sa mnom još 1000 dana i još i još... Nismo dogurali do 1000. Stali smo na 706.

Sećam se kad mi je jednog jutra poslao poruku. Dobijala sam i pre sladunjave poruke. Ali ova nije bila takva. Bila je drugacija, jedinstvena. Bila je originalna, namenjena samo meni. Pisalo je:
Jutro! Mi smo f(x)darko+tamara=ljubav kad x teži u +beskonačno u budućnost!A funkcija definisana na intervalu od californije do novog zelanda!cmok
Išli smo na predavanja i vežbe iz matematike u tom periodu skoro svaki dan. Otuda inspiracija.

Sećam se kada se jednom pojavio na mojim vratima sa crvenom ružom. To je bio prvi put u životu da mi neko pokloni cvet. Meni. Samo za mene. Posle nekog vremena, pojavio se ponovo sa crvenom ružom, i bombonjerom. Rocher kugle... Mislim da bih se jednako puno obradovala da mi je ubrao najobičniji maslačak usput. Divan gest!

Sećam se telefonskih razgovora u prvo vreme. Česti i dugi. Nismo se kasnije toliko često čuli telefonom. Bilo je lepše da se vidimo uživo!

Sećam se kada mi je poklonio propusnicu za košarkaške utakmice. Ionako sam bila redovan gost, kupila bih je da je nisam dobila na poklon. Bila je u nekom kartonskom prospektu sa datumima utakmica. Ali bilo je još nešto unutra. Papirić, mali, kvadratasti, onaj što zapišeš nešto dok telefoniraš. Na njemu je crvenim flomasterom, na brzinu, bilo ispisano nešto. 20 stvari koje volim kod Tamare! Mislim da sam ih pominjala i ranije. Sitnice, koje drugi ne primećuju, a najdražima znače. Za uzvrat sam ja njemu posvetila pesmu. Ljubavnu pesmu. Retko pišem pesme i ne volim da ih čitam nikome. A ovu sam prepisala najlepše što mogu, na ukrasnom papiru za pisma. Sećam se da ju je pročtao naglas predamnom. Mislim da sam pustila i neku suzu, emocije su bile prejake. Napisala sam i posvetu. Sada je već beznačajna...

Sećam se kad smo izašli prvi put zajedno na večeru. U Orao na picu. Osećala sam se posebno, važno, voljeno. U svim ovim trenucima, i mnogim drugim koje nisam pomenula, osećala sam se kao princeza, bila sam srećna.

1. Kraj i Početak

2008-07-12T12:47:00.005+02:00

Još uvek ne mogu da se pomirim sa situacijom. Nije mi lako. Osećam toliko toga – ljubav, tugu, strah. Pred drugima, kad ne razmišljam, mogu da budem jaka, da se smejem, da kažem da je tako bolje i da život ide dalje. Ali kad drugi odu, kad ostanem sama, ne mogu da se oslobodim knedle u grlu i suza što mi naviru na oči, koliko god da se trudim. Ne znam zašto je sve moralo da se završi tako, bezveze, bez ikakvog posebnog razloga. Osećala sam da se tako nešto sprema, znala sam, ali sam se nadala da grešim. Mrzim što sam ipak bila u pravu. Nisam pitala za razloge. Ne želim da znam razloge. Svaki razlog bi me samo još više zaboleo, ma koliko da je opravdan ili ne. Ne želim da znam.
Bilo je lepo, prelepo i samo lepe stvari i želim da pamtim. Ali kad se setim lepih stvari, još mi je tužnije. Nisam ljuta, ali baš ni malo. Možda bi mi bilo lakše da jesam, ali ne mogu da budem ljuta. Ne kada pomislim na taj osmeh, ne mogu. Želim da pamtim osmeh, lepe stvari, sreću. Lepše je tako, iako je teže.

Sećam se tog prvog dana na fakultetu, kada smo išli da predajemo papire za upis. Sedela sam tamo sa nekim meni poznatim ljudima, ne preterano zanimljivim, ali bolje nego sama. Pokušavali smo da shvatimo kako treba da poredjamo ona dokumenta. Pričali smo o tome ko će gde da provede leto. Pokušavali smo da dodjemo do lepka koji je kružio po amfiteatru da bismo zalepili sliku. Dva momka koja su kasnila su sela iza nas, praveći još veću pometnju jer nisu imali pojma šta i kako treba. Okrenula sam se da im objasnim. Volim da pričam sa raznim ljudima kad ih je puno oko mene. Počeli smo da pričamo. Čekanje se oteglo, pa je vremena bilo na pretek. Na kraju smo razmenili brojeve, on i ja. Mislila sam da se neće javiti. Ili da će se javiti, slati par poruka, poslati neku nepristojnu i toliko. Obično tako bude. Ovog puta nisam bila u pravu. Na moju sreću... do sad. Bilo je tako davno a kao da je bilo juče.

Sećam se tih prvih porukica. Svako veče. Tačno u 11. Nepogrešivo. Uživala sam, bilo mi je jako zabavno. I onda sam stavila :* na kraj poruke. On je stavio cmok. I tako je sve počelo.

Sećam se tog prvog dogovorenog sastanka. Nalaženja kod železničke stanice. Ko se još nalazi kod železničke stanice? Bilo je drugačije i bilo je lepo. Šetali smo dugo. Pričali. Bila sam oduševljena kako čovek može da nadje toliko zajedničkog sa praktično strancem. Šetali smo ceo Savski kej, od Starog mosta, pa ceo Dunavski. I nazad, do Gazele, pa prešli most GSP-om, pa šetali još. Celu Kneza Miloša, pa Srpskih vladara, pa sve do Slavije. Ima sigurno preko 10 kilometara. Nije mi bilo teško, nisu me bolele noge, uživala sam u svakoj reči, svakom koraku. Došla sam kući presrećna, prezadovoljna, sijala sam. Prelepo veče za pamćenje.

Sećam se, posle letovanja kada sam ga pozvala da dodje kod mene. Trebalo je da bude nekog tu. Na kraju nije, bila je tu samo sestra. Ali nije mi padalo na pamet da odložim. Nisam mogla da dočekam. Otišla sam da ga sačekam na stanici. Imao je svetloplavu kariranu košulju i bio je sveže ošišan. Zagrlila sam ga kao da se znamo čitavog života. Proveli smo divno popodne. Pravili smo ručak zajedno. Pomagao mi je – uzeo je da ljušti krompir. Nisam verovala. Posle ručka smo seli da gledamo tv. Ruka preko ramena. Smeh. I tu se dogodio taj prvi poljubac. Prvi od bezbroj narednih. Najlepši. Za pamćenje, koji se ne zaboravlja nikad. Posle smo se još zezali. Igrali „balet“ u kući. Pevali. I tu je sve počelo... Prošlo je skoro dve godine od tad.

* * *

Kisobran obran obran o o o :)

2008-07-10T14:47:00.005+02:00

Za sve one ljubitelje pop muzike koji su se celog proslog leta trovali Rihanninom pesmom, i za sve one ostale koji su izludeli od ela, ela, ela, e e e... :)
Evo kako to momci rade na svoj nacin, u jednoj pankerskoj parodiji na pesmu Umbrella... :) Kad sam videla ovo na MTV-u, morala sam da pronadjem spot na TiTubi!:) Urnebesno je...
Moja omiljena scena: polivanje vodom, mada ni ona sa presom za kosu nije za bacanje... :)
Uzivajte!

Njegovo veličanstvo - osmeh!

2008-07-08T21:59:00.006+02:00

Postoji nešto besplatno što može baš svakome da ulepša dan. Ništa lakše nego uputiti osmeh prodavačici u radnji, čoveku koga ste slučajno zgazili u autobusu, simpatičnoj bakici na pijaci, ili slatkom momku koji šeta psa u parku. I definitivno ćete im ulepšati dan!
Volim kad mi se ljudi iskreno osmehuju. Ne mora uvek ni da mi se osmehuje usnama, može i očima. Osetiš onda neku bliskost, neku prisnost sa tom osobom. Osećaš da ti se raduje, da uživa u tvom prisustvu ili u razgovoru sa tobom... Osmeh je pun neke ljudske topline, bez obzira da li je od neznanca ili nekog nama dragog.
Ljudi treba više da se smeju, mnogo više. Da uživaju u lepim stvarima u životu. Da sagledaju pozitivne strane svega. Da dele svoju radost sa drugima.
Smejemo se svako na svoj način. Nema dva ista osmeha. Volim kad se ljudi smeju, volim da ih posmatram kako se smeju i da se smejem zajedno sa njima. Osmeh je nešto čega ima sve više, što ga više deliš sa drugima.
Njegovo veličanstvo Osmeh, zaslužuje svaki orden i hvalu! :)

Šemsudin

2008-07-02T14:49:00.003+02:00

I tako nekad ne znaš šta ti je činiti... Kad prosto šta god da uradiš, nekako si na gubitku. A imaš svoje želje, i svoje planove. Al moraš da ih prilagodiš tuđim željama i planovima. Tako uvek nekako ostaneš kratkih rukava. E a kad se ne bi prilagođavao, onda bi drugi ostali uskraćeni i automatski bi to imalo negativne posledice na vaš odnos. I eto ti opet kratkih rukava - što možda i nije tako strašno na ovu vrućinu... Teško je svetu ugoditi, svet je bre jedan veliki zajebant!
Ljudi su čudo. Ako im ne daš nešto što hoće, onda ispadneš loš što ne daš. A ako im daš, onda im je uvek malo i uvek hoće još. A ako im daš još onda kažu da je to zato što su oni tražili inače im ti sigurno ne bi dao. I šta onda? Čudni ljudi ti ljudi... A malo zahvalnosti u životu? I tako... (svašta ja ovde lupetam, al moram negde).

A evo sličica za zabavu...

Pravila, pravila, da bi me udavila...

2008-06-22T16:46:00.002+02:00

Pravila Muskaraca
Napokon je neko seo i zapisao sve ovo.

Konacno, muska strana price.
(morate priznati, vrlo dobra)
Dosad smo samo culi "pravila" sa zenske strane.

A sad evo i pravila muske strane.

Ovo su nasa pravila!
Molimo obratite paznju.. sva su NAMERNO pod brojem "1"!

1. Muskarci NISU citaci misli.

1. Naucite da korististe WC dasku.
Odrasle ste devojke. Ako je gore, spustite je dole.
Nama je potrebna gore, vama dole.
Mi se ne zalimo sto je vi ostavljate dole.

1. Sport nedeljom: to vam je kao pun mesec ili oseka i plima.
To je tako.

1. Plakanje je ucena.

1. Trazi ono sto zelis.
Ali znaj ovo:
Tanane aluzije ne pale!
Jake aluzije ne pale!
Jasne aluzije ne pale!
Samo reci sta zelis!

1. DA i NE su savrseno prihvatljivi odgovori na skoro svako pitanje.

1. Nama se obratite s problemom samo ako zelite da se resi. To je ono sto mi radimo.
Saosecanje ocekujte od vasih drugarica, one tome sluze.

1. Bilo sta sto smo rekli pre 6 meseci je nedopustivo kao argument.
U stvari, sve receno se nulira i postaje navezece nakon 7 dana.

1. Ako mislite da ste debele, onda verovatno i jeste.
Ne pitajte nas.

1. Ako nesto sto smo rekli moze da se razume na dva nacina, a jedan od njih vas cini tuznim ili ljutim, mislili smo na onaj drugi.

1. Mozete nas ili pitati da nesto uradimo ili da kazete kako zelite da bude uradjeno.
Ne oboje.
Ako vec znate kako nesto da uradite najbolje, onda uradite sami.

