Hepi nam Nova godina!

Ide ljudi Nova godina, najčudnije doba godine. Nekako u isto vreme depresivno zbog svog tog pritiska oko slavlja, poklona, gužve i otimanja po prodavnicima i buticima, organizacije i sprovodjenja svega u delo, zbog nepostignutih ciljeva i neostvarenih želja.

Opet, ne može da se porekne da ipak ima neku svoju čar, sve te svetiljke po gradu, i taj neki praznični duh. Slanje i primanje novogodišnjih čestitki, uzbudjenje pri otvaranju poklona, noć za opuštanje i provod kada su ti svi u gradu prijatelji - i mladi i stari i poznati i nepoznati i domaći i stranci. Ukrašavanje kuće i kićenje jelke! Prvi doručak u novoj godini posle prolumpovane noći. Nove želje i novi ciljevi. Osmeh i pesma na licima oko tebe!

Srećna vam svima Nova godina, i ako ikako možete, budite nasmejani i nikako tužni, radujte se, čestitajte ljudima oko sebe, pa makar samo formalnosti radi - opet ćete se osetiti srećnije, istovremeno kao deo nečega i kao važna individua... I poželite želju u ponoć, makar bila neostvariva, poželite je, možda se ovoga puta i ostvari, nikad se ne zna, to je nekako čarobna noć!

Changes - again

Razmišljam o tome da li se ljudi menjaju? Onako, suštinski? Ok menjaju navike, menjaju ukuse, menjaju stan, menjaju stil, menjaju tepih. Ali da li se menjaju iz korena? Da li menjaju karakter?

Ili je možda sve vreme u pitanju isti karakter, samo na drugačiji način ispoljen - ponekad sakriven, ponekad ogoljen do koske. Kako ono kažu, vuk dlaku menja ali ćud nikada, da li to važi i za ljude?

Ili se možda menja - jer se sve menja.

Možda se ljudi menjaju tokom vremena - kako postaju stariji shvataju ili umišljaju neke stvari i onda postaju bolji ili zli ili ravnodušni. To bi značilo da je vreme ključan faktor u promeni karaktera. A možda nam samo tokom vremena odumiru moždane ćelije i onda postajemo gluplji, ili učimo pa postajemo pametniji, te zbog toga i bolji ili zli ili ravnodušni.

Možda nije stvar vremena, nego okolnosti, života uopšte, koji neke od nas mazi, a druge bičuje i onda menjamo sebe iz korena.

Možda društvo menja čoveka, a on zauzvrat menja društvo. Ili možda ljudi oko njega, ili samoća. Samoća možda ljude čini ogorčenim i onda postaju zli. Ili čini da se požele ljudi i onda postanu dobri. Ne znam.

Verovatno je da se u stvari ništa ne menja, sem navika, stavova, boje kose i kućnog ljubimca. Verovatno samo vremenom i sticajem okolnosti, pod uticajem društva, ljudi i preteranog razmišljanja ljudima karakter dodje do izražaja. Ne znam. Ne znam ni da li želim da znam. Samo razmišljam.

Kad bi samo ljudi umeli malo više da praštaju, da žive u sadašnjosti sa pogledom u napred, da vole i da se smeju, verovatno bi bili srećniji i bolji. A možda i ne bi... Ne znam, ali verujem u to.

Smorno istraživanje

Čeprkanje po netu može da rezultira neočekivanim ishodima. Šta sve znači reč smor:

Na Islandu i u Švedskoj: smor (čita se smjor) znači puter
U Norveškoj: loza jedne porodice plemenite krvi
U Indoneziji: kad je nešto "smor" onda je kuvano
Na Tajlandu: banja Smor Spa Village

SMOR Cases je skraćenica za Small Order Cases

SMOR je i neki program za tumačenje morfologije nemačkog jezika

U srpskom žargonu - dosada naravno...

Ako neko zna još neko značenje nek napiše...:)

Strah Fear Miedo Peur Angst

Koliko puta u životu propustiš nešto bitno jer te je strah da menjaš neke stvari? Koliko puta se odrekneš nečega što bi ti značilo, jer ti je tako lakše? Jer ti je jednostavnije da ne misliš, da ne brineš, da ne pregovaraš, da ne menjaš, da se ne boriš. Ponašaš se totalno konformistički - pomiriš se sa situacijom bez i najmanje namere da je promeniš?

Ne kažem da treba da glumimo neke heroje, neustrašive, nepobedive. Retko ko je u stanju da tako nešto uradi i tako nešto je češće glupo nego hrabro. Postoje situacije kad je racionalno da se plašiš, kada je normalno da ne želiš da rizikuješ svoje zdravlje, život ili nešto treće. Postoje ljudi kojima je normalno da skoče sa bandžija ili da ulože celu svoju uštedjevinu na berzu, i postoje oni koji to ne žele i ne smeju. To je uobičajeno. Ali sa druge strane postoje neracionalni strahovi. Strahovi za koje nema osnova, a koji te sprečavaju da uživaš u životu...

E takvi me strahovi nerviraju - jer znam da ih imam i da ne umem da se borim sa njima. Glupo zvuči, ali ne umem... I koliko puta kažem sebi da se ponašam glupo i opet ne uradim ništa povodom toga i posle se osećam bezveze.. Mrzim to! I koliko god me drugi uveravali, ubedjivali i pokušavali da mi pomognu, dok se ja ne sredim u svojoj glavi nema meni pomoći. Za nadvladavanje tih strahova treba vreme i volja i ništa drugo. Ono što me muči jeste ovo prvo - vreme - zar za neke treba toliko dugo?

Najgora stvar koju možeš da uradiš kad se plašiš promene ili si nemoćan nešto da menjaš - jeste da menjaš ono što možeš, a ne treba! Kad u nemogućnosti da menjaš ono što je loše, menjaš ono što je dobro i misliš da ćeš tako nešto popraviti. Sreća, pa sam bar naučila sebe da kontrolišem u takvim situacijama - počnem da razmišljam kako mi eto nešto u životu smeta, al nisam dovoljno uporna da to promenim, nego eto počnem da tražim alternativu, da menjam nešto drugo, lakše, jednostavnije, nešto što je 100% u mojim rukama - e i onda shvatim da to ne treba da se menja, jer mu ništa ne fali i opasuljim se na vreme...

