Krila leptira

Sto sam cula pricicu o velikom misliocu Lao Ce-u (da da, to je onaj lik iz cirkularnih mejlova za lepsi, srecniji zivot...):

Jednog popodneva, dok je lezao u svojoj basti i opustao se, Lao Ce je pridremao...I tokom te svoje dremke, sanjao je da je leptir, da ima krila i da leti po vrtu uzivajuci u carima istog. Kada se probudio, bio je pod velikim utiskom sna. Zasto je sanjao bas da je leptir? Ima li to nekog znacenja? Dugo je meditirao na tu temu... Na kraju, nasao se u jednoj velikoj dilemi: da li je on u stvari bio Lao Ce koji je sanjao da je leptir, ili je mozda on leptir, koji trenutno sanja da je Lao Ce...???

Posle ovakvog problema, cini mi se da su svi moji "problemi" beznacajne sitnice XD
Kako ono ide pesma: "a letio sam nekad, letio i ja, imao sam krila, krila leptira..."

Rezjureksn...

Ne pisem tako, neko vreme, i onda sto duze ne pisem sve vise gubim nit... i nikako da pocnem. Nije da nema o cemu da se pise, sijaset tema, samo nema volje za pisanjem... Nulla dies sine linea, kazu matori Latini, al nekad neka linija ostane zapostavljena. Ali to sam ja, sezonske oscilacije u inspiraciji. Stare price su proslost, nove price su sadasnjost.

Nove price, nova iskustva, novi dani u kojima spoznajem neke svoje dosad neotkrivene ili zapostavljene osobine, sticem neke dosad nepostojece, prilagodjavam se razlicitim situacijama kao kameleon, trudeci se da se uklopim a opet ostanem svoja. Svakodnevnica. Malo briga, malo smeha, malo tuge, malo radosti...Teznja ka lepom, ka smehu i radosti, ka ljubavi i neznosti. Osmeh pre svega. Nije uvek tu, ali mu ne dam da pobegne daleko.

Tu sam, negde, zivim, svoj sareni i nikad jednostavni zivot.

Euforija vs Flegma

Moglo bi se reci da nisam preterano emotivna osoba. S jedne strane. Jer, iako brzo zavolim ljude, ne vezujem se mnogo ni lako za njih... Mozda je to poput odbrambenog mehanizma, zato sto tako manje boli ako dodjes u situaciju da te povrede. Neke dublje emocije pokazujem samo retkima i to bas kad ne mogu drugacije. A neke neprijatne okolnosti u poslednjih nekoliko meseci, ucinile su da pomalo i prestanem da verujem da su emocije nesto vise od privremenog stanja duha. A to nije dobro...ne dopada mi se tako...suvise je sumorno.

Sa druge strane, sama sebi povremeno dokazujem da nisam u pravu. Mozda osecanja jesu privremena, ali svakako imaju poentu u zivotu. Jer, ako ne dopustis sebi da se prepustis tim nekim nepredvidjenim, neracionalnim stanjima duha, propustas mnogo toga. Priliku da se osetis srecnim, tuznim, ljutim, euforicnim. Zivot je nesto vise od pukog postojanja. Mi sami kreiramo svoje vidjenje zivota.

Svakodnevno smo suoceni sa raznim desavanjima, i lepim i onim manje lepim. A od nas samih zavisi kako cemo gledati na njih - hocemo li dopustiti da se samo desavaju, ili cemo i ucestvovati u njima. I mozemo da biramo u kojima cemo od njih ucestvovati. Vreme nezaustavljivo prolazi. Treba da iskoristimo svaki trenutak, i dopustimo i drugima da iskoriste svoje trenutke! Zar ne?

Pricaj mi nesto...

U potpunosti sam ocarana tom bojom glasa. Ali skroz! Prosto me prodju zmarci kad ga cujem. Sta god da govori, cak i kad prica gluposti... I kako slatko kaze ono "a neee..."!

Volim kad se umiljava...poput nekog macora...(to mora da je od Oskara naucio). I kad mi prica neke lepe stvari samo da bih se ja osetila u centru paznje.

Volim kako ume da se presaltuje sa jednog naglaska na drugi, ali bez foliranja, nego onako do srzi. Totalno autenticno. Kao da postoje dve osobe u njemu...Dr Dzekil i Mr Hajd, samo sto nema ni jedna previse strasna u ovom slucaju.

Simpaticno mi je kad krene da se "promovise" tj. hvali, ili kad me zeza pa nabaci onaj osmeh krivice i gledajuci negde iza mene izgovori ono "Dobar dan" ili "Dobro vece"...