1. Kad god je moguce, molimo vas recite sve sto imate da kazete TOKOM reklama.

1. Christopheru Columbusu NISU trebale smernice, a ne trebaju ni nama.

1. SVI muskarci vide samo 16 boja, kao default podesavanja Windows-a!
Kajsija, na primer, je voce, a NE boja. Tikva je takodje voce. Pojma nemamo sta vam je to sljezova boja.

1. Ako svrbi, bice pocesano.
Mi to tako radimo.

1. Ako pitamo sta nije u redu, a vi kazete "nista", mi cemo se tako i ponasati - kao da nije nista.
Znamo da lazete, tako da nije vredno svadje.

1. Ako postavite pitanje na koje ne zelite odgovor, ocekujte odgovor koji ne zelite da cujete.

1. Kada moramo da idemo negde, sta god da obuces je dobro... STVARNO!

1. Ne pitajte nas o cemu mislimo, osim ako niste spremne da diskutujete o temama kao sto su fudbal, trke, kosarka i sl.

1. Imas dovoljno garderobe.

1. Imas previse cipela.

1. Ja sam u formi i imam dobru figuru. Okruglo JE figura!

1. Hvala sto si citala ovo.
Da, znam, veceras moram spavati na kaucu;

Ali da li ste znale da muskarcima to uopste ne smeta? To je kao kampovanje.

Ne znam za vas ali ja sam se slatko nasmejala, ko god da je ovo smislio, svaka mu cast. A kaze jedan moj drug da je vecina pravila ziva istina!:) :D

Jadničica

2008-06-18T15:05:00.003+02:00

Mora da je jako siromašna, čim mora da ide ulicom ovako poderana... I kažu da je ovo slikano u srcu Madrida... Da osnujemo neki fond za humanitarnu pomoć??? :)
p.s. moguće je da je slika vec vidjena na nečijem blogu. Nije na odmet nasmejati se opet!:)

Moramo da razgovaramo...

2008-06-17T11:43:00.003+02:00

... mrzim kad to neko kaže. Odmah znaš da nije ništa dobro u pitanju. Nije to nigde rečeno, al prosto se provlači između redova. Ne znam zašto ljudi koriste tu frazu kad je potpuno suvišna. Kad treba sa nekim da razgovaraš, prosto se čujete ili vidite i razgovarate! A ne sad ja tebi najavljujem da ćemo da razgovaramo, a ti onda znaš da nešto nije u redu i onda se misliš šta li je... Bezveze. I to MORAMO... Nema smisla bez prigodnog uslova: moraš da učiš DA BI položio, moraš da se obučeš DA SE NE BI smrzao. A moraš... pa postoji samo jedna stvar koja se mora bezuslovno. Al to nije do nas.

Kažu... (eto mene...)

2008-06-16T10:53:00.002+02:00

Kažu da su ljudi površni. Da plivaju po površini kao čačkalice u čaši vode. Ne krivim ih... Zašto bih? Ako su tako srećniji. Ako pokušaš da roniš i da istražuješ dubine, može da ti se dopadne, da ideš sve dublje i dublje i da jednog trenutka shvatiš da si otišao toliko duboko, da si ostao bez vazduha i da ne možeš da se vratiš na površinu. I da ostaneš tu, izgubljen, zarobljen, sam. Ipak, valjalo bi ponekad zagrebati po površini. Zar nije zastrašujuće plivati, a da ne znaš šta je pod tobom? Ali ne preduboko, nikako preduboko...

*~*~*~*

Kažu da možeš stvarno da voliš samo jednu osobu. Da sve drugo nije ljubav. A šta je u stvari ljubav? Nije to puter pa da ga namažeš na hleb i onda svi znamo šta je hleb i šta je puter i čemu to služi. Ljubav je drugo. Treba da volimo sebe i ljude oko sebe i svet oko sebe. Seks nije ljubav, to je fizički akt koji je moguć i bez ljubavi, iako uz ljubav dobija novu dimenziju, ljubav je drugo. Ne treba se plašiti ljubavi. Zaljubljenost nije ljubav, leptirići u stomaku i tako to. To je neka hemijska-hormonska reakcija mozga, i onda se hormoni stabilizuju i leptirići odlepršaju, vrate se ponekad. Ljubav je kad voliš. Kad praštaš. Kad se smeješ. Kad bez tenzije znaš da jednostavno želiš da ta osoba bude tu, uz tebe. Bilo da je to tvoja druga polovina, ili prijatelj, ili roditelj, ili sestra... Kada deliš nešto, logično je da tebi ostaje manje. Ali kad je ljubav u pitanju, kad je deliš, bude je još više. Paradoksalna stvar...

*~*~*~*

Kažu da ružni trenuci u životu postoje da bi više cenili one lepe. Bezveze je to. Lepe trenutke treba ceniti svakako. Treba ih pamtiti, a ne one ružne da bi ih se setio kad ti je lepo i onda rekao ’e sad mi je lepo’. Ko još želi da se seća ružnih stvari? U lepim trenucima treba uživati. Osetiti tu sreću koliko god možemo. Život postoji da bi ga živeli, da bi bili srećni, a najviše od nas zavisi da li ćemo. Ružne trenutke treba proživeti, prebroditi i zaboraviti. Zlopamtila ne mogu da budu potpuno srećni. Prust je rekao da su godine patnje u njegovom životu bile najbolje godine, a da u godinama sreće nije ništa naučio. (nisam čitala Prusta, gledala sam Little Miss Sunshine...). Možda je u tim godinama kad je to rekao, tako nešto i shvatio. Trenutno mislim da nije u pravu. Trenutno želim da živim i pamtim srećne trenutke...

Drugovi i drugarice

2008-03-17T19:59:00.003+01:00

Možda je trebalo da se rodim kao muško. Mada, ne verujem, ipak mi se više svidja ovako...
Činjenica je da imam mnogo više drugova nego drugarica. U stvari, drugarice u pravom smislu te reči (tu podrazumevam ženske osobe, bliske i od poverenja, a sa kojima nisam u srodstvu) mogla bih da nabrojim na prste jedne ruke. Sa njima mogu o "ženskim problemima", osećanjima i muškim zadnjicama, sa njima mogu u šoping bez prigovora ili na trač partiju. Ma sa njima mogu sve i obožavam ih! Za razliku od njih, veliki broj ženskih osoba u mom okruženju su fenserke, alapače, kokoške... ma ono, ribice što bi se reklo. Ne odgovara to meni, nemam sa njima o čemu da pričam, a zaista nisam u stanju da pola sata hvalim nečije zlatne patike ili boju kose, do granice preterivanja...
Ma da se razumemo, muški nisu ništa mnogo bolji. Oni su još veće tračare od žena, imaju bolestan smisao za humor i neke gadne navike. Ali sve to tolerišem, jer se sa grupom muških sa kojima se družim fenomenalno slažem, i što je najlepše svi poštuju što sam žensko, a opet me tretiraju kao "ortaka". Nekad čak i preteraju u tome (dešavalo mi se da me drug "prijateljski" odalami po ramenu...), a drugi pa koriste priliku da flertuju... Pitala me je jedna koleginica pre neki dan kako izlazim na kraj u društvu njih 5 ortaka na fakultetu. Odgovor je prost, slušaju me!:))) A i svi ostali me slušaju, šta ću, izgleda da imam dara da budem menadžer...:)
U stvari kad razmislim bolje, nema nikakve veze kog su mi pola prijatelji. To što trenutno ima više muških je igra slučaja. Bitno je da sam te sreće da poznajem ljude sa kojima mogu sa zadovoljstvom da provodim vreme i uživam u razgovorima, smehu i zajedničkim trenucima... Pozdrav za sve njih, da ne nabrajam, mogla bih nekog nenamerno preskočiti!

Nemačka inteligencija

2008-03-16T11:16:00.002+01:00

Izuzetno inteligentni i obavešteni tvorci plakata za zabranu pušenja u Nemačkoj, znali su da na našim prostorima postoji rok grupa čiji naziv znači isto što i rauchen verboten, ali su malo omašili grupu... Toliko o Nemcima...:)

Svetiljka

2008-02-23T15:19:00.005+01:00

Primila sam poziv sinoć. Tata. Gotovo zaboravljeni glas. Ne onaj koji sam slušala mesecima - hladan, gotovo automatski. Nego onaj, stari glas. Glas koji pita kako sam, koji brine, koji čestita na uspehu. I uvo koje čuje i sluša. Ne kažem da je nešto specijalno, ali ipak uliva malo nade. Ne prevelike, prevelika očekivanja mogu da dovedu do velikih razočaranja. Ali su to sitnice koje čine sreću, a ja ne tražim ništa više. Samo se nadam da će ih biti još. Usamljena sitnica nema neki dugi efekat. Moja lična svetiljkica je malo jače bljesnula.

Inače, trebalo bi da i ona naša zajednička svetiljka malo zasija. Ne da očajavamo i da se prepustimo tužnoj struji. Nego da dokažemo i da pokažemo, da možemo bolje i da vredimo više. Da ne dopustimo da neka grupa neobrazovanih, propalih, loših ljudi sa iskrivljenom slikom morala, pravde, borbe uništi ne samo naše ulice i grad, nego i naše duše. Ne smemo! Ne treba nam mrak. Stakla se zamene, fasade okreče, ulice očiste. To nije problem. Problem je povratiti ugled, dostojanstvo, veru i nadu. Za to moramo da se borimo. Ima nas dovoljno svesnih i normalnih da to možemo! Nije lako, ali moramo da pokažemo pravo lice, lice koje treba svet da vidi. Da vidi našu volju, sposobnost, pamet, solidarnost, uspeh, snagu volje, nepokolebljivost, čast. Da zadobijemo poverenje, podršku, da se borimo onako kako se to radi u normalnom društvu, a ne nasiljem. Da sprečimo da nas neki drugi posipaju prašinom i krvlju i takvim nas prikazuju. Znamo da ima takvih, ali znamo da mi nismo jedni od njih. Da sprečimo da se izgubi ma i jedan život više, da sprečimo da se nešto ovakvo ponovi! Znamo da vredimo više i da možemo bolje, kao što rekoh! Ne treba nam lažna etiketa, moramo da je skinemo. Pesimizam još nikom nije dobra doneo.

Glavu gore, dosta je suza i tuge, dosta sramote, upalimo svetlo!

Čari Guglovanja

2008-02-21T21:56:00.007+01:00

Evo na koje su ljudi sve ključne reči ljudi pronalazili moj blog na Googletu:

- ubedljivo najčešće (oko 30 puta): zimska idila
- moj favorit: blog pocinje sa mousehunter
- drugo mesto: "let me drink my coffee" "will get hurt"
- sreća i smeh: kako stalno biti srecan, od srca sam se nasmejala, sta pomaze za dobro raspolozenje, ispiti+smeh, osmeh za drage osobe, nesto lepo...
- pomoć oko čestitki: posvete za rodjendan, sta da napisem drugarici za rodjendan, napisi sadrzaj cestitke za prvi rodjendan, cestitke za rodjendan jako dragim osobama, rodjendan za moju drugaricu da se napise, posvete za cestitku, novogodisnje cestitke...
- naj naj: slike najlepsih momaka sveta, slike najlepsih devojaka na netu, slike najlepsih torti godine, price najlepsih momaka na forumu, 20 najlepsih momaka na svetu...
- i oni nepovezani: najezda skakavaca, fobija od buba, stres, cipele, gorski venac, slike bla bla bend, bele pahulje, smijesne slike, pesma lesce, autogram...