E pitam se kad ću tako pametno da počnem da stvarno menjam ono što mi smeta...?

p.s. ne muči me trenutno ništa konkretno, al često imam neke depresivne dane i to ovim povodom, pa eto reših da to i "napišem" crno na belo(zeleno) pa da vidim 'oće li mi to možda otvoriti neko rešenje... možda ne danas.:)

Morning bell

Budim se jutros...u stvari budi me mobilni telefon, alarm. Pitam se šta se desilo sa starim dobrim budilnicima. Onim što dobijes nervni slom ili infarkt na licu mesta kad krene da zvrči, onim što mozes da se iživiš nad njim, da ga tresnes ili zafrljačiš u ćošak kad krene da zvoni, kao u crtaćima. Eee, odvikli smo se od njih skroz - barem ja. Kad mobilni krene da zvoni rano ujutru, tamo nešto posle šest, ne možeš da ga tresneš - možeš, al nije baš preporučljivo. Moraš kulturno da stisneš dugmence - koje treba da potrefiš onako pospan, i onda da ustaneš, isto tako kulturno. Fina stvar - samo ne znam da li od tog kulturnog ustajanja čovek bude manje nervozan u toku dana?

Imam Nokiju, i tu posebnu melodiju koja zvoni samo za budjenje, drugačiju od melodije za poziv ili poruku. Fina neka melodija, fino te probudi, natenane, bez šoka. I sve bi to bilo fino, da nema i drugih ljudi koji imaju Nokije, a nekima od njih se baš ta moja jutarnja melodija dopala da je stave za standardnu. Joj, kad u autobusu čujem da nekom zvoni telefon kao meni budilnik - obuzme me neki čudan osećaj, neka nervoza, počnem da prebiram po glavi koje obaveze imam i jedva čekam da se dotični ili dotična javi da bi prestalo. Glupost!


Volim da spavam ujutru, priznajem, al nikad posle deset. E strašno kad moraš da ustaneš rano ujutru, ona melodija već odsvirala svoje, u krevetu pod ćebetom onako lepo toplo, a ti znaš da moraš sad da se natrontaš i da izadješ napolje na neku temperaturu u intervalu od -5 do 5 celzijusa. Volim one dane kad mogu da se izležavam i teglim po krevetu malo duže, divan osećaj...

Ružičasto-crni bilans

Mnogo lepih i mnogo ne tako lepih dogadjaja ovih dana... Česte promene raspoloženja... Ne valja to, ne valja, postajem emotivno nestabilna - malo mi treba da promenim raspoloženje za 180 stepeni. (neko je jednom rekao da se nešto promenilo za 360 stepeni, simpatično, zar to nije vraćanje na isto?)

Sa jedne strane tu je svakodnevno zezanje na faksu, kafica u kantini, tračarenje. Radna subota na faksu, gde nas je asistent ispalio, što uopšte nije loše jer sam provela super popodne sa sestrom u gradu: lepo vreme, dobro društvo, spermići koji te jure po Knez Mihajlovoj, šoping... Super odradjeni kolokvijumi. Smeh, Darkovi poljupci i zagrljaji, dobri filmovi, kolači, crtaći, špagete sa pečurkama... Sve sjajno, sve fenomenalno.

Sa druge strane tu je ta žena koja je uspela da mi u trenutku upropasti veče i izbaci me iz takta. Ma ko njoj bre daje pravo da zove na moj mobilni da bi se drala na nekog drugog? I posle će da me ljubi kad joj dodjem u kuću, e hoće vraga, e neće moći. Šta će njoj uopšte moj broj telefona? Zivkam li ja možda nju? (Izvinjavam se ako ovo nekoga pogadja, čisto je subjektivan stav).
Onda mama i sestra koje se stalno nešto svadjaju, i kad pokušam da ih smirim, ja ispadnem kriva - klasika. Ne znam zašto me to još uvek potresa, treba da se naviknem.
Onda ledja koja me danima bole, da ne mogu da se smejem, jer me probada. Proćiće, al ne doprinosi baš pozitivnom stavu.
I dotični incident koji mi je uterao strah u kosti da nemam želju da odem na fudbalsku utakmicu nikad više u životu.

E da, i fiktivni "ljubavnik" koji je pomislio da bi možda mogao da prestane da bude fiktivan i postane stvaran. E živote...optimista... Ovo ne mogu da svrstam ni u dobro ni u loše, možda u "objektivno simpatično, subjektivno problematično" kategoriju.

I eto... tako... znam da sam rekla da ću da pišem nešto lepo, a ne neko moje prosipanje baljezgarije. Jbg, kad imam despiraciju (to je moja izmišljena reč za suprotno od inspiracije, kao što je inflacija-deflacija ili tako nešto...)

Stres 2

Hoću vraga da se opustim danas. Odložili nam kolokvijum za ponedeljak. I to zbog čega? Jer su budale zaboravile da ubace teorijska pitanja u bazu i naravno nesposobni su da to urade za manje od 2 sata.

Mislim da sam ja jedina koja se nije obradovala kada su nam ga odložili. Valjda zato što sam ga stvarno spremala. Da li sam zbog toga idiot? Pa nisam valjda... Mislim, drago je meni što će i ostali imati sad vremena da sve malo bolje spreme. Al za čije babe zdravlje sam se ja toliko forsirala ovih dana kad ništa nisam obavila, a da sam znala da će biti u ponedeljak, mogla bih da ga spremam uz mnogo manje pritiska. Budale!

E pa vala danas ću da odmaram i sutra ću lepo samo da ponovim na brzinu sve i toliko od mog učenja i cimanja. Tačka.

Stres

Jedva čekam sutra popodne. Da se opustim. Da se završi sve za ovaj krug. I kolokvijumi i učenje i nerviranje i sve što uz to ide. Vlada opšta nemaština vremena. Oskudacija, što bi rekli u Zoni Zamfirovoj... :)

Treba mi odmor, uf, treba izdržati još malo...

A posle, kad me konačno ova nervoza prodje, e onda ću da napišem nešto lepo. Za sebe i retke posetioce. Obećavam...

Zimska idila

Nežne, krupne, bele pahulje uporno su padale sa neba. Sve više i više, sve jače i jače. Krovovi su ubrzo postali beli. Nešto kasnije i ulice, i staze, i park, i sve ostalo. Sve je bilo savršeno belo, i iako nije dugo ostalo savršeno, bilo je očaravajuće. Kad sam bila mala, tako sam nekako zamišljala da bi izgledalo živeti na oblaku. Naravno tad nisam znala da je oblak obična vodena para - ili čak magla, ako uporedim. Ali uostalom, zar i sneg nije samo voda? Znači, može da prodje. Glatke, bele površine, još uvek savršene, nepregledne, božanstvene.