Sve u svemu, mnogo mi se svidja ta boja glasa...neporecivo!:)

Jos jedan jesenji... (radni naslov "kuku meni":))

Opalilo me nesto u glavu, ne znam sta mi je, i to zestoko...:) Ma koji septembar, bio je bas hladan i kisovit i prilicno dosadan. Oktobar medjutim lepo poceo, obecavajuce... Narocito sto mi se bas nesto ne skida osmeh sa lica, cak me ni prehlada nije narocito smorila (zivele kapi za nos!!!)... A ja inace nesto ne volim bas mnogo jesen. A ne volim ni plave oci inace... ni macke...ni zimske sportove...al napravi se izuzetak ponekad, zar ne?

Malo sam zaboravila kako idu pravila igre, pa sam nenamerno potegla potez kojim se igra pocinje. I onda je igra pocela, i prvo sam pomislila ono "kuku meni, sta cu sad?!". Nije mi bilo druge nego da pratim struju, a onda mi se igra dopala (mozda i vise nego sto sam ocekivala). A sta dalje? Nemam pojma, videcemo (kuku meni, nemam pojma...:))!

Kazu da je muskarcima vazno ono sto vide, a da se zenama dopada ono sto cuju. Ima i neka izreka za tu pojavu, al ne znam bas kako ide pa da ne lupetam. Ali je ziva istina: mi ti padamo na lepe reci i veste komplimente ko kruske... Naravno ponavljam - veste - jer ne dolazi u obzir bilo kakvo preterivanje...

E da, i cim budem shvatila sta je ucinilo da naprasno postanem femme fatale u poslednje vreme, podelicu to sa vama. Al ni meni jos nije jasno... gde je bio kljuc?:)

Povrh svega sutra pocinju predavanja - najbolje drustvo ponovo na okupu pred novim izazovima!

Auuu, al mi udarilo u glavu... ko u stara srednjoskolska vremena... ;)

Septembarska razmišljanja...

Septembar je nekako čudan mesec. Nekako se u septembru stvari onako neosetno menjaju... Nekako se stišava ono letnje uzbudjenje. Bez obzira na to što je još uvek pakleno toplo. Nema to veze sa početkom škole - za mene škola, tj. fakultet počinje tek u oktobru, što znači da sam još uvek na raspustu. Nekako se ja osećam drugačije kad dodje ovaj mesec.

Neke davne godine, ako se ne varam, bila je to '93 ili '94 godina, imali smo neki zidni kalendar na kome su bili svi meseci - onako, kao jedan ogromni džepni kalendar. Ne sećam se da li su u pitanju bile neke slike ili samo boje, ali ispod svakog meseca je bila druga boja. Ne sećam se svesno koja boja je bila ispod kog meseca, ali negde u podsvesti za mene svaki mesec ima odredjenu boju, i mislim da su baš iz tog kalendara. Septembar je nekako ljubičast.

Uvek imam želju da čitam nešto kad dodje septembar. Kao da je sinonim za knjigu taj mesec. Sad čitam A. Dimu, 'Dama sa kamelijama'... Ne znam zašto je nisam pročitala ranije. Valjda je sad trenutak za nju.

Ne znam da li je septembar mesec za ljubav? Ima neke romantike u njemu. Taj lagani prelazak iz leta u jesen. Znaš onako kad imaš potrebu da nekoga voliš i da se osetiš voljenim? E takav neki osećaj izaziva u meni. Malo je tužno. Ali samo malo... više nekako nostalgično. Zamišljaš te leptiriće sreće, i toplinu koju u tebi izaziva nečiji zagrljaj... Craving for love, maybe...

A u medjuvremenu treba uživati u ljubičastom septembru. U tim toplim danima za kojima ćemo uskoro žudeti. U sladoledu na popustu. U slobodnom vremenu koga ima na pretek i za sve. Predivnim zalascima sunca koji se vide sa moje terase. Dok me još uvek obaveze nisu vratile u rutinu...

Dodji k teti...:) ili tesko tebi kad udjes u dvadesete... :)

Sto kaze Zmajo leto je, vreme letovanja, prorade hormoni, razne letnje seme i ljubavne avanture su na delu. Plaza, more, golotinja... Naletis na lokalnog zenskarosa, dasa kakav se ne vidja cesto. Idealno. Malo je mladji, al Boze moj, nije strasno,punoletan je - da te ne jure tamo nekim internacionalnim poternicama za seksualno uznemiravanje maloletnika. :) (sta bre nije strasno, strasno je to sto moras da pitas momke za godine, al ne zato sto su stariji, nego zato sto su mladji...) I dalje je idealno (skoro). S obzirom na to da je zenskaros, ima i nesto iskustva - pa je dobar provod i zagarantovan. Idealno nema sta. Taman imas nekog lokalnog da ti pokaze, da ti pripomogne i da se provodite zajedno, a pritom taaako dobro izgleda. Idila je jos prisutna. A onda dodjes kuci, hormoni se malo stisaju (ili materinski instinkt, sta vec :)), tu se razmenjuju neke porukice - logicna posledica nakon lepo provedenih trenutaka, a onda shvatas da se lokalni zenskaros zaljubio. Tesko za poverovati, al to su te godine (to je valjda onaj deciji instinkt vezivanja za mamu...tetu... koja bre deca, to je iskusnije od mene, mada nema pojma o zivotu...). I tu iz idile prelazimo u dilemu. Da li se to igras sa lokalnim mladjanim zenskarosem, ili se on igra sa tobom? Svejedno. Dok je zabavno i niko ne strada (sem psihe, i natkasne, i vodokotlica i solje...masakr):) Deca se stalno igraju, vreme je i da se vaspitacica malo zabavi...

p.s. da ne zvuci ovako otkaceno, verovatno bih obrisala ovaj tekst. Mozda je bolje da ga zaboravite...:) kako cu tek da trabunjam kad udjem u tridesete?