;-)

Promaja kroz glavu

2008-02-19T20:46:00.004+01:00

Molim? Ne čujem te? Pa naravno da te ne čujem kad ništa i ne govoriš!
Samo da znaš, zatvaram vrata. Duva mi promaja, a promaja mi smeta. Neću zaključavati, još uvek, možeš da pokucaš ako se predomisliš. Ako budeš dovoljno ubedljiv, možda te pustim i da udješ. Možda.

Mada, koliko vidim tebe baš ne zanima dal su vrata širom otvorena ili je stavljena reza i katanac. Zabole tebe ona stvar. Pitam se ponekad, da li se sećaš kako se zovem? Bilo bi lepo... al neću preterano da se nadam.

Brzo zaboravljaš, poput zlatne ribice. Da li si znao da ribe umeju da prepoznaju udicu? Ali zaborave da su je videle posle nekoliko sekundi. I tako se upecaju na crva... Koji li je tebi crv pojeo dušu?

Ne znam zašto pamtiš uvek samo ružne stvari. I pričaš o njima svaki put. To ne zaboravljaš. Svaku sitnicu koja ti nije odgovarala u životu. I naravno svi su drugi krivi, a ti si jadan prav i nemoćan bio kad se sve to dešavalo. Paz' majku mu... Trebalo bi više da se sećaš lepih stvari. Ozbiljno ti kažem. Ne zbog mene ili nekog trećeg, nego radi sebe. Osećao bi se bolje, srećnije, možda bi tada imao i malo više ljubavi da pružiš! Novac, to se zaradi i potroši i tako u krug. Ljubav, to je ono što ne možeš da kupiš u kiosku. To je ono što moraš da daš da bi to isto dobio. Ozbiljno ti kažem.

Ne znam, razočarao si me. Strašno je to. Trebalo bi da mi budeš uzor. Volim ja tebe, al mrzim to kako se ponašaš i šta radiš. Eto, rekla sam ti.
Nema veze. Uživaj. Možda ti jednog dana dodje iz dupeta u glavu. Možda shvatiš da treba biti malo manje sebičan i tvrdoglav. Možda shvatiš da ne mogu svi da jure tvoje snove, jer imaju i svoje! Možda.

Ako nekada budeš osetio da ti nedostajemo, da nas voliš, da si ponosan na nas reci nam. Ne moraš ni da kažeš, pokaži. Eto, tata, toliko.
.........................................................

Nemoj da me tešite, ok sam. Samo sam morala da se ispraznim, previše mi se toga skupilo. Osmeh je tu, uvek.:)
Roditelji, nemojte dopustiti sebi da zaboravite na svoju decu, nema dobrog opravdanja. Volite ih, i pokažite im to, ne samo kad su mala, nego i kad porastu.

Žene i cipele

2008-02-15T21:28:00.003+01:00

Baš sam skoro vodila jedan razgovor na ovu temu, naime, zašto se žene za svaki svoj uspeh časte novim cipelama (odećom, frizurom, manikirom...ili nečim drugim u zavisnosti od ukusa i finansijskih mogućnosti), a bogami i tako isto se teše u slučaju neuspeha i problema. Lično više volim ovu prvu formu, nagradjivanje, bolje je nekako nego utešna varijanta.

Lično ne volim šoping nešto naročito, pogotovu kad su neke sezonske rasprodaje (mada tu dobre stvari za male pare mogu da se nadju), pa moraš da se guraš sa gomilom histeričnih žena, da čekaš na red za kabinu, za kasu, na prodavca... Ali taj osećaj kad sebi kupiš nešto novo retko šta može da zameni. Uostalom, ništa lepše za jedno žensko nego kad se oseća lepom! Jer kad si sebi lepa, bićeš i svima drugima, prosto je to nekad i stvar utiska, a ne samo ukusa i fizičke lepote... To je više stvar psihičke potrebe!

To je nekako isto kao kad muškarci onako bespotrebno kupuju neke nove džiže, neku tehniku - slušalice, zvučnike, miksete, heftalice sa rotirajućim svetlom... Ili kompjuterske igrice i igračke pod izgovorom "za decu su". Baš se pitam otkud meni onoliki automobilići, transformersi, roboti, aviončići, reli trke i slične igračke tamo u nekom budžaku. Nije da mi nisu bile zanimljive, al da se razumemo, to je kupljeno verovatno iz ličnog gušta... Razumete, to je isti taj poriv?

Nešto razmišljam, dala sam sve ispite sad, pa zaslužila sam, mogla bih da kupim nove cipele, zar ne?:)

Divac obara rekord;)

2008-02-09T20:01:00.000+01:00

Uctiv - Prdne i kaze "pardon".
Cinik - Prdne i gleda te u oci.
Kavaljer - Pusti damu da prva prdne.
Gurman - Prdne iz sopstvenog zadovoljstva.
Osecajan - Prdne i kaze "oh".
Idealista - Prdne iz uverenja.
Veseljak - Prdne i kaže "ko prdi zlo ne misli".
Sentimentalan - Prdne i misli kako bi bilo lepo da nije prdnuo.
Seprtlja - Prducka po ceo dan.
Naivcina - Prdne i misli da cini veliko delo.
Lepo vaspitan - Pre nego sto prdne, moli za dozvolu.
Goropadnik - Prdne da se sve trese.
Realista - Smatra prdenje za normalnu pojavu.
Nestrpljiv - Jedva ceka da prdne.
Egoista - Prdi samo za sebe.
Pesimista - Jos nije ni prdnuo, a vec misli da se usrao.
Dvolican - Prdne i pita ko je prdnuo.
Diskretan - Prdne i kaze "neka ostane među nama".
Kolegijalan - Daje priliku da i drugi prdnu.
Neoprezan - Prdne i usere se u gace.
Snob - Prdi samo u dobrom drustvu.
Glumica - Prdne i ceka aplauz.
Sportista - Ako neko prdne jednom, on ce dva puta, da obori rekord.

Da li se pronalazite???:)

Stranac u kočiji

2008-02-08T22:13:00.000+01:00

Zašto me posmatraš tako? Prekini. Prekini kad ti kažem, počinjem da se osećam neprijatno. Ali Bože kako neobične oči imaš... Ne, ne, prekini, nemoj više, vučeš me da gledam i ja tebe, i onda ćeš da pomisliš nešto što ne želim da pomisliš. Lako je tebi, kuckaš nešto kao na tom telefonu, kuckaš već 10 minuta. I posmatraš me. A ja nemam izgovor, koliko god da gledam kroz prozor autobusa te iste ulice kojima se vozim skoro svaki dan, ne vredi, osećam da me gledaš. Smešno mi je! Ne, ne smeškam se tebi, smeškam se što mi je smešno da me tako posmatraš. Ok, sad se ti smeškaš meni. I šta ja treba da radim?
Neću da te gledam, gledaću ti u ruke, da, to je dobra ideja! Au, čoveče, al si ti neki nervozan tip, pogledaj samo kako si pojeo sve zanoktice. Zašto? Glupog li pitanja, pa prosto, imaš lošu naviku. Isto kao i ja. Istu lošu naviku. Ma pusti ruke, bolje da gledam kroz prozor...
Au, pa ti si baš rešio da me GLEDAŠ. Pa dobro, gledaj kad ti je volja. Ne, nisam to mislila. Prekini! Nemoj da me odmeravaš tako, od glave do pete. Šta radiš sad, skidaš me pogledom? Eto postajem nervozna i počinjem da se igram prstima. Aha, sad ti meni gledaš ruke... A nabio si tu kapu na glavu, samo ti se te neobične, vragolaste oči vide.
Pa dobro, postaje zabavno. Možemo ovako, pa ko prvi sidje.
Već silaziš? Sišao si. Dobro. Znala sam da ćeš da se okreneš! Da se nasmeješ i mahneš. Mahnuću i ja tebi, uz osmeh gratis. Zdravo stranče!

Nepravda!

2008-01-25T10:05:00.000+01:00

Uslovljavanje, ucene, sujeta, besmislene sankcije, niski udarci, navodno "namešteno glasanje"...A pričamo o nekoj slobodi govora i izražavanja mišljenja.
Ne, nije reč o izborima, kampanjama i političkoj sceni. Iako uvod neodoljivo podseća.
Reč je o nečemu za šta sam mislila da je mnogo lepše i zanimljivije od toga, nešto što sam smatrala za razonodu i uživanje. Reč je o "blogovanju".
Nisam neko ko isteruje mak na konac, pravi frku oko gluposti, neki Kalimero koji će za sve što joj ne odgovara da viče "nepravda!", osim u dve situacije - kada se šalim i kada me nešto stvarno iznervira. Ovde se radi o drugoj situaciji.
Naime, sednem sinoć za komp, standardno da proverim mail, par foruma i pregledam blogove koje volim da čitam. I dočeka me neprijatno iznenadjenje. Dva bloga sa moje liste omiljenih su obrisana??!! Dva kvalitetna, zanimljiva bloga, na kojima stvarno ima šta da se vidi i pročita! Nešto nije u redu, a ne znam šta. Oba bloga su na istoj mreži blogova, a vlasnici čitaju jedan drugu, znači neka veza mora da postoji... Ne budem lenja, i posetim nekoliko drugih blogova, ne bih li otkrila u čemu je stvar. I otkrijem. Blogovi su obrisani zato što su odbili da po nalogu "administratora" obrišu link za jedan treći blog sa svog sajta! Ne radi se samo o ova dva, već o celoj listi blogova koji su imali taj link. I mi pričamo o slobodi izražavanja. Da stvar bude još gluplja, taj treći blog ne sadrži ništa uvredljivo, nikakve nacionalističke, rasističke, i druge sadržaje koji vode nekakvoj mržnji među ljudima, ne sadrži pornografiju, čak ni psovke! Dotični blog je čak zanimljiv po mom mišljenju! Proverite:
Zmajček
O čemu se ovde radi? O nekoj ličnoj netrpeljivosti koja se rešava diskreditovanjem svih neistomišljenika? Onlajn ratu? Pa nećemo valjda tako, ljudi, to mene baš ljuti! Dosta nam je ucena na sve strane, još nam samo fale na blogovima!
U znak protesta i podrške oštećenim blogerima, dodajem ovaj link na svoj blog. Neću da utičem ni na koga, al ima mnogo različitih sajtova gde možete da otvorite svoj blog. Mislim da niko nije u poziciji da vas ucenjuje.

Ispiti

2008-01-20T19:57:00.000+01:00

Sutra počinje ispitni rok, za nas studente ekonomije u Beogradu. Upuštam se u njega sa optimizmom, kao i u prethodna dva koja sam iskusila. Trebalo bi da sve prodje kako treba - učilo se i uči se, a trud se u većini slučajeva isplati, moj je moto. A i dobro mi dodje malo da vidim ljude, zbog gripa sam bila "u karantinu" nedelju dana, kontakt sa spoljašnjim svetom na nivou minimalne potrebe...

Prvi ispit koji me sutra čeka - Ekonomsko matematički metodi i modeli. Možda zvuči komplikovano, al mislim da je od lakših, pa je savršen za "probijanje leda" na početku.

Imam jedan neobični običaj za ispite. Znam da su studenti uopšteno sujeverni kad su ispiti u pitanju. Pisali su u novinama, ima nas stvarno raznih. Ima čak ljudi koji nose istu čitavu odevnu kombinaciju, bez obzira na godišnje doba. Ili čekaju odredjeni autobus...
Ja imam čarape, sive, sa pink panterom. Nosila sam ih na prvi ispit i dobila 10. Posle toga sam ih nosila na svaki ispit, i dosad nisu zakazale...:) Svesna sam ja da cela priča nema baš nikakve veze sa čarapama, ali to je verovatno neki psihološki efekat, ako se ja osećam sigurnije, zašto da ne navučem baš te čarape?