I osetila sam želju da dodirnem sneg, da osetim taj moj specijalni oblak pod prstima. Da osetim kako tonem u njega pri svakom koraku, kako proklizavam, da čujem kako neobično škripi pod mojim nogama, u zimskim čizmama. Eh, kako davno je bilo kada su poslednji put te pahuljice nemirno padale i lagano prekrivale sve.

Zgrabila sam gomilicu snega rukama, bez rukavica. Lepše je bez rukavica, makar na kratko, dok mogu da izdržim hladnoću. Ledene zvezdice su se u dodiru sa toplim rukama malo istopile, taman toliko da može da se napravi grudva. Nisam nikada volela da se grudvam, nešto naročito. U srednjoj školi nisam čak ni izlazila na veliki odmor kad padne sneg. Trebalo je sačuvati glavu od razuzdanih srednjoškolaca... Ali sam sada poželela da se grudvam, makar malo, zašto da ne? Ma i Sneška ću da napravim! Čikicu od snega! Nekome je to smešno? Šta me briga, nek se smeju, ne znaju šta propuštaju!

Ruka u ruci i dvoje koji zajedno šetaju dok pahulje i dalje padaju. Heh, baš nam je bilo lepo! Dvoje zaljubljenih i sneg. Čista romantika... kao iz filmova. Ako se izuzme nos, koji po hladnoći nikako ne može da ostane suv. Ali i bolje što nije 100% romantično, postalo bi sladunjavo, ovako je bilo savršeno divno i savršeno realno u isto vreme!

Inače nisam ljubitelj zime i snega. Nervira me bljuzgavica i šansa da se oklizneš i polomiš na svakom koraku i gužva u saobraćaju i što mi trnu uši od hladnoće ako nemam kapu. Ali ovo je prvi sneg, nešto posebno, pogotovu što ga tako dugo nije bilo...

Svetlo u pogledu

Pogledala ga je u oči. Očekivala je da će videti onu čarobnu sivu boju, od koje bi joj leptirići zaigrali u stomaku. Očekivala je da će ponovo videti onaj srebrnasti sjaj, od koga bi joj žmarci krenuli uz kičmu. Oči su bile nekako murgave, poput blata nakon jesenje kiše. Bio je to isti pogled kao i uvek, ali nije bilo sjaja, ni leptirića, ni žmaraca. Kao da ih nikad nije ni bilo. A možda i nije. Možda je sve bila samo igra svetlosti, obična fizika. Prokleta ulična svetiljka... Shvatila je da je sve bio plod njene mašte, samo iluzija. Prokleta nesanica... Zbog nje je noćima ležala budna u krevetu i razmišljala, više nego što treba, stvarajući bajku od sopstvenog života. Uspela je da upadne u zamku sopstvenih izmišljenih šarenih slika. Njegova ruka je krenula ka njenoj, ona je svoju brzo izmakla. Shvatila je da ne postoji uzbudjenje, čak ni privlačnost. Bilo joj je stalo do njega, ali kao prijatelja. Želela je bliskog prijatelja, ne romansu. Bila je srećna što se osvestila na vreme, što nije napravila grešku, povredila njega, sebe, možda još nekog. Pogledala ga je još jednom i ovoga puta osmeh prijateljstva pojavio se na njenim usnama. Osmehnuo se i on njoj. Razumeo je šta joj se dogodilo, podsvesno, znao je sve vreme. Pogledala ga je i shvatila da je to isti pogled, isti osmeh kao i uvek. Nikad se ništa nije ni menjalo. Bili su dobri prijatelji i to će biti i ubuduće. Sve drugo bi bilo pogrešno, znali su oboje...

. . .

Eto, i ja da napišem neku pričicu, nešto fiktivno, što nije neko moje razmišljanje ili prepričavanje. Nemam često inspiraciju, pa sam rešila da je iskoristim kad je već tu... Meni se svidja (narcis, šta ću). ;)

Muška posla...

U poslednje vreme se mnogo više družim sa momcima nego sa devojkama. Imam par dobrih drugarica i to mi je dovoljno, a ostatak društva je pretežno muškog pola. To ima svojih prednosti, manje je zlobnog ogovaranja, ne moram uvek da izgledam "ekskluzivno", jer neće biti Bog zna kolko primećeno niti prokomentarisano ako mi nešto "fali", a i manje je nekog rivaliteta šta znam. Mada primećujem da je malo i nezgodno.

Naravno, to da se nekom drugu svidjaš je uobičajena neugodnost muško-ženskijeh prijateljstava. To se valjda svakom od nas, pol nebitan, desilo. Naravno, bilo je i slučajeva da se nadjem u suprotnoj ulozi. Al to se dešava, tako da je bitno samo postaviti granice i pravilno proceniti koliko vremena treba da provodiš sa tom osobom.

Al ima još jedna stvar. Kad momci počnu da te tretiraju kao jednog od svojih ortaka, totalno se opuste, e to baš ume da bude smešno. Ma puste jezik, komentarišu druge devojke, psuju, izlažu neka svoja mačo mišljenja. Eto danas, moj drug Marko, demonstrirao nam je kako ume da stavi mobilni telefon na, hm, zakopčavanje od pantalona i da ga pomera, hm, bez pomeranja ostalih delova tela. Muška posla...;)

Od utorka do utorka

Došla sam do zaključka da preterano bavljenje ekonomijom ubija kreativnost u meni. Pa sam rešila da današnji slobodan dan iskoristim da malo probudim tu uspavanu lepoticu. Uspela sam da završim ono što sam sebi obećala - razvila sam neke nove slike i promenila one izbledele slike sa letovanja, okačila još neke sličice, poruke, džiže - tako da sam provela deo dana seckajući, bojeći, lepeći i bilo mi je baš baš lepo... I baš sam zadovoljna rezultatom, izgleda kao da sam Bog zna šta promenila u sobi, a ne tek izbor sličica na tabli od plute...

Protekla je još jedna duga nedelja. Od prošlog utorka, raspoloženje mi se drastično popravlilo... Ne zato što se nešto posebno lepo desilo, sem što je danas konačno "svanulo". Mislim da je za moje neraspoloženje bio delimično zaslužan onaj bauk poznatiji pod pseudonimom PMS, a sa druge strane kiša. Sad više nemam razloga da budem neraspoložena...:)

Sa druge strane, od prošlog utorka praktično nisam stala. Rodjendan, utakmica, slava... Za ovu nedelju sam opet rasprodata. Pošto sam svima koji su me zvali prošle rasprodate nedelje obećala ovu. Ali ne žalim se, naprotiv. To je moje vidjenje zabavne nedelje. Svaki dan nešto novo. Dragi ljudi i smeh. Jedva čekam.