Drz te se vi slike, slika mi je dobro ispala...:)

Njegovo veličanstvo - osmeh!

Postoji nešto besplatno što može baš svakome da ulepša dan. Ništa lakše nego uputiti osmeh prodavačici u radnji, čoveku koga ste slučajno zgazili u autobusu, simpatičnoj bakici na pijaci, ili slatkom momku koji šeta psa u parku. I definitivno ćete im ulepšati dan!
Volim kad mi se ljudi iskreno osmehuju. Ne mora uvek ni da mi se osmehuje usnama, može i očima. Osetiš onda neku bliskost, neku prisnost sa tom osobom. Osećaš da ti se raduje, da uživa u tvom prisustvu ili u razgovoru sa tobom... Osmeh je pun neke ljudske topline, bez obzira da li je od neznanca ili nekog nama dragog.
Ljudi treba više da se smeju, mnogo više. Da uživaju u lepim stvarima u životu. Da sagledaju pozitivne strane svega. Da dele svoju radost sa drugima.
Smejemo se svako na svoj način. Nema dva ista osmeha. Volim kad se ljudi smeju, volim da ih posmatram kako se smeju i da se smejem zajedno sa njima. Osmeh je nešto čega ima sve više, što ga više deliš sa drugima.
Njegovo veličanstvo Osmeh, zaslužuje svaki orden i hvalu! :)

Šemsudin

I tako nekad ne znaš šta ti je činiti... Kad prosto šta god da uradiš, nekako si na gubitku. A imaš svoje želje, i svoje planove. Al moraš da ih prilagodiš tuđim željama i planovima. Tako uvek nekako ostaneš kratkih rukava. E a kad se ne bi prilagođavao, onda bi drugi ostali uskraćeni i automatski bi to imalo negativne posledice na vaš odnos. I eto ti opet kratkih rukava - što možda i nije tako strašno na ovu vrućinu... Teško je svetu ugoditi, svet je bre jedan veliki zajebant!
Ljudi su čudo. Ako im ne daš nešto što hoće, onda ispadneš loš što ne daš. A ako im daš, onda im je uvek malo i uvek hoće još. A ako im daš još onda kažu da je to zato što su oni tražili inače im ti sigurno ne bi dao. I šta onda? Čudni ljudi ti ljudi... A malo zahvalnosti u životu? I tako... (svašta ja ovde lupetam, al moram negde).

A evo sličica za zabavu...

Kažu... (eto mene...)

Kažu da su ljudi površni. Da plivaju po površini kao čačkalice u čaši vode. Ne krivim ih... Zašto bih? Ako su tako srećniji. Ako pokušaš da roniš i da istražuješ dubine, može da ti se dopadne, da ideš sve dublje i dublje i da jednog trenutka shvatiš da si otišao toliko duboko, da si ostao bez vazduha i da ne možeš da se vratiš na površinu. I da ostaneš tu, izgubljen, zarobljen, sam. Ipak, valjalo bi ponekad zagrebati po površini. Zar nije zastrašujuće plivati, a da ne znaš šta je pod tobom? Ali ne preduboko, nikako preduboko...

*~*~*~*

Kažu da možeš stvarno da voliš samo jednu osobu. Da sve drugo nije ljubav. A šta je u stvari ljubav? Nije to puter pa da ga namažeš na hleb i onda svi znamo šta je hleb i šta je puter i čemu to služi. Ljubav je drugo. Treba da volimo sebe i ljude oko sebe i svet oko sebe. Seks nije ljubav, to je fizički akt koji je moguć i bez ljubavi, iako uz ljubav dobija novu dimenziju, ljubav je drugo. Ne treba se plašiti ljubavi. Zaljubljenost nije ljubav, leptirići u stomaku i tako to. To je neka hemijska-hormonska reakcija mozga, i onda se hormoni stabilizuju i leptirići odlepršaju, vrate se ponekad. Ljubav je kad voliš. Kad praštaš. Kad se smeješ. Kad bez tenzije znaš da jednostavno želiš da ta osoba bude tu, uz tebe. Bilo da je to tvoja druga polovina, ili prijatelj, ili roditelj, ili sestra... Kada deliš nešto, logično je da tebi ostaje manje. Ali kad je ljubav u pitanju, kad je deliš, bude je još više. Paradoksalna stvar...