Svim studentima želim puno sreće u januarsko-februarskom roku, onima koji još nisu stigli dotle, da uživaju dok još mogu u djačkom dobu, a onima koji su celu tu priču pregrmeli, da se malo prisete studentskih dana (naravno, onih lepih trenutaka) i da uživaju još jednom u duhu mladosti...

I moram samo da dodam ovo, stvarno nas ima raznih:

Stop epidemiji bedaka!

2008-01-09T20:53:00.000+01:00

Ni sama ne znam koliko sam puta nekome uputila reci podrške, utehe, koliko sam puta pokušala nekoga da razvedrim, nasmejem, oraspoložim kada ga zadesi nešto loše ili neprijatno, ili kada prolazi kroz neki težak period. Nije mi teško, naprotiv. Najveća nagrada mi je da ugledam osmeh na licu te osobe! Nije mi teško da nekoga zagrlim kada znam da ga nešto stvarno muči, da ima neki problem, kada ga jednostavno stigne žuta minuta i skupe mu se sve neke sitnice koje je ignorisao neko vreme. Znam kako je kad je nekome teško, svako od nas ima neki loš dan ili period u životu.

Samo, iskreno, ljudi nešto previše kukumavče, žale se, i nesrećni su u poslednje vreme. Izgleda da je u trendu biti "u bedaku", bez obzira da li imaš neki poseban razlog za to. Pitam se da li to postaje neki način privlačenja pažnje, prosto eto, da nateraju ljude poput mene da ih teše, da im se nadju? I dokle tako?

Padaju u prazničnu depresiju. Pa dobro, i mene je pred kraj godine stiglo da par dana budem neraspoložena. I onda je prošlo tih par dana, i lepo se ja vratila na staro, nabacila osmeh na lice i sve je ok. Uf, kao da je sad trebalo da kukam na sva zvona i onda da me teše. Smučilo mi se sve to... Kao da mene sve ružno zaobilazi!

Imam i ja svojih bubica, ali eto, trudim se da ih ignorišem koliko god mogu. Ono što mogu da menjam - menjam, ono što nije u mojim rukama - kritikujem, ignorišem ili tolerišem i gotovo. Fokusiram se na druge lepe stvari oko mene, uživam u svemu u čemu mogu, koliko mi vreme i obaveze dopuštaju, pokušavam da ne prestajem da ugadjam sebi i da se osmehujem. Obaveze završavam u hodu!

Znam da neće ovo mnogo ljudi da pročita i nema veze. Samo želim da nagovorim ljude da malo pozitivnije gledaju na život i da malo više uživaju u njemu, jer nezaustavno teče i imamo ograničeno vreme. Mislim da nemamo puno vremena za bedačenje, jer onda skraćujemo onaj ostatak - za radovanje, napredovanje, ostvarivanje!

Rizikujem da neko pomisli zbog ovoga da sam bezosećajna, sebična, neozbiljna ili površna. Izvinjavam se ako ima takvih, nemam nameru nikoga da vredjam. Samo bih volela da vidim više osmeha na licima ljudi - na ulici, u autobusu, na fakultetu, kod kuće, to je sve!

Ajmo ljudi, glavu gore i u nove pobede!

Bicu najbolji u kvizu

2008-01-05T11:22:00.000+01:00

Evo da se malo nasmejemo, smeha nikad dosta! A i carevi su, stvarno...:)

Prvi u Novoj

2008-01-02T23:02:00.000+01:00

Kažu da ako ti godina dobro počne, da će cela da bude dobra.

E pa ne bih da se hvalim previše, al mi je stvarno sjajno počela! Ne pamtim da sam se ikada tako dobro provela na dočeku - za početak sam se super najela, pa dobila fenomenalne poklone, a onda je usledila žurka! Imala sam fenomenalno društvo - mog Darka naravno, fantastično sam izgledala - bar sam se tako osećala (pa nek kažu posle da sam narcis, šta ćeš kad jesam), prostor, piće, klopa, muzika - baš sve kao da sam ja organizovala. Fino, kulturno, lepo, mlado društvo, bez šabana, narodnjaka i bilo kakvih incidenata. Bez hladnoće i petardi. I što je najlepše od svega - celo zadovoljstvo za samo 200 dinara koliko smo nas dvoje platili garderobu.

Dobila sam karte na nekoj nagradnoj igri preko "24 sata". Zaslužuju javnu pohvalu i besplatnu reklamu zbog svega toga!!!:) Dobili smo čak i neke zviždaljke, idealne za budjenje ljudi ujutru...a može i za mitinge!;)

Srećna svima Nova godina, i želim vam da vam bude bolja od svih drugih dosad, ali ne i najbolja, da bih sledeće mogla da vam poželim isto!

Hepi nam Nova godina!

2007-12-28T22:04:00.000+01:00

Ide ljudi Nova godina, najčudnije doba godine. Nekako u isto vreme depresivno zbog svog tog pritiska oko slavlja, poklona, gužve i otimanja po prodavnicima i buticima, organizacije i sprovodjenja svega u delo, zbog nepostignutih ciljeva i neostvarenih želja.

Opet, ne može da se porekne da ipak ima neku svoju čar, sve te svetiljke po gradu, i taj neki praznični duh. Slanje i primanje novogodišnjih čestitki, uzbudjenje pri otvaranju poklona, noć za opuštanje i provod kada su ti svi u gradu prijatelji - i mladi i stari i poznati i nepoznati i domaći i stranci. Ukrašavanje kuće i kićenje jelke! Prvi doručak u novoj godini posle prolumpovane noći. Nove želje i novi ciljevi. Osmeh i pesma na licima oko tebe!

Srećna vam svima Nova godina, i ako ikako možete, budite nasmejani i nikako tužni, radujte se, čestitajte ljudima oko sebe, pa makar samo formalnosti radi - opet ćete se osetiti srećnije, istovremeno kao deo nečega i kao važna individua... I poželite želju u ponoć, makar bila neostvariva, poželite je, možda se ovoga puta i ostvari, nikad se ne zna, to je nekako čarobna noć!

Changes - again

2007-12-18T16:47:00.000+01:00

Razmišljam o tome da li se ljudi menjaju? Onako, suštinski? Ok menjaju navike, menjaju ukuse, menjaju stan, menjaju stil, menjaju tepih. Ali da li se menjaju iz korena? Da li menjaju karakter?

Ili je možda sve vreme u pitanju isti karakter, samo na drugačiji način ispoljen - ponekad sakriven, ponekad ogoljen do koske. Kako ono kažu, vuk dlaku menja ali ćud nikada, da li to važi i za ljude?

Ili se možda menja - jer se sve menja.

Možda se ljudi menjaju tokom vremena - kako postaju stariji shvataju ili umišljaju neke stvari i onda postaju bolji ili zli ili ravnodušni. To bi značilo da je vreme ključan faktor u promeni karaktera. A možda nam samo tokom vremena odumiru moždane ćelije i onda postajemo gluplji, ili učimo pa postajemo pametniji, te zbog toga i bolji ili zli ili ravnodušni.

Možda nije stvar vremena, nego okolnosti, života uopšte, koji neke od nas mazi, a druge bičuje i onda menjamo sebe iz korena.

Možda društvo menja čoveka, a on zauzvrat menja društvo. Ili možda ljudi oko njega, ili samoća. Samoća možda ljude čini ogorčenim i onda postaju zli. Ili čini da se požele ljudi i onda postanu dobri. Ne znam.

Verovatno je da se u stvari ništa ne menja, sem navika, stavova, boje kose i kućnog ljubimca. Verovatno samo vremenom i sticajem okolnosti, pod uticajem društva, ljudi i preteranog razmišljanja ljudima karakter dodje do izražaja. Ne znam. Ne znam ni da li želim da znam. Samo razmišljam.

Kad bi samo ljudi umeli malo više da praštaju, da žive u sadašnjosti sa pogledom u napred, da vole i da se smeju, verovatno bi bili srećniji i bolji. A možda i ne bi... Ne znam, ali verujem u to.

Smorno istraživanje

2007-12-11T14:30:00.000+01:00

Čeprkanje po netu može da rezultira neočekivanim ishodima. Šta sve znači reč smor:

Na Islandu i u Švedskoj: smor (čita se smjor) znači puter
U Norveškoj: loza jedne porodice plemenite krvi
U Indoneziji: kad je nešto "smor" onda je kuvano
Na Tajlandu: banja Smor Spa Village

SMOR Cases je skraćenica za Small Order Cases

SMOR je i neki program za tumačenje morfologije nemačkog jezika

U srpskom žargonu - dosada naravno...

Ako neko zna još neko značenje nek napiše...:)

Strah Fear Miedo Peur Angst

2007-12-10T20:37:00.000+01:00

Koliko puta u životu propustiš nešto bitno jer te je strah da menjaš neke stvari? Koliko puta se odrekneš nečega što bi ti značilo, jer ti je tako lakše? Jer ti je jednostavnije da ne misliš, da ne brineš, da ne pregovaraš, da ne menjaš, da se ne boriš. Ponašaš se totalno konformistički - pomiriš se sa situacijom bez i najmanje namere da je promeniš?

Ne kažem da treba da glumimo neke heroje, neustrašive, nepobedive. Retko ko je u stanju da tako nešto uradi i tako nešto je češće glupo nego hrabro. Postoje situacije kad je racionalno da se plašiš, kada je normalno da ne želiš da rizikuješ svoje zdravlje, život ili nešto treće. Postoje ljudi kojima je normalno da skoče sa bandžija ili da ulože celu svoju uštedjevinu na berzu, i postoje oni koji to ne žele i ne smeju. To je uobičajeno. Ali sa druge strane postoje neracionalni strahovi. Strahovi za koje nema osnova, a koji te sprečavaju da uživaš u životu...

E takvi me strahovi nerviraju - jer znam da ih imam i da ne umem da se borim sa njima. Glupo zvuči, ali ne umem... I koliko puta kažem sebi da se ponašam glupo i opet ne uradim ništa povodom toga i posle se osećam bezveze.. Mrzim to! I koliko god me drugi uveravali, ubedjivali i pokušavali da mi pomognu, dok se ja ne sredim u svojoj glavi nema meni pomoći. Za nadvladavanje tih strahova treba vreme i volja i ništa drugo. Ono što me muči jeste ovo prvo - vreme - zar za neke treba toliko dugo?

Najgora stvar koju možeš da uradiš kad se plašiš promene ili si nemoćan nešto da menjaš - jeste da menjaš ono što možeš, a ne treba! Kad u nemogućnosti da menjaš ono što je loše, menjaš ono što je dobro i misliš da ćeš tako nešto popraviti. Sreća, pa sam bar naučila sebe da kontrolišem u takvim situacijama - počnem da razmišljam kako mi eto nešto u životu smeta, al nisam dovoljno uporna da to promenim, nego eto počnem da tražim alternativu, da menjam nešto drugo, lakše, jednostavnije, nešto što je 100% u mojim rukama - e i onda shvatim da to ne treba da se menja, jer mu ništa ne fali i opasuljim se na vreme...