Kupila sam i nove čizme. Crne i jednostavne. Meni se baš svidjaju. Pravi izgovor da se kaže da koračam novim stopama. Novim putevima. Pa makar samo kao izgovor, i to me oraspoložuje (ne znam može li ovako da se kaže, al zna se na šta mislim). Volim nove stvari, ne volim monotoniju.

I za kraj, jedan fin citat koji sam danas čula od jednog mog druga (koji inače tvrdi da je zao):
"A positive attitude maz not solve all zour problems, but it will annoy enough people to make it worth the effort."

Možda bi ovaj post mogao da se zove "Jedna stranica dnevnika". Al neće... u stvari neću. Nek se zove ovako.

Za svi kišni dana i za dobro raspoloženje

Opet ova kišurina... Ne volim kišu. Usporava me, remeti mi planove, deprimira me... Ne dam se ja, da se ne lažemo - juče sam bila skroz dobro raspoložena ceo dan, bez obzira što mi je dan bio jako naporan, moglo bi se reći pakleni ponedeljak, i još ovo "divno" vreme na sve to. Juče sam uspela da ostanem nasmejana, bez obzira na to što sam ustala u 6, i što su mi propustile čizme pa sam morala sat vremena na faksu da sušim čarape, a cela četiri čizme. Ne, zaista se uopšte nisam potresla. Nekako mi je na kraju krajeva bio zanimljiv dan. Ali danas, uh, baš me smara!

Tap, tap, lupka o prozore i oluke, ma pada napolju, toliko da ni kišobran ne pomaže. Ufff... Kad mi se nešto dešava i ne razmišljam o njoj, a danas je nekako jedan od onih prilično dosadnih dana... Mada, možda se do kraja dana nešto i popravi. Mislim da nešto počne da se dešava, od popravljanja vremena nema ni govora...



Puh...prvo talas nekih ružnih misli. Mračnih. Možda ja u stvari foliram samu sebe da mi je inače sve super, a u stvari to radim samo zato što ja želim da je tako. Možda u stvari to što sanjam kojekakve gluposti, to moja podsvest pokušava da dodje do izražaja i da mi dokaže da se foliram. Nešto mi se sve poremetilo u poslednje vreme, nekako imam osećaj da zapostavljam neke meni važne ljude, al ne namerno. A opet, pružam možda previše pažnje nekim drugim ljudima, koji bi mogli da to pogrešno protumače. A da li stvarno pogrešno? I nervira me onaj mračni lik što me fiksira svaki put u amfiteatru. Šta gleda? Šta hoće? Šta, nema pametnija posla nego da me fiksira?

Puh... a onda talas malo lepših misli, da poklope one ružne. Moglo bi se reći i ružičastijih. Šta mi pa fali da ne budem stvarno srećna? Nemam na šta da se žalim kad bolje razmislim, tako da nemam ni što sebe da foliram. Pa šta ako sanjam svašta? Zar svi mi ne sanjamo gluposti ponekad? I to onda ništa ne znači, sem da ti je ona siva masa u tvojoj glavi izmešala ono što ti se dešava i o čemu razmišljaš, obukla to i našminkala, tako da ne prepoznaš i onda ti pustila film. Eto. A ljudi, shvatiće. Doćiće svako na red da mu posvetim vreme, a onda će ovi drugi da odu malo na pauzu. A ko shvata stvari pogrešno, samo sebi stvara problem, ja sam u stanju da razgraničim sama sa sobom. I ko jebe mračnog...:)

Eto tako. Jednostavno. Pusti kišu, nek pada oktobar je, vreme joj je. I pusti mračne misli nek ih oduva vetar. Smeši se! Ma ne moraš ni toliko. Smeši se u sebi!

Digitalna agresija

Iznad mog radnog stola...koji inace služi kao sve samo ne kao radni sto, u njemu stoje knjige, sveske, i još štošta, uglavnom, a na njemu, bolje i da ne nabrajam, od saksija sa cvećem, preko nekih lutkica, bočica od penicilina napunjenih peskom, "večnog" kalendara, slika, pa do nezaobilaznih knjižurina i papirologije - dakle, ono što je predvidjeno da se radi za radnim stolom, ja radim na krevetu, na podu ili za trpezarijskim, al mi to ne smeta, ne dam da se pomera taj "radni sto"!

Uglavnom, iznad tog mog "radnog stola" imam jednu poveću tablu od plute, onu koja je predvidjena da se na nju pribadačama kače poruke i tako to. Umesto toga ja na njoj imam zakačene slike, mene i ljudi koji su mi dragi. Znam, kazu da ne treba živeti u prošlosti, ali volim da tu držim podsetnik na neke lepe uspomene. Kad pridjem stolu, kad ih pogledam, da se oraspoložim, nasmejem, prisetim zabavnih trenutaka. (Moguće je da imam problem sa korišćenjem stvari u one svrhe za koje su izmišljene... Možda uskoro počnem da se češljam onom hvataljkom za špagete ili da trakice sa voskom koristim umesto selotejpa...) Inače, u ramovima stoje dugoročnije slike, one koje se ne menjaju godinama, na tabli bi trebalo da su samo najsvežije uspomene.

Na toj tabli se medjutim nije promenio arsenal slika već više od godinu dana... Ranije sam ih menjala na svakih par meseci, oko svakog dogadjaja kada se setimo da bismo se mogli slikati - Nove godine, nekog rodjendana, ekskurzije... Ali od prošlog avgusta tu stoje slike sa letovanja prošle godine. To su lepe slike, nema šta, ali primećujem da su prilično izbledele koliko već stoje tu, zajedno sa sve ulaznicama za žurke i priveska koji smo koristili za ključ od sobe. Zašto? Da li ja to nemam novih slika? Da li je to poslednja lepa uspomena koju imam?

Naravno da nije tako. Problem je u digitalnoj tehnologiji. Prošle jeseni sam nabavila digitalni fotoaparat. I od tada nema više "opipljivih" slika! Ima ih puno, preko hiljadu, sigurno, ali sve su u elektronskom obliku... Jednostavno ih sve prebacujem na kompjuter i od tada ni jednu nisam razvila na papiru. Greška, velika greška... Moram podhitno da razvijem nekoliko najlepših i da izbledele slike stavim u foto-album sa ostalim slikama sa letovanja, a album u kutiju sa drugim slikama koje su nekada bile na tabli. Vreme je za neke sitne promene...