*~*~*~*

Kažu da ružni trenuci u životu postoje da bi više cenili one lepe. Bezveze je to. Lepe trenutke treba ceniti svakako. Treba ih pamtiti, a ne one ružne da bi ih se setio kad ti je lepo i onda rekao ’e sad mi je lepo’. Ko još želi da se seća ružnih stvari? U lepim trenucima treba uživati. Osetiti tu sreću koliko god možemo. Život postoji da bi ga živeli, da bi bili srećni, a najviše od nas zavisi da li ćemo. Ružne trenutke treba proživeti, prebroditi i zaboraviti. Zlopamtila ne mogu da budu potpuno srećni. Prust je rekao da su godine patnje u njegovom životu bile najbolje godine, a da u godinama sreće nije ništa naučio. (nisam čitala Prusta, gledala sam Little Miss Sunshine...). Možda je u tim godinama kad je to rekao, tako nešto i shvatio. Trenutno mislim da nije u pravu. Trenutno želim da živim i pamtim srećne trenutke...

Drugovi i drugarice

Možda je trebalo da se rodim kao muško. Mada, ne verujem, ipak mi se više svidja ovako...
Činjenica je da imam mnogo više drugova nego drugarica. U stvari, drugarice u pravom smislu te reči (tu podrazumevam ženske osobe, bliske i od poverenja, a sa kojima nisam u srodstvu) mogla bih da nabrojim na prste jedne ruke. Sa njima mogu o "ženskim problemima", osećanjima i muškim zadnjicama, sa njima mogu u šoping bez prigovora ili na trač partiju. Ma sa njima mogu sve i obožavam ih! Za razliku od njih, veliki broj ženskih osoba u mom okruženju su fenserke, alapače, kokoške... ma ono, ribice što bi se reklo. Ne odgovara to meni, nemam sa njima o čemu da pričam, a zaista nisam u stanju da pola sata hvalim nečije zlatne patike ili boju kose, do granice preterivanja...
Ma da se razumemo, muški nisu ništa mnogo bolji. Oni su još veće tračare od žena, imaju bolestan smisao za humor i neke gadne navike. Ali sve to tolerišem, jer se sa grupom muških sa kojima se družim fenomenalno slažem, i što je najlepše svi poštuju što sam žensko, a opet me tretiraju kao "ortaka". Nekad čak i preteraju u tome (dešavalo mi se da me drug "prijateljski" odalami po ramenu...), a drugi pa koriste priliku da flertuju... Pitala me je jedna koleginica pre neki dan kako izlazim na kraj u društvu njih 5 ortaka na fakultetu. Odgovor je prost, slušaju me!:))) A i svi ostali me slušaju, šta ću, izgleda da imam dara da budem menadžer...:)
U stvari kad razmislim bolje, nema nikakve veze kog su mi pola prijatelji. To što trenutno ima više muških je igra slučaja. Bitno je da sam te sreće da poznajem ljude sa kojima mogu sa zadovoljstvom da provodim vreme i uživam u razgovorima, smehu i zajedničkim trenucima... Pozdrav za sve njih, da ne nabrajam, mogla bih nekog nenamerno preskočiti!

Svetiljka

Primila sam poziv sinoć. Tata. Gotovo zaboravljeni glas. Ne onaj koji sam slušala mesecima - hladan, gotovo automatski. Nego onaj, stari glas. Glas koji pita kako sam, koji brine, koji čestita na uspehu. I uvo koje čuje i sluša. Ne kažem da je nešto specijalno, ali ipak uliva malo nade. Ne prevelike, prevelika očekivanja mogu da dovedu do velikih razočaranja. Ali su to sitnice koje čine sreću, a ja ne tražim ništa više. Samo se nadam da će ih biti još. Usamljena sitnica nema neki dugi efekat. Moja lična svetiljkica je malo jače bljesnula.

Inače, trebalo bi da i ona naša zajednička svetiljka malo zasija. Ne da očajavamo i da se prepustimo tužnoj struji. Nego da dokažemo i da pokažemo, da možemo bolje i da vredimo više. Da ne dopustimo da neka grupa neobrazovanih, propalih, loših ljudi sa iskrivljenom slikom morala, pravde, borbe uništi ne samo naše ulice i grad, nego i naše duše. Ne smemo! Ne treba nam mrak. Stakla se zamene, fasade okreče, ulice očiste. To nije problem. Problem je povratiti ugled, dostojanstvo, veru i nadu. Za to moramo da se borimo. Ima nas dovoljno svesnih i normalnih da to možemo! Nije lako, ali moramo da pokažemo pravo lice, lice koje treba svet da vidi. Da vidi našu volju, sposobnost, pamet, solidarnost, uspeh, snagu volje, nepokolebljivost, čast. Da zadobijemo poverenje, podršku, da se borimo onako kako se to radi u normalnom društvu, a ne nasiljem. Da sprečimo da nas neki drugi posipaju prašinom i krvlju i takvim nas prikazuju. Znamo da ima takvih, ali znamo da mi nismo jedni od njih. Da sprečimo da se izgubi ma i jedan život više, da sprečimo da se nešto ovakvo ponovi! Znamo da vredimo više i da možemo bolje, kao što rekoh! Ne treba nam lažna etiketa, moramo da je skinemo. Pesimizam još nikom nije dobra doneo.