E pitam se kad ću tako pametno da počnem da stvarno menjam ono što mi smeta...?

p.s. ne muči me trenutno ništa konkretno, al često imam neke depresivne dane i to ovim povodom, pa eto reših da to i "napišem" crno na belo(zeleno) pa da vidim 'oće li mi to možda otvoriti neko rešenje... možda ne danas.:)

Morning bell

2007-12-06T09:29:00.000+01:00

Budim se jutros...u stvari budi me mobilni telefon, alarm. Pitam se šta se desilo sa starim dobrim budilnicima. Onim što dobijes nervni slom ili infarkt na licu mesta kad krene da zvrči, onim što mozes da se iživiš nad njim, da ga tresnes ili zafrljačiš u ćošak kad krene da zvoni, kao u crtaćima. Eee, odvikli smo se od njih skroz - barem ja. Kad mobilni krene da zvoni rano ujutru, tamo nešto posle šest, ne možeš da ga tresneš - možeš, al nije baš preporučljivo. Moraš kulturno da stisneš dugmence - koje treba da potrefiš onako pospan, i onda da ustaneš, isto tako kulturno. Fina stvar - samo ne znam da li od tog kulturnog ustajanja čovek bude manje nervozan u toku dana?

Imam Nokiju, i tu posebnu melodiju koja zvoni samo za budjenje, drugačiju od melodije za poziv ili poruku. Fina neka melodija, fino te probudi, natenane, bez šoka. I sve bi to bilo fino, da nema i drugih ljudi koji imaju Nokije, a nekima od njih se baš ta moja jutarnja melodija dopala da je stave za standardnu. Joj, kad u autobusu čujem da nekom zvoni telefon kao meni budilnik - obuzme me neki čudan osećaj, neka nervoza, počnem da prebiram po glavi koje obaveze imam i jedva čekam da se dotični ili dotična javi da bi prestalo. Glupost!

Volim da spavam ujutru, priznajem, al nikad posle deset. E strašno kad moraš da ustaneš rano ujutru, ona melodija već odsvirala svoje, u krevetu pod ćebetom onako lepo toplo, a ti znaš da moraš sad da se natrontaš i da izadješ napolje na neku temperaturu u intervalu od -5 do 5 celzijusa. Volim one dane kad mogu da se izležavam i teglim po krevetu malo duže, divan osećaj...

Ružičasto-crni bilans

2007-12-03T19:19:00.000+01:00

Mnogo lepih i mnogo ne tako lepih dogadjaja ovih dana... Česte promene raspoloženja... Ne valja to, ne valja, postajem emotivno nestabilna - malo mi treba da promenim raspoloženje za 180 stepeni. (neko je jednom rekao da se nešto promenilo za 360 stepeni, simpatično, zar to nije vraćanje na isto?)

Sa jedne strane tu je svakodnevno zezanje na faksu, kafica u kantini, tračarenje. Radna subota na faksu, gde nas je asistent ispalio, što uopšte nije loše jer sam provela super popodne sa sestrom u gradu: lepo vreme, dobro društvo, spermići koji te jure po Knez Mihajlovoj, šoping... Super odradjeni kolokvijumi. Smeh, Darkovi poljupci i zagrljaji, dobri filmovi, kolači, crtaći, špagete sa pečurkama... Sve sjajno, sve fenomenalno.

Sa druge strane tu je ta žena koja je uspela da mi u trenutku upropasti veče i izbaci me iz takta. Ma ko njoj bre daje pravo da zove na moj mobilni da bi se drala na nekog drugog? I posle će da me ljubi kad joj dodjem u kuću, e hoće vraga, e neće moći. Šta će njoj uopšte moj broj telefona? Zivkam li ja možda nju? (Izvinjavam se ako ovo nekoga pogadja, čisto je subjektivan stav).
Onda mama i sestra koje se stalno nešto svadjaju, i kad pokušam da ih smirim, ja ispadnem kriva - klasika. Ne znam zašto me to još uvek potresa, treba da se naviknem.
Onda ledja koja me danima bole, da ne mogu da se smejem, jer me probada. Proćiće, al ne doprinosi baš pozitivnom stavu.
I dotični incident koji mi je uterao strah u kosti da nemam želju da odem na fudbalsku utakmicu nikad više u životu.

E da, i fiktivni "ljubavnik" koji je pomislio da bi možda mogao da prestane da bude fiktivan i postane stvaran. E živote...optimista... Ovo ne mogu da svrstam ni u dobro ni u loše, možda u "objektivno simpatično, subjektivno problematično" kategoriju.

I eto... tako... znam da sam rekla da ću da pišem nešto lepo, a ne neko moje prosipanje baljezgarije. Jbg, kad imam despiraciju (to je moja izmišljena reč za suprotno od inspiracije, kao što je inflacija-deflacija ili tako nešto...)

Stres 2

2007-11-24T13:19:00.000+01:00

Hoću vraga da se opustim danas. Odložili nam kolokvijum za ponedeljak. I to zbog čega? Jer su budale zaboravile da ubace teorijska pitanja u bazu i naravno nesposobni su da to urade za manje od 2 sata.

Mislim da sam ja jedina koja se nije obradovala kada su nam ga odložili. Valjda zato što sam ga stvarno spremala. Da li sam zbog toga idiot? Pa nisam valjda... Mislim, drago je meni što će i ostali imati sad vremena da sve malo bolje spreme. Al za čije babe zdravlje sam se ja toliko forsirala ovih dana kad ništa nisam obavila, a da sam znala da će biti u ponedeljak, mogla bih da ga spremam uz mnogo manje pritiska. Budale!

E pa vala danas ću da odmaram i sutra ću lepo samo da ponovim na brzinu sve i toliko od mog učenja i cimanja. Tačka.

Stres

2007-11-23T21:53:00.000+01:00

Jedva čekam sutra popodne. Da se opustim. Da se završi sve za ovaj krug. I kolokvijumi i učenje i nerviranje i sve što uz to ide. Vlada opšta nemaština vremena. Oskudacija, što bi rekli u Zoni Zamfirovoj... :)

Treba mi odmor, uf, treba izdržati još malo...

A posle, kad me konačno ova nervoza prodje, e onda ću da napišem nešto lepo. Za sebe i retke posetioce. Obećavam...

Zimska idila

2007-11-19T21:31:00.000+01:00

Nežne, krupne, bele pahulje uporno su padale sa neba. Sve više i više, sve jače i jače. Krovovi su ubrzo postali beli. Nešto kasnije i ulice, i staze, i park, i sve ostalo. Sve je bilo savršeno belo, i iako nije dugo ostalo savršeno, bilo je očaravajuće. Kad sam bila mala, tako sam nekako zamišljala da bi izgledalo živeti na oblaku. Naravno tad nisam znala da je oblak obična vodena para - ili čak magla, ako uporedim. Ali uostalom, zar i sneg nije samo voda? Znači, može da prodje. Glatke, bele površine, još uvek savršene, nepregledne, božanstvene.

I osetila sam želju da dodirnem sneg, da osetim taj moj specijalni oblak pod prstima. Da osetim kako tonem u njega pri svakom koraku, kako proklizavam, da čujem kako neobično škripi pod mojim nogama, u zimskim čizmama. Eh, kako davno je bilo kada su poslednji put te pahuljice nemirno padale i lagano prekrivale sve.

Zgrabila sam gomilicu snega rukama, bez rukavica. Lepše je bez rukavica, makar na kratko, dok mogu da izdržim hladnoću. Ledene zvezdice su se u dodiru sa toplim rukama malo istopile, taman toliko da može da se napravi grudva. Nisam nikada volela da se grudvam, nešto naročito. U srednjoj školi nisam čak ni izlazila na veliki odmor kad padne sneg. Trebalo je sačuvati glavu od razuzdanih srednjoškolaca... Ali sam sada poželela da se grudvam, makar malo, zašto da ne? Ma i Sneška ću da napravim! Čikicu od snega! Nekome je to smešno? Šta me briga, nek se smeju, ne znaju šta propuštaju!

Ruka u ruci i dvoje koji zajedno šetaju dok pahulje i dalje padaju. Heh, baš nam je bilo lepo! Dvoje zaljubljenih i sneg. Čista romantika... kao iz filmova. Ako se izuzme nos, koji po hladnoći nikako ne može da ostane suv. Ali i bolje što nije 100% romantično, postalo bi sladunjavo, ovako je bilo savršeno divno i savršeno realno u isto vreme!

Inače nisam ljubitelj zime i snega. Nervira me bljuzgavica i šansa da se oklizneš i polomiš na svakom koraku i gužva u saobraćaju i što mi trnu uši od hladnoće ako nemam kapu. Ali ovo je prvi sneg, nešto posebno, pogotovu što ga tako dugo nije bilo...

Svetlo u pogledu

2007-11-08T17:59:00.000+01:00

Pogledala ga je u oči. Očekivala je da će videti onu čarobnu sivu boju, od koje bi joj leptirići zaigrali u stomaku. Očekivala je da će ponovo videti onaj srebrnasti sjaj, od koga bi joj žmarci krenuli uz kičmu. Oči su bile nekako murgave, poput blata nakon jesenje kiše. Bio je to isti pogled kao i uvek, ali nije bilo sjaja, ni leptirića, ni žmaraca. Kao da ih nikad nije ni bilo. A možda i nije. Možda je sve bila samo igra svetlosti, obična fizika. Prokleta ulična svetiljka... Shvatila je da je sve bio plod njene mašte, samo iluzija. Prokleta nesanica... Zbog nje je noćima ležala budna u krevetu i razmišljala, više nego što treba, stvarajući bajku od sopstvenog života. Uspela je da upadne u zamku sopstvenih izmišljenih šarenih slika. Njegova ruka je krenula ka njenoj, ona je svoju brzo izmakla. Shvatila je da ne postoji uzbudjenje, čak ni privlačnost. Bilo joj je stalo do njega, ali kao prijatelja. Želela je bliskog prijatelja, ne romansu. Bila je srećna što se osvestila na vreme, što nije napravila grešku, povredila njega, sebe, možda još nekog. Pogledala ga je još jednom i ovoga puta osmeh prijateljstva pojavio se na njenim usnama. Osmehnuo se i on njoj. Razumeo je šta joj se dogodilo, podsvesno, znao je sve vreme. Pogledala ga je i shvatila da je to isti pogled, isti osmeh kao i uvek. Nikad se ništa nije ni menjalo. Bili su dobri prijatelji i to će biti i ubuduće. Sve drugo bi bilo pogrešno, znali su oboje...

. . .

Eto, i ja da napišem neku pričicu, nešto fiktivno, što nije neko moje razmišljanje ili prepričavanje. Nemam često inspiraciju, pa sam rešila da je iskoristim kad je već tu... Meni se svidja (narcis, šta ću). ;)

Muška posla...

2007-11-01T17:28:00.000+01:00

U poslednje vreme se mnogo više družim sa momcima nego sa devojkama. Imam par dobrih drugarica i to mi je dovoljno, a ostatak društva je pretežno muškog pola. To ima svojih prednosti, manje je zlobnog ogovaranja, ne moram uvek da izgledam "ekskluzivno", jer neće biti Bog zna kolko primećeno niti prokomentarisano ako mi nešto "fali", a i manje je nekog rivaliteta šta znam. Mada primećujem da je malo i nezgodno.

Naravno, to da se nekom drugu svidjaš je uobičajena neugodnost muško-ženskijeh prijateljstava. To se valjda svakom od nas, pol nebitan, desilo. Naravno, bilo je i slučajeva da se nadjem u suprotnoj ulozi. Al to se dešava, tako da je bitno samo postaviti granice i pravilno proceniti koliko vremena treba da provodiš sa tom osobom.

