07:30 č
Subota jutro, budim se po navici. Od svih loših navika koje imam, ta je najgora, subotom se probudim u vreme za posao. Rešim da budem od koristi i napravim ručak, recimo gulaš. Gulaš ne bi bio to što jeste da se umesto leba ne jedu neki rezanci, tako rešim da odem do "Kalenića" i kupim onu domaću testeninu sa jajima, onu sinusoidnu. Na Kaleniću uobičajena gužva, lociram tezgu sa testeninom...
09:00 č
- "Dobro jutro majka, pošto su vam ovi talasasti rezanci?"
- "Koji sine?"
- "Evo ovi tu, baš ti... "
- "Eeeee..."
- "Pa kolko su?"
- "Eeeeeeee..."
- "Šta?"
- "Jel vidiš dole onu tezgu s orasima?"
- "Vidim, što?"
- "E, tamo da odeš, da prebrojiš sve oraje, pa ću da ti kažem kolko su rezanci."
- "Da brojim orahe?"
- "Jeste."
Vidim, žena nije načisto. Odem do tezge s orasima da se raspitam za zdravlje gospođe a i da pitam gde mogu da kupim rezance od normalnog provajdera.
- Dobar dan... ovaj, jel vaša komšinica dobro, mislim ona gore tamo... poslala me ovamo kod vas, a samo sam hteo da kupim rezance.
- Sa jajima a?
- Pa da...
- Da sam na tvom mestu momak, ja bih počeo da brojim, kreni odavde s leve strane gde su rasuti.
- Molim?
- Ako hoćeš rezance, moraš da prebrojiš orahe, tako je oduvek na ovoj pijaci.
To je to, u tom trenutku sam postao siguran da se radi o skrivenoj kameri i da je ovo mojih pet minuta da ispadnem budala te da bi to valjalo iskoristiti. Recimo sutra se zadesim slučajno na nekom 18om rođendanu a sve pripite klinke me štipkaju i viču "Jao evo ga onaj valjkasti sa televizije što je brojo orahe...", to se ne sme ispustiti.
- "Dobro onda, kad je tako, da brojim."
- "Not so fast kiddo!", reče prodavac i ščepa me za ruku, - "Prvo moraš da odgovoriš na pitanje: koje čudovište je u svojoj mašti stvorila Meri Šeli, leta davne 1816. dok se odmarala u vili svog prijatelja i pesnika Lorda Bajrona u Švajcarskoj?"
Ovo je najidiotskija skrivena kamera, mora da je smišljao ćelavi Neša što vodi dečje emisije, ali šta je tu je, zagrizo sam pa idem do kraja.
- "Jel može neka pomoć?"
- "Vidi onog dole što prodaje pečurke..."
- "Am... Frankenštajn?"
- "Bravo! Eto, sad možeš da brojiš."
Ako je neko mislio da je brojanje oraha zabavno - nije. Posle deset minuta sam se zabrinuo jer još niko nije prišao i rekao da se nasmešim, da je sve zajebancija, da uzmem svoje rezance i odem kući da se posvetim ištvan-janoš kulinarijama. Ni posle dvadeset ništa, ni nakon pola sata... Prebrojah sve orahe sa kiselim osmehom i satom života manje, bar sam znao da ih ima tačno hiljadupetstotrideset! Zahvalim orahdžiji i vratim se kod babe.
10:15 č
- "Evo mene opet baba, prebrojao sam orahe."
- "O sine moj, opet ti, pa baš si mi vredan danas... i kolko ih ima?"
- "Ima ih hiljadupetstotrijes! Ajd sad, pošto su rezanci."
- "Ehe, bravo bravo... e sad, kaži babi, jel to deljivo sa devet?"
- "Baba..."
- "Jel deljivo sa devet sine, a?"
- "Pa valjda jeste..."
- "Pa sračunaj jel jeste, ljubi te baba..."
- "Evo, jeste, digitron kaže da je to stosedamdeset."
- "E pa tolko su rezanci..."
- "Dobro, daj dve kese, evo pare."
- "Ehe, pile babino, pa ne kupuju se rezanci parama, ljubi te baba u oko..."
- "Nego čime?!"
- "Voli baba da jede konjsko meso, da odeš do Đerma da kupiš babi konjske kobasice za 340 dinara i dobićeš dve kese rezanaca."
Uštinem se, ništa, tu sam. Nisam jutros nastavio da spavam i sanjam gluposti. Aha! Ovo je jedna od onih emisija gde te prate sve vreme, muzu te ko jarca, al na kraju ispadneš car. Treba da odem do Đerma, a tamo mi mesar namigne i da soma evra ili tako nešto, put na Karibe recimo. Rešim da pojedem govno do kraja.
- "Dobro onda, idem ja po kobasice."
- "Ajde ajde, i nemoj da žuriš nogu da ne polomiš, tu će baba da bude!"
Nogu da ne polomim... To je to, slomi nogu za sreću, neka premija me čeka. Ipak, pešačeći do Đerma cela priča je od krajnje morbidne postala totalno morbidna, šta ja to radim?! Šta bi se desilo da svratim u bakalnicu, pazarim leba i pojedem svoj gulaš sa lebom i krompir pireom? Ali ajde, ima vremena za igru sudbine...
11:00 č
Mesara na Đermu.
- "Dobar dan, dajte mi konjske kobasice za 340 dinara."
- "Nema komšija, nestalo još pre sat vremena."
- "Kako bre nestalo?"
- "Brzo to ode... mogu da ti ostavim za sutra ako oćeš."
- "Ma nema sutra, gde to mogu sad da kupim?"
- "Kolko ja znam, nigde."