Glavu gore, dosta je suza i tuge, dosta sramote, upalimo svetlo!

Promaja kroz glavu

Molim? Ne čujem te? Pa naravno da te ne čujem kad ništa i ne govoriš!
Samo da znaš, zatvaram vrata. Duva mi promaja, a promaja mi smeta. Neću zaključavati, još uvek, možeš da pokucaš ako se predomisliš. Ako budeš dovoljno ubedljiv, možda te pustim i da udješ. Možda.

Mada, koliko vidim tebe baš ne zanima dal su vrata širom otvorena ili je stavljena reza i katanac. Zabole tebe ona stvar. Pitam se ponekad, da li se sećaš kako se zovem? Bilo bi lepo... al neću preterano da se nadam.

Brzo zaboravljaš, poput zlatne ribice. Da li si znao da ribe umeju da prepoznaju udicu? Ali zaborave da su je videle posle nekoliko sekundi. I tako se upecaju na crva... Koji li je tebi crv pojeo dušu?

Ne znam zašto pamtiš uvek samo ružne stvari. I pričaš o njima svaki put. To ne zaboravljaš. Svaku sitnicu koja ti nije odgovarala u životu. I naravno svi su drugi krivi, a ti si jadan prav i nemoćan bio kad se sve to dešavalo. Paz' majku mu... Trebalo bi više da se sećaš lepih stvari. Ozbiljno ti kažem. Ne zbog mene ili nekog trećeg, nego radi sebe. Osećao bi se bolje, srećnije, možda bi tada imao i malo više ljubavi da pružiš! Novac, to se zaradi i potroši i tako u krug. Ljubav, to je ono što ne možeš da kupiš u kiosku. To je ono što moraš da daš da bi to isto dobio. Ozbiljno ti kažem.

Ne znam, razočarao si me. Strašno je to. Trebalo bi da mi budeš uzor. Volim ja tebe, al mrzim to kako se ponašaš i šta radiš. Eto, rekla sam ti.
Nema veze. Uživaj. Možda ti jednog dana dodje iz dupeta u glavu. Možda shvatiš da treba biti malo manje sebičan i tvrdoglav. Možda shvatiš da ne mogu svi da jure tvoje snove, jer imaju i svoje! Možda.

Ako nekada budeš osetio da ti nedostajemo, da nas voliš, da si ponosan na nas reci nam. Ne moraš ni da kažeš, pokaži. Eto, tata, toliko.
.........................................................

Nemoj da me tešite, ok sam. Samo sam morala da se ispraznim, previše mi se toga skupilo. Osmeh je tu, uvek.:)
Roditelji, nemojte dopustiti sebi da zaboravite na svoju decu, nema dobrog opravdanja. Volite ih, i pokažite im to, ne samo kad su mala, nego i kad porastu.

Žene i cipele

Baš sam skoro vodila jedan razgovor na ovu temu, naime, zašto se žene za svaki svoj uspeh časte novim cipelama (odećom, frizurom, manikirom...ili nečim drugim u zavisnosti od ukusa i finansijskih mogućnosti), a bogami i tako isto se teše u slučaju neuspeha i problema. Lično više volim ovu prvu formu, nagradjivanje, bolje je nekako nego utešna varijanta.

Lično ne volim šoping nešto naročito, pogotovu kad su neke sezonske rasprodaje (mada tu dobre stvari za male pare mogu da se nadju), pa moraš da se guraš sa gomilom histeričnih žena, da čekaš na red za kabinu, za kasu, na prodavca... Ali taj osećaj kad sebi kupiš nešto novo retko šta može da zameni. Uostalom, ništa lepše za jedno žensko nego kad se oseća lepom! Jer kad si sebi lepa, bićeš i svima drugima, prosto je to nekad i stvar utiska, a ne samo ukusa i fizičke lepote... To je više stvar psihičke potrebe!

To je nekako isto kao kad muškarci onako bespotrebno kupuju neke nove džiže, neku tehniku - slušalice, zvučnike, miksete, heftalice sa rotirajućim svetlom... Ili kompjuterske igrice i igračke pod izgovorom "za decu su". Baš se pitam otkud meni onoliki automobilići, transformersi, roboti, aviončići, reli trke i slične igračke tamo u nekom budžaku. Nije da mi nisu bile zanimljive, al da se razumemo, to je kupljeno verovatno iz ličnog gušta... Razumete, to je isti taj poriv?

Nešto razmišljam, dala sam sve ispite sad, pa zaslužila sam, mogla bih da kupim nove cipele, zar ne?:)

Stop epidemiji bedaka!