Al ima još jedna stvar. Kad momci počnu da te tretiraju kao jednog od svojih ortaka, totalno se opuste, e to baš ume da bude smešno. Ma puste jezik, komentarišu druge devojke, psuju, izlažu neka svoja mačo mišljenja. Eto danas, moj drug Marko, demonstrirao nam je kako ume da stavi mobilni telefon na, hm, zakopčavanje od pantalona i da ga pomera, hm, bez pomeranja ostalih delova tela. Muška posla...;)

Od utorka do utorka

2007-10-30T17:21:00.000+01:00

Došla sam do zaključka da preterano bavljenje ekonomijom ubija kreativnost u meni. Pa sam rešila da današnji slobodan dan iskoristim da malo probudim tu uspavanu lepoticu. Uspela sam da završim ono što sam sebi obećala - razvila sam neke nove slike i promenila one izbledele slike sa letovanja, okačila još neke sličice, poruke, džiže - tako da sam provela deo dana seckajući, bojeći, lepeći i bilo mi je baš baš lepo... I baš sam zadovoljna rezultatom, izgleda kao da sam Bog zna šta promenila u sobi, a ne tek izbor sličica na tabli od plute...

Protekla je još jedna duga nedelja. Od prošlog utorka, raspoloženje mi se drastično popravlilo... Ne zato što se nešto posebno lepo desilo, sem što je danas konačno "svanulo". Mislim da je za moje neraspoloženje bio delimično zaslužan onaj bauk poznatiji pod pseudonimom PMS, a sa druge strane kiša. Sad više nemam razloga da budem neraspoložena...:)

Sa druge strane, od prošlog utorka praktično nisam stala. Rodjendan, utakmica, slava... Za ovu nedelju sam opet rasprodata. Pošto sam svima koji su me zvali prošle rasprodate nedelje obećala ovu. Ali ne žalim se, naprotiv. To je moje vidjenje zabavne nedelje. Svaki dan nešto novo. Dragi ljudi i smeh. Jedva čekam.

Kupila sam i nove čizme. Crne i jednostavne. Meni se baš svidjaju. Pravi izgovor da se kaže da koračam novim stopama. Novim putevima. Pa makar samo kao izgovor, i to me oraspoložuje (ne znam može li ovako da se kaže, al zna se na šta mislim). Volim nove stvari, ne volim monotoniju.

I za kraj, jedan fin citat koji sam danas čula od jednog mog druga (koji inače tvrdi da je zao):
"A positive attitude maz not solve all zour problems, but it will annoy enough people to make it worth the effort."

Možda bi ovaj post mogao da se zove "Jedna stranica dnevnika". Al neće... u stvari neću. Nek se zove ovako.

Za svi kišni dana i za dobro raspoloženje

2007-10-23T11:16:00.000+02:00

Opet ova kišurina... Ne volim kišu. Usporava me, remeti mi planove, deprimira me... Ne dam se ja, da se ne lažemo - juče sam bila skroz dobro raspoložena ceo dan, bez obzira što mi je dan bio jako naporan, moglo bi se reći pakleni ponedeljak, i još ovo "divno" vreme na sve to. Juče sam uspela da ostanem nasmejana, bez obzira na to što sam ustala u 6, i što su mi propustile čizme pa sam morala sat vremena na faksu da sušim čarape, a cela četiri čizme. Ne, zaista se uopšte nisam potresla. Nekako mi je na kraju krajeva bio zanimljiv dan. Ali danas, uh, baš me smara!

Tap, tap, lupka o prozore i oluke, ma pada napolju, toliko da ni kišobran ne pomaže. Ufff... Kad mi se nešto dešava i ne razmišljam o njoj, a danas je nekako jedan od onih prilično dosadnih dana... Mada, možda se do kraja dana nešto i popravi. Mislim da nešto počne da se dešava, od popravljanja vremena nema ni govora...

Puh...prvo talas nekih ružnih misli. Mračnih. Možda ja u stvari foliram samu sebe da mi je inače sve super, a u stvari to radim samo zato što ja želim da je tako. Možda u stvari to što sanjam kojekakve gluposti, to moja podsvest pokušava da dodje do izražaja i da mi dokaže da se foliram. Nešto mi se sve poremetilo u poslednje vreme, nekako imam osećaj da zapostavljam neke meni važne ljude, al ne namerno. A opet, pružam možda previše pažnje nekim drugim ljudima, koji bi mogli da to pogrešno protumače. A da li stvarno pogrešno? I nervira me onaj mračni lik što me fiksira svaki put u amfiteatru. Šta gleda? Šta hoće? Šta, nema pametnija posla nego da me fiksira?

Puh... a onda talas malo lepših misli, da poklope one ružne. Moglo bi se reći i ružičastijih. Šta mi pa fali da ne budem stvarno srećna? Nemam na šta da se žalim kad bolje razmislim, tako da nemam ni što sebe da foliram. Pa šta ako sanjam svašta? Zar svi mi ne sanjamo gluposti ponekad? I to onda ništa ne znači, sem da ti je ona siva masa u tvojoj glavi izmešala ono što ti se dešava i o čemu razmišljaš, obukla to i našminkala, tako da ne prepoznaš i onda ti pustila film. Eto. A ljudi, shvatiće. Doćiće svako na red da mu posvetim vreme, a onda će ovi drugi da odu malo na pauzu. A ko shvata stvari pogrešno, samo sebi stvara problem, ja sam u stanju da razgraničim sama sa sobom. I ko jebe mračnog...:)

Eto tako. Jednostavno. Pusti kišu, nek pada oktobar je, vreme joj je. I pusti mračne misli nek ih oduva vetar. Smeši se! Ma ne moraš ni toliko. Smeši se u sebi!

Digitalna agresija

2007-10-21T17:36:00.000+02:00

Iznad mog radnog stola...koji inace služi kao sve samo ne kao radni sto, u njemu stoje knjige, sveske, i još štošta, uglavnom, a na njemu, bolje i da ne nabrajam, od saksija sa cvećem, preko nekih lutkica, bočica od penicilina napunjenih peskom, "večnog" kalendara, slika, pa do nezaobilaznih knjižurina i papirologije - dakle, ono što je predvidjeno da se radi za radnim stolom, ja radim na krevetu, na podu ili za trpezarijskim, al mi to ne smeta, ne dam da se pomera taj "radni sto"!

Uglavnom, iznad tog mog "radnog stola" imam jednu poveću tablu od plute, onu koja je predvidjena da se na nju pribadačama kače poruke i tako to. Umesto toga ja na njoj imam zakačene slike, mene i ljudi koji su mi dragi. Znam, kazu da ne treba živeti u prošlosti, ali volim da tu držim podsetnik na neke lepe uspomene. Kad pridjem stolu, kad ih pogledam, da se oraspoložim, nasmejem, prisetim zabavnih trenutaka. (Moguće je da imam problem sa korišćenjem stvari u one svrhe za koje su izmišljene... Možda uskoro počnem da se češljam onom hvataljkom za špagete ili da trakice sa voskom koristim umesto selotejpa...) Inače, u ramovima stoje dugoročnije slike, one koje se ne menjaju godinama, na tabli bi trebalo da su samo najsvežije uspomene.

Na toj tabli se medjutim nije promenio arsenal slika već više od godinu dana... Ranije sam ih menjala na svakih par meseci, oko svakog dogadjaja kada se setimo da bismo se mogli slikati - Nove godine, nekog rodjendana, ekskurzije... Ali od prošlog avgusta tu stoje slike sa letovanja prošle godine. To su lepe slike, nema šta, ali primećujem da su prilično izbledele koliko već stoje tu, zajedno sa sve ulaznicama za žurke i priveska koji smo koristili za ključ od sobe. Zašto? Da li ja to nemam novih slika? Da li je to poslednja lepa uspomena koju imam?

Naravno da nije tako. Problem je u digitalnoj tehnologiji. Prošle jeseni sam nabavila digitalni fotoaparat. I od tada nema više "opipljivih" slika! Ima ih puno, preko hiljadu, sigurno, ali sve su u elektronskom obliku... Jednostavno ih sve prebacujem na kompjuter i od tada ni jednu nisam razvila na papiru. Greška, velika greška... Moram podhitno da razvijem nekoliko najlepših i da izbledele slike stavim u foto-album sa ostalim slikama sa letovanja, a album u kutiju sa drugim slikama koje su nekada bile na tabli. Vreme je za neke sitne promene...

Otkacena kafeholicarka

2007-10-18T17:32:00.000+02:00

Pitam se ponekad da li smo svi mi ustvari ovisnici? Ne mislim na cigarete, alkohol ili drogu, pa cak ni na kocku, to su opste poznati poroci. Od svega ovoga konzumiram jedino alkohol i to retko i u manjim kolicinama, ne predstavlja mi nikakvo posebno zadovoljstvo... Ne pricam samo o tome, mislim da svako ima neki svoj jedinstven porok. Ili mozda cak i nekoliko!

Recimo, jedan od mojih poroka je definitivno kafa. I to iskljucivo ona jutarnja. Ne pijem 10 soljica dnevno, nikako... Ali ako ujutru ne dobijem svoju dozu kafeina u obliku velike solje Nes kafe, bolje da ne krecem nigde. Treba mi mnoogo duze da se razbudim, raspolozenje mi je na donjoj granici "dozvoljenog", zna ponekad i glava da me boli! "Let me drink my coffee and nobody will get hurt" - mislim da ovo najbolje reprezentuje moje stanje u takvom slucaju... Ako zadovoljim svoj jutarnji poriv za kafom, ok sam ceo dan (ako su ostali uslovi nepromenjeni)!:) Ne volim da je pijem u trku, to je jednostavno ritualno, imam potrebu da sednem i da na miru uzivam u njoj, sama ili u drustvu, nebitno je.
Juce sam na faksu provela dugih i napornih 10 sati. Izasla sam iz kuce pre 7, tako da vremena za moju Nes nije bilo, ali me je jedan drug castio kafom dole u kantini negde popodne. Uf, hvala mu, to mi je definitivno spasilo dan...

Once again, the day was saved, thanks to the... cup of coffee???

Eh da, ima jos jedna stvar koje ne mogu da se otresem u poslednje vreme. Imam nekontrolisanu potrebu da zezam ljude. Ne, ozbiljno! Toliko se salim i provociram u poslednje vreme, da ako uskoro ne skratim jezik, ima da naletim na nekog ko ne shvata salu i da mu se opasno zamerim. Al ne znam zasto to radim, jednostavno je nesvesno... Nemam ja nameru da bilo koga uvredim, jednostavno samo da se nasalim, nasmejem ja, a zasmejem i druge. Zato volim ljude koji umeju da se sale i da uzvrate... U, to mi je posebno zadovoljstvo, kad mi neko vrati istom merom... sve dok nije zlonamerno, naravno...

I jos jedan porok koji imam (au al sam ja neka porocna osoba...) jesu poljupci. Naravno sa jednom posebnom osobom, ne sa bilo kim. Dobro ajde, mozda nisam ovisnik, ali zaista uzivam u njima i sa njim...;)

Inace, ja se salila, al izgleda da sam stvarno celebrity na faksu, presrecu me ljudi po hodnicima, svi bi nesto da mi kazu, da me pitaju, da me pozdrave, neke od njih poznajem, neke znam iz vidjenja, a za neke se stvarno pitam odakle su se pojavili. I svi mi znaju ime. Heh...

