4. Pesma o ljubavi

Po želji čitalaca ide cela pesma...

Da, ljudi sanjaju, al ne veruju u san,
Snovi ih proganjaju dok ne svane dan,
Ali kad jutro dodje zaboravljaju sne,
Dok sunce na počinak ne podje ne sete ih se.

Ipak postoje ljudi čiji je život lep,
Jer oni sanjaju budni, imaju svoj svet
Njihov je život sreća, njihova duša čista,
Sve ih na jedno seća, svaka im misao ista.

Treperi njihovo srce, iz grudi pesma se otima,
U očima sija im sunce, u njima radosti ima.
Posle kiše dolazi duga, posle mraka doćiće sjaj,
U smeh se pretvara tuga, pakao zameniće raj.

Nikakve nema čarolije, ne postoji nikakva tajna,
Nema tu šta da se krije, njena je moć beskrajna.
Ona je svitac u noći, ona je u pustinji trava,
Snažne su njene moći, jer to je ljubav prava.

Ta ljubav ljude osvaja, ona ih stalno greje,
Ta ljubav duše spaja, uz nju se sladje smeje.
Ona svu zlobu uništi, uz nju je manje boli,
Ne moze zloba da tišti onog ko iskreno voli.

Pronaći je nije lako, do nje je teško doći,
Jer ako ne znaš kako niko ti neće pomoći!
Možda ćes dugo da gledaš, možda će biti daleko
Ali nemoj da se predaš, dok ne znaš ko je taj neko.

Biće tu puno prepreka, biće tu borbe i truda,
Ali taj neko te čeka i baš tebe traži svuda.
Stranputica ima mnogo, to lažne su ljubavi staze
I moraš da paziđ dobro da te te laži ne pregaze.

A kad je konačno pronadjes, duboko u srcu je čuvaj,
Jer prave ljubavi ladje ne tonu kad vetar duva!
Od uzbudjenja drhti se kada te ljubav pokori,
I zato, molim te, ne boj se, da nekog iskreno VOLIS!

3. Neke sitnice i navike

Kao sto je neko pominjao, postoje neke male stvari, sitnice, koje su možda nebitne drugima, ali koje ti primećuješ i koje su ti lepe. Postoje i one neke navike, iako navika nije uvek dobra stvar jer vodi monotoniji, kojih ti je teško posle svega da se rešiš.

Imali smo običaj da jedno drugo zovemo "kolačiću", pogotovu u porukama. Probali smo i sa drugim nadimcima. Kolačić je ipak bilo najprikladnije!

Poruke za dobro jutro i laku noć. Od samog početka do samog kraja. Retko kad se to preskakalo. Prva stvar na koju sam pomišljala kad se probudim bio je on, i odmah sam proveravala da li mi je već poslao poruku i smišljala šta ću ja njemu da pošaljem. Uveče, ma koliko da sam umorna, morala sam da je pošaljem. Eh, doba savremene tehnologije. Nekad su bile originalne, nekad uobičajene. Nekad je pisalo još nešto u njima u vezi sa prethodnim ili predstojećim danom. Nekad su prosto bile želje za slatke snove ili uživanje u predstojećem danu. Ko zna koliko je MTS zaradio od naših poruka...

Volela sam kad je sveže ošišan da ga češkam po vratu, tamo gde se završava kosa. Šalila sam je da je opuštajuće kao kada maziš kucu. Mislim da je i on to voleo. Voleo je i da ga mazim po ruci za vreme predavanja. Mada mislim da sam "krivac" što zbog toga mnoga predavanja i nije baš odslušao iako je bio tu.

Kad god smo imali priliku da budemo bosi, šalili smo se za moje male, bangave prstiće i njegove velike, bangave prstiće. Smejao se kako umem da razdvojim sve prste na nogama.

"Veliki dupli cheeseburger obrok sa koka-kolom". Uvek njegov izbor. Mislim da mogu na prste jedne ruke da izbrojim kada je naručio nešto drugo u McDonald's-u. Ja sam obično naručivala sladoled sa čokoladnim+voćnim prelivom ili toplu čokoladu.