Ni sama ne znam koliko sam puta nekome uputila reci podrške, utehe, koliko sam puta pokušala nekoga da razvedrim, nasmejem, oraspoložim kada ga zadesi nešto loše ili neprijatno, ili kada prolazi kroz neki težak period. Nije mi teško, naprotiv. Najveća nagrada mi je da ugledam osmeh na licu te osobe! Nije mi teško da nekoga zagrlim kada znam da ga nešto stvarno muči, da ima neki problem, kada ga jednostavno stigne žuta minuta i skupe mu se sve neke sitnice koje je ignorisao neko vreme. Znam kako je kad je nekome teško, svako od nas ima neki loš dan ili period u životu.

Samo, iskreno, ljudi nešto previše kukumavče, žale se, i nesrećni su u poslednje vreme. Izgleda da je u trendu biti "u bedaku", bez obzira da li imaš neki poseban razlog za to. Pitam se da li to postaje neki način privlačenja pažnje, prosto eto, da nateraju ljude poput mene da ih teše, da im se nadju? I dokle tako?

Padaju u prazničnu depresiju. Pa dobro, i mene je pred kraj godine stiglo da par dana budem neraspoložena. I onda je prošlo tih par dana, i lepo se ja vratila na staro, nabacila osmeh na lice i sve je ok. Uf, kao da je sad trebalo da kukam na sva zvona i onda da me teše. Smučilo mi se sve to... Kao da mene sve ružno zaobilazi!

Imam i ja svojih bubica, ali eto, trudim se da ih ignorišem koliko god mogu. Ono što mogu da menjam - menjam, ono što nije u mojim rukama - kritikujem, ignorišem ili tolerišem i gotovo. Fokusiram se na druge lepe stvari oko mene, uživam u svemu u čemu mogu, koliko mi vreme i obaveze dopuštaju, pokušavam da ne prestajem da ugadjam sebi i da se osmehujem. Obaveze završavam u hodu!

Znam da neće ovo mnogo ljudi da pročita i nema veze. Samo želim da nagovorim ljude da malo pozitivnije gledaju na život i da malo više uživaju u njemu, jer nezaustavno teče i imamo ograničeno vreme. Mislim da nemamo puno vremena za bedačenje, jer onda skraćujemo onaj ostatak - za radovanje, napredovanje, ostvarivanje!

Rizikujem da neko pomisli zbog ovoga da sam bezosećajna, sebična, neozbiljna ili površna. Izvinjavam se ako ima takvih, nemam nameru nikoga da vredjam. Samo bih volela da vidim više osmeha na licima ljudi - na ulici, u autobusu, na fakultetu, kod kuće, to je sve!

Ajmo ljudi, glavu gore i u nove pobede!

Changes - again

Razmišljam o tome da li se ljudi menjaju? Onako, suštinski? Ok menjaju navike, menjaju ukuse, menjaju stan, menjaju stil, menjaju tepih. Ali da li se menjaju iz korena? Da li menjaju karakter?

Ili je možda sve vreme u pitanju isti karakter, samo na drugačiji način ispoljen - ponekad sakriven, ponekad ogoljen do koske. Kako ono kažu, vuk dlaku menja ali ćud nikada, da li to važi i za ljude?

Ili se možda menja - jer se sve menja.

Možda se ljudi menjaju tokom vremena - kako postaju stariji shvataju ili umišljaju neke stvari i onda postaju bolji ili zli ili ravnodušni. To bi značilo da je vreme ključan faktor u promeni karaktera. A možda nam samo tokom vremena odumiru moždane ćelije i onda postajemo gluplji, ili učimo pa postajemo pametniji, te zbog toga i bolji ili zli ili ravnodušni.

Možda nije stvar vremena, nego okolnosti, života uopšte, koji neke od nas mazi, a druge bičuje i onda menjamo sebe iz korena.

Možda društvo menja čoveka, a on zauzvrat menja društvo. Ili možda ljudi oko njega, ili samoća. Samoća možda ljude čini ogorčenim i onda postaju zli. Ili čini da se požele ljudi i onda postanu dobri. Ne znam.

Verovatno je da se u stvari ništa ne menja, sem navika, stavova, boje kose i kućnog ljubimca. Verovatno samo vremenom i sticajem okolnosti, pod uticajem društva, ljudi i preteranog razmišljanja ljudima karakter dodje do izražaja. Ne znam. Ne znam ni da li želim da znam. Samo razmišljam.

Kad bi samo ljudi umeli malo više da praštaju, da žive u sadašnjosti sa pogledom u napred, da vole i da se smeju, verovatno bi bili srećniji i bolji. A možda i ne bi... Ne znam, ali verujem u to.