- "Ma daj, u celom Beogradu nigde?"
- "Nigde... doduše..."
- "Doduše šta?"
- "Imam ja kući neko konjsko meso, ako odeš da mi doneseš mogo bi da ti opravim kobasice".
- "A gde je to?"
- "Na Ceraku."
Prestao sam da razmišljam o svemu, rešio sam da danas sve prihvatim i vidim dokle ću da stignem. Ili ću doći do svojih rezanaca, ili zaginuti, ili nešto treće... ali moraće da bude ZNAČAJNO!
- "Može, daj adresu."
12:00 č
Seo sam u kola i zaputio se ka Ceraku. Pošto već treći dan vozim na rezervi, stao sam na Čukarici da dospem gorivo. Kažem mladom pumpadžiji da naspe običnog dizela za soma dinara i odem unutra da platim.
- "Evo izvolite, pumpa broj dva."
- "Aha... to je hiljadu dinara... ali ne, ne primamo apoene od hiljadu, samo od dvesta."
- "Kako sad to?!"
- "Tako fino, na ovoj pumpi se oduvek plaća samo u apoenima od dvesta dinara, idite na trafiku i usitnite."
Spustim se tri ulice niže do trafike, ljubazno zamolim curu da mi rasitni pare.
- "Da vidim dal imam... evo je jedna, dve... izgleda da ću imati. A šta će vam pet po dvesta?"
- "Pa da platim gorivo, ceo dan sam u nekoj zoni sumraka, kažu da ne primaju ništa sem dvestotki..."
- "A, e pa ako je za to onda prvo morate da mi pokažete saobraćajnu."
- "Vama?!"
- "Da."
- "I ja svašta pitam... naravno... izvolite."
- "Aha, vozači nemačkih vozila moraju da kupe i neke dnevne novine."
- "Dobro, evo, uzeću i "Blic", jel mogu sad da dobijem pare i saobraćajnu?"
- "Naravno, izvolite, nema razloga za nervozu..."
Uzmem pare, nazad na pumpu, platim gorivo, nastavim ka Ceraku.
13:00 č
Došao pred zgradu, vrteo se u krug jedno pola sata jer sam pitao neke klince za adresu, a oni me poslali na suprotnu stranu. Posle mi neka fina devojka fino objasnila kuda da idem i tako sam izašo na pravi put. Tako to obično biva sa devojkama, ili te izvedu na pravi put ili ostaneš da voziš u krug. Mesar je reko da mu je žena kod kuće, i da samo pozvonim na interfon "Ristić" što sam ja i počinio.
- "Ko je?"
- "Ovaj... mene je vaš muž poslao po meso."
- "Kaži lozinku."
- "Kakvu sad lozinku?"
- "Lozinku. Nisi valjda mislio da ćeš da uđeš bez lozinke."
- "Pa nije mi vaš muž ništa pomenuo."
- "E pa onda vidi sa njim."
- "Dajte mi njegov telefon."
- "Prvo lozinka, doviđenja."
Šta ću, nazad na Đeram.
14:00 č
Opet u mesari...
- "Pa dobro bre, što mi ne reče da ima lozinka?"
- "A da, ima... probaj sa 1234."
15:00 č
Interfon...
- "Tu sam opet, jel lozinka jen, dva, tri, četri?"
- "Jeste, ulazi, stan 14, peti sprat."
Pozovem lift, unutra obaveštenje da kad uđeš ide samo na dole, popnem se peške, pozvonim, upoznam se zgospođom i objasnim situaciju. Nikakav problem da uzmem meso, ali moram da sačekam da se odledi. Predložim da ponesem zaleđeno, pa nek se topi usput.
- "Moraš da sediš ovde i gledaš u meso dok se ne otopi! Ili tako, ili beži kući!"
16:00 č
Sedim i gledam u meso.
18:00 č
Sedim i gledam u meso.
20:00 č
Sedim i gledam u meso.
21:00 č
Meso se odledilo, ljubazno zahvalim. Sačekam lift, unutra obaveštenje da jednom kad uđeš ide samo na gore. Siđem, zateknem kaznu za parking na brisaču jer sam parkirao sa zimskim gumama. Vratim se u mesaru.
22:00 č
- "Evo me konačno..."
- "Pa gde si do sad?!"
- "Sedeo sam i gledao u meso dok se nije otopilo..."
- "A to, da, zaboravio sam da kažem ženi da ti da već odleđeno. Daj ovamo... da vidimo... kolko si kobasica reko da ti napunim?"
- "Za 340 dinara."
- "Da da, sad ću ja..."
00:00 č
Sa kobasicama u rukama, ponovo sam na Kaleniću, čvrsto rešen da dobijem svoje rezance. Pijaca pusta, baba stoji za tezgom i dalje, predosećam da je kraj blizu...
- "Evo me baba, evo me ponovo sa tvojim kobasicama..."
- "To si ti sine, oči babine... doneo babi kobasice..."
- "Jeste baba, daj sad dve kese rezanaca."
- "Ehe, šalila se baba srećko moj, baba samo izlaže rezance, ne prodajei..."
- "BABA!"
- "Molim?"
- "Brojao sam orahe, igrao se kvizova sa seljacima i mesarima, obnavljao tablicu množenja, pokazivao saobraćajnu na trafici, vozio dvesta kilometara, gledao pet sati u meso dok se nije otopilo, moraću i nekakvu kaznu da platim..."
- "Dobro dobro sine... USPEO SI! Evo... osvojio si nov biometrijski pasoš Republike Srbije! Ljubi te baba..."
Ako je stvarno ovako komplikovano, tesko meni kad se budem upustila u proces...:)