Najčešće smo se nalazili kod Meka na Slaviji, gde god da idemo. Kad bismo se konačno našli, usledio bi jedan dug, strastven poljubac ili puno malih i slatkih. Ponekad mi je "prigovarao" kako mu štekam na poljupcima. Nije mi bilo teško da nadoknadim...

Uvek smo bili na skoro istom mestu na svakoj utakmici - košarkaškoj ili fudbalskoj. A retko smo propuštali neku.

Kad god me vidi iz daljine ili je nešto bilo iznenadno smešno, umeo je da nabaci taj specijalni kez. Ne znam umem li da ga opišem. Nekako se u trenutku nasmeši, onako da se svi zubi vide i nekako trzne glavom malo unazad. Znam ja kako to izgleda, samo ne znam da dočaram baš...

Nokti na rukama su mu uvek bili sređeni. Ponekad sam čak i bila ljubomorna na njegove nokte. Moji su nekad bili lepi, a nekad su se listali ili krzali, nekad su bili kratki a nekad dugi, namazani ili ne. Njegovi su uvek bili isti - perfektni. Volim kad ljudi imaju lepe ruke!

Nije pratio skoro ni jednu seriju koju sam ja pratila. Ali uvek je znao koja je i kad je na programu.

Da, nismo imali nijednu zajedničku pesmu. "Kum" me je jednom pitao kako je moguće da je nemamo, da moramo pod hitno da je nadjemo, evo on će da nam pomogne - nisam ni sumnjala, on je ekspert za muziku, mislim da nema pesme koju ne zna. Al nismo smislili na kraju...

2. Romantika

Nisam neki beznadežni romantik, nisam zaluđena nekim otrcanim sladunjavim stvarima. Al sam žensko. Mi žene padamo na romantiku, koliko god da se pravimo jake...

Sećam se kad smo "slavili" prvih mesec dana veze. Bio je 4. septembar. Vreo, paklen dan. Obukla sam kratku suknjicu, znam da su mi se noge toliko oznojile u autobusu dok sam se vozila ka centru da sam se zalepila za ono sedište. Znam da smo se našli i prošetali do Tašmajdana. Bilo je puno pasa u parku tog popodneva. Seli smo u Šansu na palačinke i sok. Bila sam baš dobro raspoložena. To je bilo prvi put da slavim mesec dana veze sa bilo kim. Prethodne veze su ili trajale kraće od mesec dana, ili se to nije ni obeležilo. Sećam se da smo se posle dugo šetali, i mrak je pao u međuvremenu. Sećam se da je rekao da ne voli da broji dane u vezi, i da bi voleo da bude sa mnom još 1000 dana i još i još... Nismo dogurali do 1000. Stali smo na 706.

Sećam se kad mi je jednog jutra poslao poruku. Dobijala sam i pre sladunjave poruke. Ali ova nije bila takva. Bila je drugacija, jedinstvena. Bila je originalna, namenjena samo meni. Pisalo je:
Jutro! Mi smo f(x)darko+tamara=ljubav kad x teži u +beskonačno u budućnost!A funkcija definisana na intervalu od californije do novog zelanda!cmok
Išli smo na predavanja i vežbe iz matematike u tom periodu skoro svaki dan. Otuda inspiracija.

Sećam se kada se jednom pojavio na mojim vratima sa crvenom ružom. To je bio prvi put u životu da mi neko pokloni cvet. Meni. Samo za mene. Posle nekog vremena, pojavio se ponovo sa crvenom ružom, i bombonjerom. Rocher kugle... Mislim da bih se jednako puno obradovala da mi je ubrao najobičniji maslačak usput. Divan gest!

Sećam se telefonskih razgovora u prvo vreme. Česti i dugi. Nismo se kasnije toliko često čuli telefonom. Bilo je lepše da se vidimo uživo!