Strah Fear Miedo Peur Angst

Koliko puta u životu propustiš nešto bitno jer te je strah da menjaš neke stvari? Koliko puta se odrekneš nečega što bi ti značilo, jer ti je tako lakše? Jer ti je jednostavnije da ne misliš, da ne brineš, da ne pregovaraš, da ne menjaš, da se ne boriš. Ponašaš se totalno konformistički - pomiriš se sa situacijom bez i najmanje namere da je promeniš?

Ne kažem da treba da glumimo neke heroje, neustrašive, nepobedive. Retko ko je u stanju da tako nešto uradi i tako nešto je češće glupo nego hrabro. Postoje situacije kad je racionalno da se plašiš, kada je normalno da ne želiš da rizikuješ svoje zdravlje, život ili nešto treće. Postoje ljudi kojima je normalno da skoče sa bandžija ili da ulože celu svoju uštedjevinu na berzu, i postoje oni koji to ne žele i ne smeju. To je uobičajeno. Ali sa druge strane postoje neracionalni strahovi. Strahovi za koje nema osnova, a koji te sprečavaju da uživaš u životu...

E takvi me strahovi nerviraju - jer znam da ih imam i da ne umem da se borim sa njima. Glupo zvuči, ali ne umem... I koliko puta kažem sebi da se ponašam glupo i opet ne uradim ništa povodom toga i posle se osećam bezveze.. Mrzim to! I koliko god me drugi uveravali, ubedjivali i pokušavali da mi pomognu, dok se ja ne sredim u svojoj glavi nema meni pomoći. Za nadvladavanje tih strahova treba vreme i volja i ništa drugo. Ono što me muči jeste ovo prvo - vreme - zar za neke treba toliko dugo?

Najgora stvar koju možeš da uradiš kad se plašiš promene ili si nemoćan nešto da menjaš - jeste da menjaš ono što možeš, a ne treba! Kad u nemogućnosti da menjaš ono što je loše, menjaš ono što je dobro i misliš da ćeš tako nešto popraviti. Sreća, pa sam bar naučila sebe da kontrolišem u takvim situacijama - počnem da razmišljam kako mi eto nešto u životu smeta, al nisam dovoljno uporna da to promenim, nego eto počnem da tražim alternativu, da menjam nešto drugo, lakše, jednostavnije, nešto što je 100% u mojim rukama - e i onda shvatim da to ne treba da se menja, jer mu ništa ne fali i opasuljim se na vreme...

E pitam se kad ću tako pametno da počnem da stvarno menjam ono što mi smeta...?

p.s. ne muči me trenutno ništa konkretno, al često imam neke depresivne dane i to ovim povodom, pa eto reših da to i "napišem" crno na belo(zeleno) pa da vidim 'oće li mi to možda otvoriti neko rešenje... možda ne danas.:)

Digitalna agresija

Iznad mog radnog stola...koji inace služi kao sve samo ne kao radni sto, u njemu stoje knjige, sveske, i još štošta, uglavnom, a na njemu, bolje i da ne nabrajam, od saksija sa cvećem, preko nekih lutkica, bočica od penicilina napunjenih peskom, "večnog" kalendara, slika, pa do nezaobilaznih knjižurina i papirologije - dakle, ono što je predvidjeno da se radi za radnim stolom, ja radim na krevetu, na podu ili za trpezarijskim, al mi to ne smeta, ne dam da se pomera taj "radni sto"!

Uglavnom, iznad tog mog "radnog stola" imam jednu poveću tablu od plute, onu koja je predvidjena da se na nju pribadačama kače poruke i tako to. Umesto toga ja na njoj imam zakačene slike, mene i ljudi koji su mi dragi. Znam, kazu da ne treba živeti u prošlosti, ali volim da tu držim podsetnik na neke lepe uspomene. Kad pridjem stolu, kad ih pogledam, da se oraspoložim, nasmejem, prisetim zabavnih trenutaka. (Moguće je da imam problem sa korišćenjem stvari u one svrhe za koje su izmišljene... Možda uskoro počnem da se češljam onom hvataljkom za špagete ili da trakice sa voskom koristim umesto selotejpa...) Inače, u ramovima stoje dugoročnije slike, one koje se ne menjaju godinama, na tabli bi trebalo da su samo najsvežije uspomene.

Na toj tabli se medjutim nije promenio arsenal slika već više od godinu dana... Ranije sam ih menjala na svakih par meseci, oko svakog dogadjaja kada se setimo da bismo se mogli slikati - Nove godine, nekog rodjendana, ekskurzije... Ali od prošlog avgusta tu stoje slike sa letovanja prošle godine. To su lepe slike, nema šta, ali primećujem da su prilično izbledele koliko već stoje tu, zajedno sa sve ulaznicama za žurke i priveska koji smo koristili za ključ od sobe. Zašto? Da li ja to nemam novih slika? Da li je to poslednja lepa uspomena koju imam?