Otkacena kafeholicarka

Pitam se ponekad da li smo svi mi ustvari ovisnici? Ne mislim na cigarete, alkohol ili drogu, pa cak ni na kocku, to su opste poznati poroci. Od svega ovoga konzumiram jedino alkohol i to retko i u manjim kolicinama, ne predstavlja mi nikakvo posebno zadovoljstvo... Ne pricam samo o tome, mislim da svako ima neki svoj jedinstven porok. Ili mozda cak i nekoliko!

Recimo, jedan od mojih poroka je definitivno kafa. I to iskljucivo ona jutarnja. Ne pijem 10 soljica dnevno, nikako... Ali ako ujutru ne dobijem svoju dozu kafeina u obliku velike solje Nes kafe, bolje da ne krecem nigde. Treba mi mnoogo duze da se razbudim, raspolozenje mi je na donjoj granici "dozvoljenog", zna ponekad i glava da me boli! "Let me drink my coffee and nobody will get hurt" - mislim da ovo najbolje reprezentuje moje stanje u takvom slucaju... Ako zadovoljim svoj jutarnji poriv za kafom, ok sam ceo dan (ako su ostali uslovi nepromenjeni)!:) Ne volim da je pijem u trku, to je jednostavno ritualno, imam potrebu da sednem i da na miru uzivam u njoj, sama ili u drustvu, nebitno je.
Juce sam na faksu provela dugih i napornih 10 sati. Izasla sam iz kuce pre 7, tako da vremena za moju Nes nije bilo, ali me je jedan drug castio kafom dole u kantini negde popodne. Uf, hvala mu, to mi je definitivno spasilo dan...

Once again, the day was saved, thanks to the... cup of coffee???

Eh da, ima jos jedna stvar koje ne mogu da se otresem u poslednje vreme. Imam nekontrolisanu potrebu da zezam ljude. Ne, ozbiljno! Toliko se salim i provociram u poslednje vreme, da ako uskoro ne skratim jezik, ima da naletim na nekog ko ne shvata salu i da mu se opasno zamerim. Al ne znam zasto to radim, jednostavno je nesvesno... Nemam ja nameru da bilo koga uvredim, jednostavno samo da se nasalim, nasmejem ja, a zasmejem i druge. Zato volim ljude koji umeju da se sale i da uzvrate... U, to mi je posebno zadovoljstvo, kad mi neko vrati istom merom... sve dok nije zlonamerno, naravno...

I jos jedan porok koji imam (au al sam ja neka porocna osoba...) jesu poljupci. Naravno sa jednom posebnom osobom, ne sa bilo kim. Dobro ajde, mozda nisam ovisnik, ali zaista uzivam u njima i sa njim...;)

Inace, ja se salila, al izgleda da sam stvarno celebrity na faksu, presrecu me ljudi po hodnicima, svi bi nesto da mi kazu, da me pitaju, da me pozdrave, neke od njih poznajem, neke znam iz vidjenja, a za neke se stvarno pitam odakle su se pojavili. I svi mi znaju ime. Heh...

Beg iz Laze

"Lepa ljubav je kad vidis nekog, pa ne mozes da ga zaboravis, pa zelis da ga vidis i sutra, i opet i opet, to je prava ljubav. Ljubav nije eto sretnemo se negde u mraku, izljubimo se i uradimo ne znam sta i posle se vise ne poznajemo. To nije ljubav, to je trulez..." Upravo sam ovu izjavu cula na televiziji, od nekog dekice od 80 i kusur godina iz nekog sela u Vojvodini. Svaka mu cast, koliko god da zvuci stereotipno, mnogo mi se dopada kako je to rekao. Imala sam potrebu da ga citiram.

*Znas, moram uskoro da krenem na jedno mesto. Znas, tamo ima puno ljudi i svi nesto cekaju tu, e tu ce onda da dodje jedna carobna kocija, koja ide sama od sebe, ne vuku je konji ni nista. Onda cu ja sa svim tim ljudima da udjem u tu kociju, malo ce nam biti tesno, ali dobro, tako je to.
**Cekaj, hoces da kazes da ces da udjes u neku carobnu kociju sumnjivog porekla sa gomilom ljudi koje ne poznajes?
*Pa...
**Pre ces da se guras s nepoznatim ljudima, nego da setas jos sa mnom?!
*Pa moram.
**Ali to su nepoznati ljudi!
*Znam, ali mi imamo nesto zajednicko, cilj nam je da jednog dana dospemo na isto mesto.
**Mislis na Lesce?
*Hmm... Pa pre na Bezaniju, al tamo nema mesta. Mozda na Orlovacu.
**Nigde vise nema mesta.
*Ali nisam na to mislila, mislila sam da danas stignemo na isto mesto. Na to drugo mesto jednog dana, kad dodje vreme.
**Mislim da kocija broj 35 moze da te odvede na Lesce i pre vremena. Ali ja uvek sidjem par stanica ranije...
*Pametan potez, vrlo pametan...

Duva neki vetar napolju. Heh, zamisli da si ti vetar. Gde bi sve stigao, sta bi sve video, osetio, dodirnuo... A mozda ako si mnogo brz, ne uspes da primetis i osetis sve sto si hteo. A ako si mnogo spor, onda opet ne mozes svuda da stignes. Ako si vrlo jak, mozes da lomis grane, nanosis bol. Ako si jos jaci, mozes da cupas drvece iz korena i dizes krovove. Ako si slab, mozes da usrecis nekog kada je vreo dan. Mozes da budes hladan, pa da nateras neki zaljubljeni par da se pribiju jos blize jedno drugom. Mozes da budes topao, da nosis polen i sve one mirise biljaka, tako da neki uzivaju a neki dobiju polensku kijavicu. Velika je to moc...

Nisam prolupala, ne jos uvek...:)

O kralju i promenama

Procitala sam jos jednu knjigu od Stivena Kinga. E kako taj covek pise, svaki put me odusevi! Sa jedne strane deluje kao da se uopste ne trudi, kao da pise onako kako mu upravo prolazi kroz glavu, ne ustrucava se da koristi psovke, sleng, ma totalno neuobicajen nacin izrazavanja. Sa druge strane, postize onaj savrseni efekat da nista od toga ne bude vulgarno, neukusno, nezanimljivo, uspeva da sve opise i objasni do najsitnijih detalja, mesta, izgled likova, njihove karaktere, misli, dogadjaje. Uspeva da od tebe nacini vise od obicnog citaoca. Ne citas knjigu kao sto bi gledao neki film na tu temu, ili kao sto bi citao neki sladunjavi zenski roman, ili neki klasik, ma cak ni krimic. U stanju je da te natera da se sazivis sa likovima, da razmisljas kao sto oni razmisljaju, da se radujes i patis zajedno sa njima, da se ljutis na njih. Ne ume to svako... Taj King je stvarno kralj!;)

...