Sećam se kada mi je poklonio propusnicu za košarkaške utakmice. Ionako sam bila redovan gost, kupila bih je da je nisam dobila na poklon. Bila je u nekom kartonskom prospektu sa datumima utakmica. Ali bilo je još nešto unutra. Papirić, mali, kvadratasti, onaj što zapišeš nešto dok telefoniraš. Na njemu je crvenim flomasterom, na brzinu, bilo ispisano nešto. 20 stvari koje volim kod Tamare! Mislim da sam ih pominjala i ranije. Sitnice, koje drugi ne primećuju, a najdražima znače. Za uzvrat sam ja njemu posvetila pesmu. Ljubavnu pesmu. Retko pišem pesme i ne volim da ih čitam nikome. A ovu sam prepisala najlepše što mogu, na ukrasnom papiru za pisma. Sećam se da ju je pročtao naglas predamnom. Mislim da sam pustila i neku suzu, emocije su bile prejake. Napisala sam i posvetu. Sada je već beznačajna...

Sećam se kad smo izašli prvi put zajedno na večeru. U Orao na picu. Osećala sam se posebno, važno, voljeno. U svim ovim trenucima, i mnogim drugim koje nisam pomenula, osećala sam se kao princeza, bila sam srećna.

1. Kraj i Početak

Još uvek ne mogu da se pomirim sa situacijom. Nije mi lako. Osećam toliko toga – ljubav, tugu, strah. Pred drugima, kad ne razmišljam, mogu da budem jaka, da se smejem, da kažem da je tako bolje i da život ide dalje. Ali kad drugi odu, kad ostanem sama, ne mogu da se oslobodim knedle u grlu i suza što mi naviru na oči, koliko god da se trudim. Ne znam zašto je sve moralo da se završi tako, bezveze, bez ikakvog posebnog razloga. Osećala sam da se tako nešto sprema, znala sam, ali sam se nadala da grešim. Mrzim što sam ipak bila u pravu. Nisam pitala za razloge. Ne želim da znam razloge. Svaki razlog bi me samo još više zaboleo, ma koliko da je opravdan ili ne. Ne želim da znam.
Bilo je lepo, prelepo i samo lepe stvari i želim da pamtim. Ali kad se setim lepih stvari, još mi je tužnije. Nisam ljuta, ali baš ni malo. Možda bi mi bilo lakše da jesam, ali ne mogu da budem ljuta. Ne kada pomislim na taj osmeh, ne mogu. Želim da pamtim osmeh, lepe stvari, sreću. Lepše je tako, iako je teže.

Sećam se tog prvog dana na fakultetu, kada smo išli da predajemo papire za upis. Sedela sam tamo sa nekim meni poznatim ljudima, ne preterano zanimljivim, ali bolje nego sama. Pokušavali smo da shvatimo kako treba da poredjamo ona dokumenta. Pričali smo o tome ko će gde da provede leto. Pokušavali smo da dodjemo do lepka koji je kružio po amfiteatru da bismo zalepili sliku. Dva momka koja su kasnila su sela iza nas, praveći još veću pometnju jer nisu imali pojma šta i kako treba. Okrenula sam se da im objasnim. Volim da pričam sa raznim ljudima kad ih je puno oko mene. Počeli smo da pričamo. Čekanje se oteglo, pa je vremena bilo na pretek. Na kraju smo razmenili brojeve, on i ja. Mislila sam da se neće javiti. Ili da će se javiti, slati par poruka, poslati neku nepristojnu i toliko. Obično tako bude. Ovog puta nisam bila u pravu. Na moju sreću... do sad. Bilo je tako davno a kao da je bilo juče.

Sećam se tih prvih porukica. Svako veče. Tačno u 11. Nepogrešivo. Uživala sam, bilo mi je jako zabavno. I onda sam stavila :* na kraj poruke. On je stavio cmok. I tako je sve počelo.

Sećam se tog prvog dogovorenog sastanka. Nalaženja kod železničke stanice. Ko se još nalazi kod železničke stanice? Bilo je drugačije i bilo je lepo. Šetali smo dugo. Pričali. Bila sam oduševljena kako čovek može da nadje toliko zajedničkog sa praktično strancem. Šetali smo ceo Savski kej, od Starog mosta, pa ceo Dunavski. I nazad, do Gazele, pa prešli most GSP-om, pa šetali još. Celu Kneza Miloša, pa Srpskih vladara, pa sve do Slavije. Ima sigurno preko 10 kilometara. Nije mi bilo teško, nisu me bolele noge, uživala sam u svakoj reči, svakom koraku. Došla sam kući presrećna, prezadovoljna, sijala sam. Prelepo veče za pamćenje.