Naravno da nije tako. Problem je u digitalnoj tehnologiji. Prošle jeseni sam nabavila digitalni fotoaparat. I od tada nema više "opipljivih" slika! Ima ih puno, preko hiljadu, sigurno, ali sve su u elektronskom obliku... Jednostavno ih sve prebacujem na kompjuter i od tada ni jednu nisam razvila na papiru. Greška, velika greška... Moram podhitno da razvijem nekoliko najlepših i da izbledele slike stavim u foto-album sa ostalim slikama sa letovanja, a album u kutiju sa drugim slikama koje su nekada bile na tabli. Vreme je za neke sitne promene...

Otkacena kafeholicarka

Pitam se ponekad da li smo svi mi ustvari ovisnici? Ne mislim na cigarete, alkohol ili drogu, pa cak ni na kocku, to su opste poznati poroci. Od svega ovoga konzumiram jedino alkohol i to retko i u manjim kolicinama, ne predstavlja mi nikakvo posebno zadovoljstvo... Ne pricam samo o tome, mislim da svako ima neki svoj jedinstven porok. Ili mozda cak i nekoliko!

Recimo, jedan od mojih poroka je definitivno kafa. I to iskljucivo ona jutarnja. Ne pijem 10 soljica dnevno, nikako... Ali ako ujutru ne dobijem svoju dozu kafeina u obliku velike solje Nes kafe, bolje da ne krecem nigde. Treba mi mnoogo duze da se razbudim, raspolozenje mi je na donjoj granici "dozvoljenog", zna ponekad i glava da me boli! "Let me drink my coffee and nobody will get hurt" - mislim da ovo najbolje reprezentuje moje stanje u takvom slucaju... Ako zadovoljim svoj jutarnji poriv za kafom, ok sam ceo dan (ako su ostali uslovi nepromenjeni)!:) Ne volim da je pijem u trku, to je jednostavno ritualno, imam potrebu da sednem i da na miru uzivam u njoj, sama ili u drustvu, nebitno je.
Juce sam na faksu provela dugih i napornih 10 sati. Izasla sam iz kuce pre 7, tako da vremena za moju Nes nije bilo, ali me je jedan drug castio kafom dole u kantini negde popodne. Uf, hvala mu, to mi je definitivno spasilo dan...

Once again, the day was saved, thanks to the... cup of coffee???

Eh da, ima jos jedna stvar koje ne mogu da se otresem u poslednje vreme. Imam nekontrolisanu potrebu da zezam ljude. Ne, ozbiljno! Toliko se salim i provociram u poslednje vreme, da ako uskoro ne skratim jezik, ima da naletim na nekog ko ne shvata salu i da mu se opasno zamerim. Al ne znam zasto to radim, jednostavno je nesvesno... Nemam ja nameru da bilo koga uvredim, jednostavno samo da se nasalim, nasmejem ja, a zasmejem i druge. Zato volim ljude koji umeju da se sale i da uzvrate... U, to mi je posebno zadovoljstvo, kad mi neko vrati istom merom... sve dok nije zlonamerno, naravno...

I jos jedan porok koji imam (au al sam ja neka porocna osoba...) jesu poljupci. Naravno sa jednom posebnom osobom, ne sa bilo kim. Dobro ajde, mozda nisam ovisnik, ali zaista uzivam u njima i sa njim...;)

Inace, ja se salila, al izgleda da sam stvarno celebrity na faksu, presrecu me ljudi po hodnicima, svi bi nesto da mi kazu, da me pitaju, da me pozdrave, neke od njih poznajem, neke znam iz vidjenja, a za neke se stvarno pitam odakle su se pojavili. I svi mi znaju ime. Heh...

Sreca, paradoks, razmisljanja

Prvo romantican rucak...fenomenalna hrana, fenomenalni decko...Pa setnja, da se sve to svari...Pa...hm... Potom guzva, euforija, pesma i navijanje - fenomenalna atmosfera, fenomenalno drustvo... smeh, skakanje... prizeljkivani gol - slavlje i gromoglasna pesma... Ocekivana pobeda! Sve u svemu, fenomenalan dan juce!;)

Volim kad se osecam dobro, kad mi stvari idu od ruke, kad mi se desava nesto lepo.

Volela bih da svi mogu da budu konstantno srecni, tuzni samo ponekad i na kratko, da bi se vise radovali i cenili srecu. Ne volim kad su ljudi nesrecni bez razloga. Mrzim sto su neki ljudi nesrecni sa razlogom. Volela bih da tih razloga nema...

Volim da volim i da me vole. Mene ljubav cini srecnom. A opet, neki ljudi pate zbog ljubavi, i bas zbog toga su tuzni. Kako je sve to paradoksalno! Zasto je nekima sudjeno da budu srecni, a nekima ne? Ili to uopste nema veze sa sudbinom? Mozda su sami ljudi ti koji treba da se malo vise potrude da nadju sta ili ko ih cini srecnim... Verovatno je to. Mozda je deo srece u rukama sudbine, a drugi deo u rukama nas samih.

Ne krivim nikog. Ne osudjujem. Samo bih volela da svi budemo srecni. Zaista bih volela...:)