Pocela su predavanja na faksu ove nedelje. Ponovo, sve ispocetka, mada ovoga puta nismo toliko nesvesni svega sto nam se desava. Ne mogu jos da se naviknem da pratim, predavanja u maju su bila tako davno, a ucila nisam od pocetka jula. Opada mi brzo koncentracija i pocinjem da se smaram. Trebace mi minimum nedelju-dve da se vratim u formu.
I drustvo se nesto skroz prekrojilo. Nije do nas, jednostavno je do drugih faktora. Neki nisu dali uslov, prestrukturisali su i grupe i smene... I na to se polako navikavam. Druzim se sad i sa nekima sa kojima nisam pre, manje s nekim drugima, vise sa trecima... Kao da je proslo sto godina otkad nisam bila na faksu. Pa prakticno i jeste tako...
Ali ne zalim se, nije lose, samo da se malo priviknem i bice zanimljivo ne sumnjam. Da budem iskrena prema sebi, uzelela sam se malo fakulteta, dosadi coveku i stalno dembelisanje... Mozda malo zvucim smoreno, al to je zbog ove kisurine, nije mi nista...

...

Skroz su mi se smrzli prsti od kuckanja. Mislila sam jos nesto da pisem, al necu sad. Kasnije, sutra, neki drugi dan... Idem sad da nabacim osmeh na lice i da se druzim sa ljudima...:)

Sreca, paradoks, razmisljanja

Prvo romantican rucak...fenomenalna hrana, fenomenalni decko...Pa setnja, da se sve to svari...Pa...hm... Potom guzva, euforija, pesma i navijanje - fenomenalna atmosfera, fenomenalno drustvo... smeh, skakanje... prizeljkivani gol - slavlje i gromoglasna pesma... Ocekivana pobeda! Sve u svemu, fenomenalan dan juce!;)

Volim kad se osecam dobro, kad mi stvari idu od ruke, kad mi se desava nesto lepo.

Volela bih da svi mogu da budu konstantno srecni, tuzni samo ponekad i na kratko, da bi se vise radovali i cenili srecu. Ne volim kad su ljudi nesrecni bez razloga. Mrzim sto su neki ljudi nesrecni sa razlogom. Volela bih da tih razloga nema...

Volim da volim i da me vole. Mene ljubav cini srecnom. A opet, neki ljudi pate zbog ljubavi, i bas zbog toga su tuzni. Kako je sve to paradoksalno! Zasto je nekima sudjeno da budu srecni, a nekima ne? Ili to uopste nema veze sa sudbinom? Mozda su sami ljudi ti koji treba da se malo vise potrude da nadju sta ili ko ih cini srecnim... Verovatno je to. Mozda je deo srece u rukama sudbine, a drugi deo u rukama nas samih.

Ne krivim nikog. Ne osudjujem. Samo bih volela da svi budemo srecni. Zaista bih volela...:)

Oni dolaze

Trebalo bi verovatno da smisljam taj govor za ponedeljak, a ja umesto toga sedim za kompom i kuckam novi post. Napisacu govor sutra uvece, ne zato sto me sad mrzi, i onako ne radim nista posebno, nego da bi sto krace stajao na papiru - tako nece imati dovoljno vremena da mi se ne dopadne.

Gledala sam danas E.T.-a na televiziji, po ko zna koji put. Svaki put me odusevi, sa svojim amaterskim specijalnim efektima, simpa pricicom, slatkim klincima i neobicnim svemircem. Najvise mi se dopada sto je doticni svemirac DOBAR - nije od onih strasnih, nakaradnih vanzemaljaca koji dolaze da pokore Zemlju i pobiju covecanstvo, onih zelenih zlih iz novijih SF filmova. On je fini svemirac, koji se prosto izgubio i hoce kuci.

Nisam nikad razmisljala o zivotu u svemiru. Odnosno, o inteligentnom zivotu u svemiru. Verovatno negde postoji, al to 'negde' je verovatno negde mnogo daleko i verovatno ih necemo nikad videti ni sresti. Verovatno je tako i najbolje. Mi Zemljani nismo u stanju ni medjusobno skladno da zivimo, samo nam fale neki sa strane. Obrukali bi se pred njima verovatno...

Al razmisljam o ljudima i koliko medju njima ima "vanzemaljaca". I pri tom ne mislim na jedinstvene ljude, na one sa svojim licnim pecatom, koji se razlikuju od mase. Po meni, to su pravi ljudi. Za mene je razlicitost normalna. Na vanzemaljce mi vise lice oni, 'klonirani', sto isto izgledaju, isto razmisljaju (o sto trivijalnijim temama), isto govore, isto se ponasaju. Deluju mi kao neki losi spijuni, pokusaj malih zelenih da se preruse i infiltriraju medju ljude. Poput neke vojske robota. Mozda nisu najbolji imitatori, ali me plasi kako im uspeva da transformisu naivne ljude i ucine ih slicnim sebi. Prosiruju vojsku...

E pa mene nece. Necu da budem klon. Da se razumemo, necu ja sad da budem nesto 'novo', bila bih sumnjiva. 'Ljudski' je imati slicnosti sa drugim ljudima, mozda neka zajednicka interesovanja ili isto misljenje o nekoj temi, prihvatiti neke zajednicke navike, obicaje, norme. Al treba sacuvati licni pecat, nesto sto te nece uciniti jednim od 'losih spijuna'. Licni stav, stil, ukus. Otvorenost za nove stvari. Spremnost za razlicitost.

Nije lako, al je neophodno. Inace smo gotovi. Pokorice nas mali zeleni.

I don't want to be anything other than what I've been tryin to be lately
All I have to do is think of me and I've peace of mind
I'm tired of looking 'round rooms wondering what I gotta do
Or who I'm supposed to be
I don't want to be anything other than me

Gavin DeGraw 'I don't wanna be'

Zelite autogram?

Zvali su me danas sa faksa. Dva puta. Prvi put da me obaveste da me je dekan pozvao na svecano otvaranje skolske godine za brucose, u ponedeljak. Hoce pred njima da mi uruce neku novcanu nagradu za jednog od najboljih studenata na fakultetu. Kul! Jos kaze meni taj covek koji je zvao: "Nemojte samo da stanete u neki cosak, mozda ce dekan traziti da izadjete pred studente, malo da im mahnete, da Vas vide..."

