Euforija vs Flegma

Moglo bi se reci da nisam preterano emotivna osoba. S jedne strane. Jer, iako brzo zavolim ljude, ne vezujem se mnogo ni lako za njih... Mozda je to poput odbrambenog mehanizma, zato sto tako manje boli ako dodjes u situaciju da te povrede. Neke dublje emocije pokazujem samo retkima i to bas kad ne mogu drugacije. A neke neprijatne okolnosti u poslednjih nekoliko meseci, ucinile su da pomalo i prestanem da verujem da su emocije nesto vise od privremenog stanja duha. A to nije dobro...ne dopada mi se tako...suvise je sumorno.

Sa druge strane, sama sebi povremeno dokazujem da nisam u pravu. Mozda osecanja jesu privremena, ali svakako imaju poentu u zivotu. Jer, ako ne dopustis sebi da se prepustis tim nekim nepredvidjenim, neracionalnim stanjima duha, propustas mnogo toga. Priliku da se osetis srecnim, tuznim, ljutim, euforicnim. Zivot je nesto vise od pukog postojanja. Mi sami kreiramo svoje vidjenje zivota.

Svakodnevno smo suoceni sa raznim desavanjima, i lepim i onim manje lepim. A od nas samih zavisi kako cemo gledati na njih - hocemo li dopustiti da se samo desavaju, ili cemo i ucestvovati u njima. I mozemo da biramo u kojima cemo od njih ucestvovati. Vreme nezaustavljivo prolazi. Treba da iskoristimo svaki trenutak, i dopustimo i drugima da iskoriste svoje trenutke! Zar ne?

Pricaj mi nesto...

U potpunosti sam ocarana tom bojom glasa. Ali skroz! Prosto me prodju zmarci kad ga cujem. Sta god da govori, cak i kad prica gluposti... I kako slatko kaze ono "a neee..."!

Volim kad se umiljava...poput nekog macora...(to mora da je od Oskara naucio). I kad mi prica neke lepe stvari samo da bih se ja osetila u centru paznje.

Volim kako ume da se presaltuje sa jednog naglaska na drugi, ali bez foliranja, nego onako do srzi. Totalno autenticno. Kao da postoje dve osobe u njemu...Dr Dzekil i Mr Hajd, samo sto nema ni jedna previse strasna u ovom slucaju.

Simpaticno mi je kad krene da se "promovise" tj. hvali, ili kad me zeza pa nabaci onaj osmeh krivice i gledajuci negde iza mene izgovori ono "Dobar dan" ili "Dobro vece"...

Sve u svemu, mnogo mi se svidja ta boja glasa...neporecivo!:)

Radni naslov: "Blago meni!"

Kako sam samo lepo raspolozena danas! Sve mi je lepo!

Zvonio je budilnik u 6 i 15 i bas me obradovalo da cujem tu pesmicu...i ustala sam kao da je 11 sati i da sam spavala ne znam koliko...i otisla do kupatila, pa onako krmeljiva i promukla pocela da pevam "dobro jutro deco, na drvetu grane, a na grani cavka...il je cavka, il je pretpostavka..." :) Sestra me gleda kao da sam pala s Marsa!

I onda haos u prevozu (dakle, situacija, stojim sa pola stopala tj. na prstima na stepeniku, iza mene se ugurava klinka, i onda sam u potpunosti oslonjena na snagu svojih misica u rukama da ne ispadnam preko nje napolje na prvoj stanici ili u najbolju ruku da je prignjecim uz vrata...a zastoj, milimo 10 na sat...). A meni svira muzikica u usima (...i nasa lica, jos su lijepa, zatvori mi oci, neka kraj nas jure, nek se lome prsti, idemo na ples i svet je opet mlad...) i bas mi zabavno sto me primoravaju da u 7 ujutru vezbam bicepse...:)

Stizem na fax onako razgibana, nalazim mesto pored dve drugarice (koje imaju identicne zelene dzempere, pa kud mi ne javise, da i ja nabacim takav???:)), posle casa odlazimo na kafu i dobijam kafu u ljubicastoj solji na tufnice!I to kakvu kafu...Vracamo se na predavanja - dosadan je malo ovaj Jovica ili kako mu je vec ime, al nebitno... Na pauzi ide pozdravljanje sa jos nekim davno nevidjenim kolegama - Milica, Jadranka, Olivera, Ivan, Filip, Nikola, Dzoni (al mi se obradovao covek, jedva docekao da se ispricamo - elita, nema sta...)I jos dva casa (Ajde Kato, ajde zlato, ajde sa mnom celer brati...)... U medjuvremenu par porukica...

Pa posle kratka setnja u potrazi za poklonom, po ovako suncanom danu. A veceras na rodjendan...divota!

I za kraj zagonetka (tj. vise pitanje iz geografije): Koja je najveca reka koja ima i izvor i usce na teritoriji bivse SFRJ? ;)

Jos jedan jesenji... (radni naslov "kuku meni":))

Opalilo me nesto u glavu, ne znam sta mi je, i to zestoko...:) Ma koji septembar, bio je bas hladan i kisovit i prilicno dosadan. Oktobar medjutim lepo poceo, obecavajuce... Narocito sto mi se bas nesto ne skida osmeh sa lica, cak me ni prehlada nije narocito smorila (zivele kapi za nos!!!)... A ja inace nesto ne volim bas mnogo jesen. A ne volim ni plave oci inace... ni macke...ni zimske sportove...al napravi se izuzetak ponekad, zar ne?

Malo sam zaboravila kako idu pravila igre, pa sam nenamerno potegla potez kojim se igra pocinje. I onda je igra pocela, i prvo sam pomislila ono "kuku meni, sta cu sad?!". Nije mi bilo druge nego da pratim struju, a onda mi se igra dopala (mozda i vise nego sto sam ocekivala). A sta dalje? Nemam pojma, videcemo (kuku meni, nemam pojma...:))!

Kazu da je muskarcima vazno ono sto vide, a da se zenama dopada ono sto cuju. Ima i neka izreka za tu pojavu, al ne znam bas kako ide pa da ne lupetam. Ali je ziva istina: mi ti padamo na lepe reci i veste komplimente ko kruske... Naravno ponavljam - veste - jer ne dolazi u obzir bilo kakvo preterivanje...

E da, i cim budem shvatila sta je ucinilo da naprasno postanem femme fatale u poslednje vreme, podelicu to sa vama. Al ni meni jos nije jasno... gde je bio kljuc?:)

Povrh svega sutra pocinju predavanja - najbolje drustvo ponovo na okupu pred novim izazovima!

Auuu, al mi udarilo u glavu... ko u stara srednjoskolska vremena... ;)