Beg iz Laze

2007-10-13T12:51:00.000+02:00

"Lepa ljubav je kad vidis nekog, pa ne mozes da ga zaboravis, pa zelis da ga vidis i sutra, i opet i opet, to je prava ljubav. Ljubav nije eto sretnemo se negde u mraku, izljubimo se i uradimo ne znam sta i posle se vise ne poznajemo. To nije ljubav, to je trulez..." Upravo sam ovu izjavu cula na televiziji, od nekog dekice od 80 i kusur godina iz nekog sela u Vojvodini. Svaka mu cast, koliko god da zvuci stereotipno, mnogo mi se dopada kako je to rekao. Imala sam potrebu da ga citiram.

*Znas, moram uskoro da krenem na jedno mesto. Znas, tamo ima puno ljudi i svi nesto cekaju tu, e tu ce onda da dodje jedna carobna kocija, koja ide sama od sebe, ne vuku je konji ni nista. Onda cu ja sa svim tim ljudima da udjem u tu kociju, malo ce nam biti tesno, ali dobro, tako je to.
**Cekaj, hoces da kazes da ces da udjes u neku carobnu kociju sumnjivog porekla sa gomilom ljudi koje ne poznajes?
*Pa...
**Pre ces da se guras s nepoznatim ljudima, nego da setas jos sa mnom?!
*Pa moram.
**Ali to su nepoznati ljudi!
*Znam, ali mi imamo nesto zajednicko, cilj nam je da jednog dana dospemo na isto mesto.
**Mislis na Lesce?
*Hmm... Pa pre na Bezaniju, al tamo nema mesta. Mozda na Orlovacu.
**Nigde vise nema mesta.
*Ali nisam na to mislila, mislila sam da danas stignemo na isto mesto. Na to drugo mesto jednog dana, kad dodje vreme.
**Mislim da kocija broj 35 moze da te odvede na Lesce i pre vremena. Ali ja uvek sidjem par stanica ranije...
*Pametan potez, vrlo pametan...

Duva neki vetar napolju. Heh, zamisli da si ti vetar. Gde bi sve stigao, sta bi sve video, osetio, dodirnuo... A mozda ako si mnogo brz, ne uspes da primetis i osetis sve sto si hteo. A ako si mnogo spor, onda opet ne mozes svuda da stignes. Ako si vrlo jak, mozes da lomis grane, nanosis bol. Ako si jos jaci, mozes da cupas drvece iz korena i dizes krovove. Ako si slab, mozes da usrecis nekog kada je vreo dan. Mozes da budes hladan, pa da nateras neki zaljubljeni par da se pribiju jos blize jedno drugom. Mozes da budes topao, da nosis polen i sve one mirise biljaka, tako da neki uzivaju a neki dobiju polensku kijavicu. Velika je to moc...

Nisam prolupala, ne jos uvek...:)

O kralju i promenama

2007-10-10T17:46:00.000+02:00

Procitala sam jos jednu knjigu od Stivena Kinga. E kako taj covek pise, svaki put me odusevi! Sa jedne strane deluje kao da se uopste ne trudi, kao da pise onako kako mu upravo prolazi kroz glavu, ne ustrucava se da koristi psovke, sleng, ma totalno neuobicajen nacin izrazavanja. Sa druge strane, postize onaj savrseni efekat da nista od toga ne bude vulgarno, neukusno, nezanimljivo, uspeva da sve opise i objasni do najsitnijih detalja, mesta, izgled likova, njihove karaktere, misli, dogadjaje. Uspeva da od tebe nacini vise od obicnog citaoca. Ne citas knjigu kao sto bi gledao neki film na tu temu, ili kao sto bi citao neki sladunjavi zenski roman, ili neki klasik, ma cak ni krimic. U stanju je da te natera da se sazivis sa likovima, da razmisljas kao sto oni razmisljaju, da se radujes i patis zajedno sa njima, da se ljutis na njih. Ne ume to svako... Taj King je stvarno kralj!;)

...

Pocela su predavanja na faksu ove nedelje. Ponovo, sve ispocetka, mada ovoga puta nismo toliko nesvesni svega sto nam se desava. Ne mogu jos da se naviknem da pratim, predavanja u maju su bila tako davno, a ucila nisam od pocetka jula. Opada mi brzo koncentracija i pocinjem da se smaram. Trebace mi minimum nedelju-dve da se vratim u formu.
I drustvo se nesto skroz prekrojilo. Nije do nas, jednostavno je do drugih faktora. Neki nisu dali uslov, prestrukturisali su i grupe i smene... I na to se polako navikavam. Druzim se sad i sa nekima sa kojima nisam pre, manje s nekim drugima, vise sa trecima... Kao da je proslo sto godina otkad nisam bila na faksu. Pa prakticno i jeste tako...
Ali ne zalim se, nije lose, samo da se malo priviknem i bice zanimljivo ne sumnjam. Da budem iskrena prema sebi, uzelela sam se malo fakulteta, dosadi coveku i stalno dembelisanje... Mozda malo zvucim smoreno, al to je zbog ove kisurine, nije mi nista...

...

Skroz su mi se smrzli prsti od kuckanja. Mislila sam jos nesto da pisem, al necu sad. Kasnije, sutra, neki drugi dan... Idem sad da nabacim osmeh na lice i da se druzim sa ljudima...:)

Sreca, paradoks, razmisljanja

2007-10-05T13:03:00.000+02:00

Prvo romantican rucak...fenomenalna hrana, fenomenalni decko...Pa setnja, da se sve to svari...Pa...hm... Potom guzva, euforija, pesma i navijanje - fenomenalna atmosfera, fenomenalno drustvo... smeh, skakanje... prizeljkivani gol - slavlje i gromoglasna pesma... Ocekivana pobeda! Sve u svemu, fenomenalan dan juce!;)

Volim kad se osecam dobro, kad mi stvari idu od ruke, kad mi se desava nesto lepo.

Volela bih da svi mogu da budu konstantno srecni, tuzni samo ponekad i na kratko, da bi se vise radovali i cenili srecu. Ne volim kad su ljudi nesrecni bez razloga. Mrzim sto su neki ljudi nesrecni sa razlogom. Volela bih da tih razloga nema...

Volim da volim i da me vole. Mene ljubav cini srecnom. A opet, neki ljudi pate zbog ljubavi, i bas zbog toga su tuzni. Kako je sve to paradoksalno! Zasto je nekima sudjeno da budu srecni, a nekima ne? Ili to uopste nema veze sa sudbinom? Mozda su sami ljudi ti koji treba da se malo vise potrude da nadju sta ili ko ih cini srecnim... Verovatno je to. Mozda je deo srece u rukama sudbine, a drugi deo u rukama nas samih.

Ne krivim nikog. Ne osudjujem. Samo bih volela da svi budemo srecni. Zaista bih volela...:)

Oni dolaze

2007-09-29T18:35:00.000+02:00

Trebalo bi verovatno da smisljam taj govor za ponedeljak, a ja umesto toga sedim za kompom i kuckam novi post. Napisacu govor sutra uvece, ne zato sto me sad mrzi, i onako ne radim nista posebno, nego da bi sto krace stajao na papiru - tako nece imati dovoljno vremena da mi se ne dopadne.

Gledala sam danas E.T.-a na televiziji, po ko zna koji put. Svaki put me odusevi, sa svojim amaterskim specijalnim efektima, simpa pricicom, slatkim klincima i neobicnim svemircem. Najvise mi se dopada sto je doticni svemirac DOBAR - nije od onih strasnih, nakaradnih vanzemaljaca koji dolaze da pokore Zemlju i pobiju covecanstvo, onih zelenih zlih iz novijih SF filmova. On je fini svemirac, koji se prosto izgubio i hoce kuci.

Nisam nikad razmisljala o zivotu u svemiru. Odnosno, o inteligentnom zivotu u svemiru. Verovatno negde postoji, al to 'negde' je verovatno negde mnogo daleko i verovatno ih necemo nikad videti ni sresti. Verovatno je tako i najbolje. Mi Zemljani nismo u stanju ni medjusobno skladno da zivimo, samo nam fale neki sa strane. Obrukali bi se pred njima verovatno...

Al razmisljam o ljudima i koliko medju njima ima "vanzemaljaca". I pri tom ne mislim na jedinstvene ljude, na one sa svojim licnim pecatom, koji se razlikuju od mase. Po meni, to su pravi ljudi. Za mene je razlicitost normalna. Na vanzemaljce mi vise lice oni, 'klonirani', sto isto izgledaju, isto razmisljaju (o sto trivijalnijim temama), isto govore, isto se ponasaju. Deluju mi kao neki losi spijuni, pokusaj malih zelenih da se preruse i infiltriraju medju ljude. Poput neke vojske robota. Mozda nisu najbolji imitatori, ali me plasi kako im uspeva da transformisu naivne ljude i ucine ih slicnim sebi. Prosiruju vojsku...

E pa mene nece. Necu da budem klon. Da se razumemo, necu ja sad da budem nesto 'novo', bila bih sumnjiva. 'Ljudski' je imati slicnosti sa drugim ljudima, mozda neka zajednicka interesovanja ili isto misljenje o nekoj temi, prihvatiti neke zajednicke navike, obicaje, norme. Al treba sacuvati licni pecat, nesto sto te nece uciniti jednim od 'losih spijuna'. Licni stav, stil, ukus. Otvorenost za nove stvari. Spremnost za razlicitost.

Nije lako, al je neophodno. Inace smo gotovi. Pokorice nas mali zeleni.

I don't want to be anything other than what I've been tryin to be lately
All I have to do is think of me and I've peace of mind
I'm tired of looking 'round rooms wondering what I gotta do
Or who I'm supposed to be
I don't want to be anything other than me

Gavin DeGraw 'I don't wanna be'

Zelite autogram?

2007-09-27T13:58:00.000+02:00

Zvali su me danas sa faksa. Dva puta. Prvi put da me obaveste da me je dekan pozvao na svecano otvaranje skolske godine za brucose, u ponedeljak. Hoce pred njima da mi uruce neku novcanu nagradu za jednog od najboljih studenata na fakultetu. Kul! Jos kaze meni taj covek koji je zvao: "Nemojte samo da stanete u neki cosak, mozda ce dekan traziti da izadjete pred studente, malo da im mahnete, da Vas vide..."

Hahaha, ja njima da mahnem, to ce mnogo da im znaci! Zamisljam sebe kako onako, kao neka poznata licnost na premijeri nekog najnovijeg multimilionskog filmskog dostignuca, masem uzbudjenim fanovima i fotoreporterima koji skljocaju okolo... Smesno! Umirem od smeha...

Secam se kad sam ja prosle godine isla na to svecano otvaranje. Sta je tu ko pricao, radio, e to se vec slabo secam... Podelili su nam neke casopise, raspored, knjizicu, pa sam ja to kao proucavala. Dekan je nesto govorio, student prodekan je nesto govorio, neka studentkinja sa cetvrte godine je nesto govorila... Sta je to nesto nemam pojma! Secam se samo da je bila guzva, da su svi bili zbunjeni i izgubljeni, i to bi bilo to. Hehe, i ja njima da mahnem...

Sat vremena nakon prvog poziva su me opet zvali. Opet doticni R.R. na vezi. Kaze: "Mi smo se vec culi, al imam jos nesto da Vam kazem. Dekan Vas je zamolio da sutra u 10 dodjete kod njega u kancelariju. (???) Mi smo razmatrali i pao je izbor na Vas da brucosima odrzite jedan mali govor dobrodoslice!" Au, blago meni, ispade da sam ja tamo neki znacajan faktor. Kaze mi jos: "Ne brinite, dodjite Vi i javite se njegovoj sekretarici, pa ce dekan da Vas primi. Brzo cete se vi to dogovoriti!" Vau, bas sam pocastvovana. Znam da se posle niko nece ni secati sta sam ja rekla, al nema veze.