Sećam se, posle letovanja kada sam ga pozvala da dodje kod mene. Trebalo je da bude nekog tu. Na kraju nije, bila je tu samo sestra. Ali nije mi padalo na pamet da odložim. Nisam mogla da dočekam. Otišla sam da ga sačekam na stanici. Imao je svetloplavu kariranu košulju i bio je sveže ošišan. Zagrlila sam ga kao da se znamo čitavog života. Proveli smo divno popodne. Pravili smo ručak zajedno. Pomagao mi je – uzeo je da ljušti krompir. Nisam verovala. Posle ručka smo seli da gledamo tv. Ruka preko ramena. Smeh. I tu se dogodio taj prvi poljubac. Prvi od bezbroj narednih. Najlepši. Za pamćenje, koji se ne zaboravlja nikad. Posle smo se još zezali. Igrali „balet“ u kući. Pevali. I tu je sve počelo... Prošlo je skoro dve godine od tad.

* * *

Kisobran obran obran o o o :)

Za sve one ljubitelje pop muzike koji su se celog proslog leta trovali Rihanninom pesmom, i za sve one ostale koji su izludeli od ela, ela, ela, e e e... :)
Evo kako to momci rade na svoj nacin, u jednoj pankerskoj parodiji na pesmu Umbrella... :) Kad sam videla ovo na MTV-u, morala sam da pronadjem spot na TiTubi!:) Urnebesno je...
Moja omiljena scena: polivanje vodom, mada ni ona sa presom za kosu nije za bacanje... :)
Uzivajte!

Njegovo veličanstvo - osmeh!

Postoji nešto besplatno što može baš svakome da ulepša dan. Ništa lakše nego uputiti osmeh prodavačici u radnji, čoveku koga ste slučajno zgazili u autobusu, simpatičnoj bakici na pijaci, ili slatkom momku koji šeta psa u parku. I definitivno ćete im ulepšati dan!
Volim kad mi se ljudi iskreno osmehuju. Ne mora uvek ni da mi se osmehuje usnama, može i očima. Osetiš onda neku bliskost, neku prisnost sa tom osobom. Osećaš da ti se raduje, da uživa u tvom prisustvu ili u razgovoru sa tobom... Osmeh je pun neke ljudske topline, bez obzira da li je od neznanca ili nekog nama dragog.
Ljudi treba više da se smeju, mnogo više. Da uživaju u lepim stvarima u životu. Da sagledaju pozitivne strane svega. Da dele svoju radost sa drugima.
Smejemo se svako na svoj način. Nema dva ista osmeha. Volim kad se ljudi smeju, volim da ih posmatram kako se smeju i da se smejem zajedno sa njima. Osmeh je nešto čega ima sve više, što ga više deliš sa drugima.
Njegovo veličanstvo Osmeh, zaslužuje svaki orden i hvalu! :)

Šemsudin

I tako nekad ne znaš šta ti je činiti... Kad prosto šta god da uradiš, nekako si na gubitku. A imaš svoje želje, i svoje planove. Al moraš da ih prilagodiš tuđim željama i planovima. Tako uvek nekako ostaneš kratkih rukava. E a kad se ne bi prilagođavao, onda bi drugi ostali uskraćeni i automatski bi to imalo negativne posledice na vaš odnos. I eto ti opet kratkih rukava - što možda i nije tako strašno na ovu vrućinu... Teško je svetu ugoditi, svet je bre jedan veliki zajebant!
Ljudi su čudo. Ako im ne daš nešto što hoće, onda ispadneš loš što ne daš. A ako im daš, onda im je uvek malo i uvek hoće još. A ako im daš još onda kažu da je to zato što su oni tražili inače im ti sigurno ne bi dao. I šta onda? Čudni ljudi ti ljudi... A malo zahvalnosti u životu? I tako... (svašta ja ovde lupetam, al moram negde).

A evo sličica za zabavu...