Hahaha, ja njima da mahnem, to ce mnogo da im znaci! Zamisljam sebe kako onako, kao neka poznata licnost na premijeri nekog najnovijeg multimilionskog filmskog dostignuca, masem uzbudjenim fanovima i fotoreporterima koji skljocaju okolo... Smesno! Umirem od smeha...

Secam se kad sam ja prosle godine isla na to svecano otvaranje. Sta je tu ko pricao, radio, e to se vec slabo secam... Podelili su nam neke casopise, raspored, knjizicu, pa sam ja to kao proucavala. Dekan je nesto govorio, student prodekan je nesto govorio, neka studentkinja sa cetvrte godine je nesto govorila... Sta je to nesto nemam pojma! Secam se samo da je bila guzva, da su svi bili zbunjeni i izgubljeni, i to bi bilo to. Hehe, i ja njima da mahnem...

Sat vremena nakon prvog poziva su me opet zvali. Opet doticni R.R. na vezi. Kaze: "Mi smo se vec culi, al imam jos nesto da Vam kazem. Dekan Vas je zamolio da sutra u 10 dodjete kod njega u kancelariju. (???) Mi smo razmatrali i pao je izbor na Vas da brucosima odrzite jedan mali govor dobrodoslice!" Au, blago meni, ispade da sam ja tamo neki znacajan faktor. Kaze mi jos: "Ne brinite, dodjite Vi i javite se njegovoj sekretarici, pa ce dekan da Vas primi. Brzo cete se vi to dogovoriti!" Vau, bas sam pocastvovana. Znam da se posle niko nece ni secati sta sam ja rekla, al nema veze.

Zamisljam sebe kao nekog vaznog funkcionera koji daje izjavu za javnost o najnovijem projektu privredne komore. Snimaju me sa raznih televizija, sve oci su uprte u mene. Sutradan se niko ne seca u sta mi to investiramo, al nema veze. Danas je to udarna vest! Smesno!

Kaze mi sestra da kad sledeci put svrati do Ekonomskog, onako bezveze, do wc-a na primer, ocekuje da ce naici na moju sliku okacenu na zid! Nista me ne bi cudilo! Ispade da sam ja celebrity!Hahaha...:)

Najezda skakavaca

"Dosao mi je tata sa Novog Zelanda. Je l' si raspolozena da izadjemo nas troje na pice ovih dana?"
"Naravno, sto da ne, nije problem..."

Ma sve je kul. Sve je normalno. Sta bi uopste bio problem? Nemam problem sa komunikacijom sa ljudima, umem da pricam o raznim temama, nije mi bitno koliko moj sagovornik ima godina... Skoro sam bila kod nekih rodjaka. Pocele one tetke neke price o dijetama i holesterolu - vidim da ih ne zanima moje misljenje... Aj odoh ja kod klinca u sobu, mali ima 5 godina, a raspricali se nas dvoje o svemu i svacemu. Na kraju ce mali meni: "Znas, meni je mnogo lepo da pricam s tobom, je l' ti zivis negde daleko? Ja bih da dodjem kod tebe u goste..." Hehe, omakla mi se ova digresija, da se vratim na pricu.

Nema problema. Dodje i taj dan - juce. Spremila se ja, sve ok i krenem. E a tu me strefilo ono sto me obicno zaobidje - trema!!! Potpuno iracionalno, potpuno nekontrolisano, samo mi se nesto kuva u stomaku. Ne, ovo nisu leptirici, ovo su SKAKAVCI! Ma daj, Tamara, polagala si prijemni i 7 ispita bez treme, vodila debatu pred polupunim amfiteatrom bez treme, koliko puta pozvala nekog decka na sastanak bez treme, sta ti je sad? Pustim muziku na onu moju jednu slusalicu, kao, da se priberem, ne lici to na mene... Ma jok, nista, ne popusta, ruke mi se smrzle, u stomaku mi se kuva, najezila mi se noga - kojesta... valjda treba da ti se znoje ruke? Izgleda da to kod mene drugacije funkcionise...

Prosao je izlazak skoro pa bi se moglo reci super. Drugo nisam ni ocekivala. Al ona trema me do kraja nije ostavila na miru. Ma kakvi, stisla se ja nesto, nerviram samu sebe. Trudim se ja da budem opustena, pa mi ide malo, al onda opet zacutim. Ili se bezveze smejem, kezim, cerim, pomislice covek da sam odlepila. Nije pomislio, srecom. Valjda. A pricala sam mnogo manje nego sto je to za mene normalno, al to je mozda i dobro, bolje da cutim nego da lupetam. E svasta sa mnom, ne lici ovo na mene, al sta da se radi. A da je bar bilo razloga za tremu, to samo ja traba da znam zasto sam se unervozila. A ne znam!!!

Nebitno, proslo je dobro i to je vazno. Najvaznije da je Darko zadovoljan. Ostalo je nebitno.

Ovo sunce i dalje uspeva da me oraspolozi. Sutra najavljuju kisu... Bolje da praktikujem moje nekontrolisano smejanje, da prikupim endorfina za naredne dane.:):):)

Shiny happy people

Volim ovo septembarsko sunce. Volim ga, jer onako ulepsava ove poslednje "letnje" dane, jer prkosi kisi i vetru i oblacima. Ne dopusta jeseni da se tako lako dokopa trona, iako se svakim danom sve vise oseca da se blizi. Cak i kada je suncano, u hladovini i uvece je malo hladno... Kisa me obicno deprimira, kad se onako spusti na grad i pada po ceo dan, tada bih se najradije ususkala pod neko cebe i dremala. Volim to sunce, jer me ispunjava optimizmom!

Ma u stvari, kad razmislim bolje, ne treba meni suncan dan da bih bila srecna. Nekad su potrebne samo sitnice da mi osmeh ne silazi sa lica. Svi ti divni ljudi oko mene su ti koji me ispunjavaju optimizmom! Kad Mariji dodje da napravi onu njenu fenomenalnu gibanicu, kad odem kod Slobe i Maria na kafu pa im odnesem noblice, kad me Mica pozove telefonom i isprica mi sve sveze traceve i dogodovstine o ljudima koje znam i ne znam, kad banem kod Tijane nepozvana u goste pa naidjem bas kad spremaju neku klopu, kad setam zagrljena sa mojim Darkom gradom, kad mi prilepi jedan socan poljubac, kad igram sa mamom salsu po kuci, kad se sa Nit i Anicom smejem do besvesti, kad mi Stefan u autobusu prepricava sta ce da radi kad dodje kuci, kad Ivan ispoljava svoju inteligenciju na lucidan nacin, kad mi neko koga nisam dugo cula ni videla posalje poruku, kad... ma ko bi sve nabrojao, ali to su stvari koje mene cine srecnom!