Zamisljam sebe kao nekog vaznog funkcionera koji daje izjavu za javnost o najnovijem projektu privredne komore. Snimaju me sa raznih televizija, sve oci su uprte u mene. Sutradan se niko ne seca u sta mi to investiramo, al nema veze. Danas je to udarna vest! Smesno!

Kaze mi sestra da kad sledeci put svrati do Ekonomskog, onako bezveze, do wc-a na primer, ocekuje da ce naici na moju sliku okacenu na zid! Nista me ne bi cudilo! Ispade da sam ja celebrity!Hahaha...:)

Najezda skakavaca

2007-09-25T16:57:00.000+02:00

"Dosao mi je tata sa Novog Zelanda. Je l' si raspolozena da izadjemo nas troje na pice ovih dana?"
"Naravno, sto da ne, nije problem..."

Ma sve je kul. Sve je normalno. Sta bi uopste bio problem? Nemam problem sa komunikacijom sa ljudima, umem da pricam o raznim temama, nije mi bitno koliko moj sagovornik ima godina... Skoro sam bila kod nekih rodjaka. Pocele one tetke neke price o dijetama i holesterolu - vidim da ih ne zanima moje misljenje... Aj odoh ja kod klinca u sobu, mali ima 5 godina, a raspricali se nas dvoje o svemu i svacemu. Na kraju ce mali meni: "Znas, meni je mnogo lepo da pricam s tobom, je l' ti zivis negde daleko? Ja bih da dodjem kod tebe u goste..." Hehe, omakla mi se ova digresija, da se vratim na pricu.

Nema problema. Dodje i taj dan - juce. Spremila se ja, sve ok i krenem. E a tu me strefilo ono sto me obicno zaobidje - trema!!! Potpuno iracionalno, potpuno nekontrolisano, samo mi se nesto kuva u stomaku. Ne, ovo nisu leptirici, ovo su SKAKAVCI! Ma daj, Tamara, polagala si prijemni i 7 ispita bez treme, vodila debatu pred polupunim amfiteatrom bez treme, koliko puta pozvala nekog decka na sastanak bez treme, sta ti je sad? Pustim muziku na onu moju jednu slusalicu, kao, da se priberem, ne lici to na mene... Ma jok, nista, ne popusta, ruke mi se smrzle, u stomaku mi se kuva, najezila mi se noga - kojesta... valjda treba da ti se znoje ruke? Izgleda da to kod mene drugacije funkcionise...

Prosao je izlazak skoro pa bi se moglo reci super. Drugo nisam ni ocekivala. Al ona trema me do kraja nije ostavila na miru. Ma kakvi, stisla se ja nesto, nerviram samu sebe. Trudim se ja da budem opustena, pa mi ide malo, al onda opet zacutim. Ili se bezveze smejem, kezim, cerim, pomislice covek da sam odlepila. Nije pomislio, srecom. Valjda. A pricala sam mnogo manje nego sto je to za mene normalno, al to je mozda i dobro, bolje da cutim nego da lupetam. E svasta sa mnom, ne lici ovo na mene, al sta da se radi. A da je bar bilo razloga za tremu, to samo ja traba da znam zasto sam se unervozila. A ne znam!!!

Nebitno, proslo je dobro i to je vazno. Najvaznije da je Darko zadovoljan. Ostalo je nebitno.

Ovo sunce i dalje uspeva da me oraspolozi. Sutra najavljuju kisu... Bolje da praktikujem moje nekontrolisano smejanje, da prikupim endorfina za naredne dane.:):):)

Shiny happy people

2007-09-20T17:47:00.000+02:00

Volim ovo septembarsko sunce. Volim ga, jer onako ulepsava ove poslednje "letnje" dane, jer prkosi kisi i vetru i oblacima. Ne dopusta jeseni da se tako lako dokopa trona, iako se svakim danom sve vise oseca da se blizi. Cak i kada je suncano, u hladovini i uvece je malo hladno... Kisa me obicno deprimira, kad se onako spusti na grad i pada po ceo dan, tada bih se najradije ususkala pod neko cebe i dremala. Volim to sunce, jer me ispunjava optimizmom!

Ma u stvari, kad razmislim bolje, ne treba meni suncan dan da bih bila srecna. Nekad su potrebne samo sitnice da mi osmeh ne silazi sa lica. Svi ti divni ljudi oko mene su ti koji me ispunjavaju optimizmom! Kad Mariji dodje da napravi onu njenu fenomenalnu gibanicu, kad odem kod Slobe i Maria na kafu pa im odnesem noblice, kad me Mica pozove telefonom i isprica mi sve sveze traceve i dogodovstine o ljudima koje znam i ne znam, kad banem kod Tijane nepozvana u goste pa naidjem bas kad spremaju neku klopu, kad setam zagrljena sa mojim Darkom gradom, kad mi prilepi jedan socan poljubac, kad igram sa mamom salsu po kuci, kad se sa Nit i Anicom smejem do besvesti, kad mi Stefan u autobusu prepricava sta ce da radi kad dodje kuci, kad Ivan ispoljava svoju inteligenciju na lucidan nacin, kad mi neko koga nisam dugo cula ni videla posalje poruku, kad... ma ko bi sve nabrojao, ali to su stvari koje mene cine srecnom!

Moze da sija sunce, pada kisa, sneg, da bude hladno ili toplo, bas me briga - dok imam kraj sebe nekog koga volim i ko voli mene, dok imam sve te divne prijatelje, meni je uvek lepo!!!:):):)

Napisi mi nesto, od srca...

2007-09-18T15:56:00.001+02:00

Juce sam bila kod drugarice na rodjendanu. Nista veliko, nikakva zurka, okupilo se malo drustvance, da uz neke grickalice, picence i tortu obelezimo njen dan. I bilo nam je super... E sad, doslo je vreme da se otvori poklon i potpuno ocekivano, ona je prvo izvukla cestitku, pa je zagledala kovertu, pa je citala cestitku, pa su onda svi redom citali cestitku

Primetila sam da ljudi koji me poznaju duze, uvek u tako nekim prilikama kada se nesto poklanja prvo sa nestrpljenjem citaju moju cestitku. Jedna drugarica mi je cak rekla da u posebnoj fioci cuva sve cestitke koje sam joj ikada dala - za rodjendan, Novu godinu, itd. To mi laska, moram priznati

Pitala sam se sta je to toliko posebno u tim cestitkama, i drugi ljudi ih pisu, salju, poklanjaju. Ipak, kad razmislim, moje nisu standardne. Potpuno mi je glupo da napisem onako, kao iz nekog template-a: "Srecan ti rodjendan, zelim ti puno ljubavi, srece, zdravlja, para...bla,bla...Cmok!" To ostavljam za sms, tu si ionako ogranicen brojem slova (dobro ajde, nisi, al ja imam osecaj da jesam...), a i nije toliko licno. Uostalom, i nemas osecaj da je iskreno, nego eto, tako se kaze, red je. Kad pisem rucno cestitku, volim da ove iste zelje upakujem malo drugacije, malo originalnije - valjda se tome ljudi toliko obraduju, sto ne mogu da predvide sta ce da procitaju. Rucno pisane reci za mene nekako imaju vise duse

Eto na primer, juce sam drugarici napisala recept za srecu: Sirok osmeh na lice, brige Bogu iza nogu, onda to nafilujes sa malo truda, malo optimizma, malo tolerancije i mnogo ljubavi. Peces dok ne porumeni, i sluzis uz porciju uspeha i para i casu dobrog zdravlja.

Drugoj, koja se zali kako nema normalnih momaka i kako ne moze da nadje normalnog decka, pozelela sam (izmedju ostalog) da nadje konacno nekog finog decka, a ne mora da bude normalan. Slatko se nasmejala

Ljudi vole kad im se napise nesto licno, nesto sto je samo za njih. Volim i ja da mi neko nesto lepo posveti. Eto, sinoc sam se bas raznezila. Dobila sam nesto od jedne jako drage osobe i uz to je bio jedan papiric na kome je na brzinu, crvenim flomasterom bilo nesto napisano. "20 stvari koje volim kod Tamare" pisalo je. Necu navoditi listu, al mogu reci da sam zaspala sa osmehom na licu...

Svecano otvaranje (narcis na delu)

2007-09-17T12:40:00.000+02:00

Dobrodosli na svecano otvaranje mog bloga!!!!!!! (ovo je deo kada treba da se cuju fanfare, ono kao iz crtaca - ta ta ra ta ta ta taaaaa...)

Eto, moj prvi post (ili post prvenac, hehe, dobro zvuci i ovako...).

Kao i kod svakog svecanog otvaranja, prvo ce neka dosadna budala da drzi govor (icice skracena verzija):

"Dame i gospodo, dragi posetioci, hvala vam sto ste svojim prisustvom uvelicali ovaj za sve nas velicanstven trenutak, trenutak kada ce svetu postati dostupan ovaj fenomenalni, zabavni, poucni, korisni...(itd. ostale gluposti) blog. ... Dugo smo iscekivali ovaj trenutak, sa nestrpljenjem cekali da procitamo nesto ovako, ovako savrseno (e ovaj tip mora da mi se slihta, sta ce, za to je placen...)... Predstavljamo vam njegovog ponosnog autora, Tamaru!!! (e tu ja kao izadjem i skromno se zahvalim svima, bla, bla...)...U nadi da cete kao obozavaoci pravih stvari ponovo doci i posetiti ovo monumentalno (jos kad bi on znao sta to znaci) umetnicko delo (trabunjanje...) pozivamo vas da nam se pridruzite u proslavi na koktelu koji sledi... (deo koji su svi jedva docekali - hrana i pice)."

E sad bi sledio doticni koktel, zbog koga su svi ustvari i dosli na svecano otvaranje, pa posto su svi dobili svoju dozu nekog pica (sampanjac verovatno ide u ovakvim prilikama, mada ne mora, moze i nesto bezalkoholno ko ne pije...) i onih raznoraznih kanapea, korpica, mini-sendvica, kolacica, itd. konacno dolazak dobija vise smisla. Tu kao i svira neka fina ambijentalna nenametljiva muzikica, a onda dolazi neafirmisani ali talentovani bend koji odsvira jedno 4-5 autorskih numera (u nedefinisanom pop-rok-pank-dzez-rege fazonu) i onda gosti polako krecu da se razilaze...

Ah, naravno, tu se nasao i neki novinar koji bi svoju pricu zeleo da upotpuni intervjuom sa "ponosnim autorem", i posle duzeg bezuspesnog trazenja doticne, pronalazi je u nekom cosku...i uspeva da izmoli za kratak intervju.

Novinar: "Kako se osecate povodom otvaranja vaseg bloga?"
Ja: "Pa, jako sam uzbudjena... ustvari lazem, nisam, samo sam srecna."
Novinar: "Da li ocekujete veliku posecenost u buducnosti?"
Ja: "Velika posecenost je ambiciozan cilj, ali za pocetak cu se zadovoljiti sa par redovnijih citalaca..."
Novinar: "Da li mozete da nam obecate da cemo procitati nesto zanimljivo i inovativno?"
Ja: "Ne mogu nista da obecam, ukusi su razliciti, to ce drugi proceniti."
Novinar: "Hvala vam na vasem vremenu, zelim vam puno uspeha i sve najbolje!"

...I time se zavrsava svecano otvaranje. Gosti su se uglavnom razisli, bend polako skuplja svoje instrumente i opremu, stolovi se rasciscavaju, a svetla se lagano gase...