Moze da sija sunce, pada kisa, sneg, da bude hladno ili toplo, bas me briga - dok imam kraj sebe nekog koga volim i ko voli mene, dok imam sve te divne prijatelje, meni je uvek lepo!!!:):):)

Napisi mi nesto, od srca...

Juce sam bila kod drugarice na rodjendanu. Nista veliko, nikakva zurka, okupilo se malo drustvance, da uz neke grickalice, picence i tortu obelezimo njen dan. I bilo nam je super... E sad, doslo je vreme da se otvori poklon i potpuno ocekivano, ona je prvo izvukla cestitku, pa je zagledala kovertu, pa je citala cestitku, pa su onda svi redom citali cestitku

Primetila sam da ljudi koji me poznaju duze, uvek u tako nekim prilikama kada se nesto poklanja prvo sa nestrpljenjem citaju moju cestitku. Jedna drugarica mi je cak rekla da u posebnoj fioci cuva sve cestitke koje sam joj ikada dala - za rodjendan, Novu godinu, itd. To mi laska, moram priznati

Pitala sam se sta je to toliko posebno u tim cestitkama, i drugi ljudi ih pisu, salju, poklanjaju. Ipak, kad razmislim, moje nisu standardne. Potpuno mi je glupo da napisem onako, kao iz nekog template-a: "Srecan ti rodjendan, zelim ti puno ljubavi, srece, zdravlja, para...bla,bla...Cmok!" To ostavljam za sms, tu si ionako ogranicen brojem slova (dobro ajde, nisi, al ja imam osecaj da jesam...), a i nije toliko licno. Uostalom, i nemas osecaj da je iskreno, nego eto, tako se kaze, red je. Kad pisem rucno cestitku, volim da ove iste zelje upakujem malo drugacije, malo originalnije - valjda se tome ljudi toliko obraduju, sto ne mogu da predvide sta ce da procitaju. Rucno pisane reci za mene nekako imaju vise duse

Eto na primer, juce sam drugarici napisala recept za srecu: Sirok osmeh na lice, brige Bogu iza nogu, onda to nafilujes sa malo truda, malo optimizma, malo tolerancije i mnogo ljubavi. Peces dok ne porumeni, i sluzis uz porciju uspeha i para i casu dobrog zdravlja.

Drugoj, koja se zali kako nema normalnih momaka i kako ne moze da nadje normalnog decka, pozelela sam (izmedju ostalog) da nadje konacno nekog finog decka, a ne mora da bude normalan. Slatko se nasmejala

Ljudi vole kad im se napise nesto licno, nesto sto je samo za njih. Volim i ja da mi neko nesto lepo posveti. Eto, sinoc sam se bas raznezila. Dobila sam nesto od jedne jako drage osobe i uz to je bio jedan papiric na kome je na brzinu, crvenim flomasterom bilo nesto napisano. "20 stvari koje volim kod Tamare" pisalo je. Necu navoditi listu, al mogu reci da sam zaspala sa osmehom na licu...

Svecano otvaranje (narcis na delu)

Dobrodosli na svecano otvaranje mog bloga!!!!!!! (ovo je deo kada treba da se cuju fanfare, ono kao iz crtaca - ta ta ra ta ta ta taaaaa...)

Eto, moj prvi post (ili post prvenac, hehe, dobro zvuci i ovako...).

Kao i kod svakog svecanog otvaranja, prvo ce neka dosadna budala da drzi govor (icice skracena verzija):

"Dame i gospodo, dragi posetioci, hvala vam sto ste svojim prisustvom uvelicali ovaj za sve nas velicanstven trenutak, trenutak kada ce svetu postati dostupan ovaj fenomenalni, zabavni, poucni, korisni...(itd. ostale gluposti) blog. ... Dugo smo iscekivali ovaj trenutak, sa nestrpljenjem cekali da procitamo nesto ovako, ovako savrseno (e ovaj tip mora da mi se slihta, sta ce, za to je placen...)... Predstavljamo vam njegovog ponosnog autora, Tamaru!!! (e tu ja kao izadjem i skromno se zahvalim svima, bla, bla...)...U nadi da cete kao obozavaoci pravih stvari ponovo doci i posetiti ovo monumentalno (jos kad bi on znao sta to znaci) umetnicko delo (trabunjanje...) pozivamo vas da nam se pridruzite u proslavi na koktelu koji sledi... (deo koji su svi jedva docekali - hrana i pice)."

E sad bi sledio doticni koktel, zbog koga su svi ustvari i dosli na svecano otvaranje, pa posto su svi dobili svoju dozu nekog pica (sampanjac verovatno ide u ovakvim prilikama, mada ne mora, moze i nesto bezalkoholno ko ne pije...) i onih raznoraznih kanapea, korpica, mini-sendvica, kolacica, itd. konacno dolazak dobija vise smisla. Tu kao i svira neka fina ambijentalna nenametljiva muzikica, a onda dolazi neafirmisani ali talentovani bend koji odsvira jedno 4-5 autorskih numera (u nedefinisanom pop-rok-pank-dzez-rege fazonu) i onda gosti polako krecu da se razilaze...

Ah, naravno, tu se nasao i neki novinar koji bi svoju pricu zeleo da upotpuni intervjuom sa "ponosnim autorem", i posle duzeg bezuspesnog trazenja doticne, pronalazi je u nekom cosku...i uspeva da izmoli za kratak intervju.

Novinar: "Kako se osecate povodom otvaranja vaseg bloga?"
Ja: "Pa, jako sam uzbudjena... ustvari lazem, nisam, samo sam srecna."
Novinar: "Da li ocekujete veliku posecenost u buducnosti?"
Ja: "Velika posecenost je ambiciozan cilj, ali za pocetak cu se zadovoljiti sa par redovnijih citalaca..."
Novinar: "Da li mozete da nam obecate da cemo procitati nesto zanimljivo i inovativno?"
Ja: "Ne mogu nista da obecam, ukusi su razliciti, to ce drugi proceniti."
Novinar: "Hvala vam na vasem vremenu, zelim vam puno uspeha i sve najbolje!"

...I time se zavrsava svecano otvaranje. Gosti su se uglavnom razisli, bend polako skuplja svoje instrumente i opremu, stolovi se rasciscavaju, a svetla se lagano gase...