Rezjureksn...

Ne pisem tako, neko vreme, i onda sto duze ne pisem sve vise gubim nit... i nikako da pocnem. Nije da nema o cemu da se pise, sijaset tema, samo nema volje za pisanjem... Nulla dies sine linea, kazu matori Latini, al nekad neka linija ostane zapostavljena. Ali to sam ja, sezonske oscilacije u inspiraciji. Stare price su proslost, nove price su sadasnjost.

Nove price, nova iskustva, novi dani u kojima spoznajem neke svoje dosad neotkrivene ili zapostavljene osobine, sticem neke dosad nepostojece, prilagodjavam se razlicitim situacijama kao kameleon, trudeci se da se uklopim a opet ostanem svoja. Svakodnevnica. Malo briga, malo smeha, malo tuge, malo radosti...Teznja ka lepom, ka smehu i radosti, ka ljubavi i neznosti. Osmeh pre svega. Nije uvek tu, ali mu ne dam da pobegne daleko.

Tu sam, negde, zivim, svoj sareni i nikad jednostavni zivot.

Radni naslov: "Blago meni!"

Kako sam samo lepo raspolozena danas! Sve mi je lepo!

Zvonio je budilnik u 6 i 15 i bas me obradovalo da cujem tu pesmicu...i ustala sam kao da je 11 sati i da sam spavala ne znam koliko...i otisla do kupatila, pa onako krmeljiva i promukla pocela da pevam "dobro jutro deco, na drvetu grane, a na grani cavka...il je cavka, il je pretpostavka..." :) Sestra me gleda kao da sam pala s Marsa!

I onda haos u prevozu (dakle, situacija, stojim sa pola stopala tj. na prstima na stepeniku, iza mene se ugurava klinka, i onda sam u potpunosti oslonjena na snagu svojih misica u rukama da ne ispadnam preko nje napolje na prvoj stanici ili u najbolju ruku da je prignjecim uz vrata...a zastoj, milimo 10 na sat...). A meni svira muzikica u usima (...i nasa lica, jos su lijepa, zatvori mi oci, neka kraj nas jure, nek se lome prsti, idemo na ples i svet je opet mlad...) i bas mi zabavno sto me primoravaju da u 7 ujutru vezbam bicepse...:)

Stizem na fax onako razgibana, nalazim mesto pored dve drugarice (koje imaju identicne zelene dzempere, pa kud mi ne javise, da i ja nabacim takav???:)), posle casa odlazimo na kafu i dobijam kafu u ljubicastoj solji na tufnice!I to kakvu kafu...Vracamo se na predavanja - dosadan je malo ovaj Jovica ili kako mu je vec ime, al nebitno... Na pauzi ide pozdravljanje sa jos nekim davno nevidjenim kolegama - Milica, Jadranka, Olivera, Ivan, Filip, Nikola, Dzoni (al mi se obradovao covek, jedva docekao da se ispricamo - elita, nema sta...)I jos dva casa (Ajde Kato, ajde zlato, ajde sa mnom celer brati...)... U medjuvremenu par porukica...

Pa posle kratka setnja u potrazi za poklonom, po ovako suncanom danu. A veceras na rodjendan...divota!

I za kraj zagonetka (tj. vise pitanje iz geografije): Koja je najveca reka koja ima i izvor i usce na teritoriji bivse SFRJ? ;)

Moramo da razgovaramo...

... mrzim kad to neko kaže. Odmah znaš da nije ništa dobro u pitanju. Nije to nigde rečeno, al prosto se provlači između redova. Ne znam zašto ljudi koriste tu frazu kad je potpuno suvišna. Kad treba sa nekim da razgovaraš, prosto se čujete ili vidite i razgovarate! A ne sad ja tebi najavljujem da ćemo da razgovaramo, a ti onda znaš da nešto nije u redu i onda se misliš šta li je... Bezveze. I to MORAMO... Nema smisla bez prigodnog uslova: moraš da učiš DA BI položio, moraš da se obučeš DA SE NE BI smrzao. A moraš... pa postoji samo jedna stvar koja se mora bezuslovno. Al to nije do nas.

Ispiti

Sutra počinje ispitni rok, za nas studente ekonomije u Beogradu. Upuštam se u njega sa optimizmom, kao i u prethodna dva koja sam iskusila. Trebalo bi da sve prodje kako treba - učilo se i uči se, a trud se u većini slučajeva isplati, moj je moto. A i dobro mi dodje malo da vidim ljude, zbog gripa sam bila "u karantinu" nedelju dana, kontakt sa spoljašnjim svetom na nivou minimalne potrebe...

Prvi ispit koji me sutra čeka - Ekonomsko matematički metodi i modeli. Možda zvuči komplikovano, al mislim da je od lakših, pa je savršen za "probijanje leda" na početku.

Imam jedan neobični običaj za ispite. Znam da su studenti uopšteno sujeverni kad su ispiti u pitanju. Pisali su u novinama, ima nas stvarno raznih. Ima čak ljudi koji nose istu čitavu odevnu kombinaciju, bez obzira na godišnje doba. Ili čekaju odredjeni autobus...
Ja imam čarape, sive, sa pink panterom. Nosila sam ih na prvi ispit i dobila 10. Posle toga sam ih nosila na svaki ispit, i dosad nisu zakazale...:) Svesna sam ja da cela priča nema baš nikakve veze sa čarapama, ali to je verovatno neki psihološki efekat, ako se ja osećam sigurnije, zašto da ne navučem baš te čarape?

Svim studentima želim puno sreće u januarsko-februarskom roku, onima koji još nisu stigli dotle, da uživaju dok još mogu u djačkom dobu, a onima koji su celu tu priču pregrmeli, da se malo prisete studentskih dana (naravno, onih lepih trenutaka) i da uživaju još jednom u duhu mladosti...

I moram samo da dodam ovo, stvarno nas ima raznih:

Ružičasto-crni bilans

Mnogo lepih i mnogo ne tako lepih dogadjaja ovih dana... Česte promene raspoloženja... Ne valja to, ne valja, postajem emotivno nestabilna - malo mi treba da promenim raspoloženje za 180 stepeni. (neko je jednom rekao da se nešto promenilo za 360 stepeni, simpatično, zar to nije vraćanje na isto?)

Sa jedne strane tu je svakodnevno zezanje na faksu, kafica u kantini, tračarenje. Radna subota na faksu, gde nas je asistent ispalio, što uopšte nije loše jer sam provela super popodne sa sestrom u gradu: lepo vreme, dobro društvo, spermići koji te jure po Knez Mihajlovoj, šoping... Super odradjeni kolokvijumi. Smeh, Darkovi poljupci i zagrljaji, dobri filmovi, kolači, crtaći, špagete sa pečurkama... Sve sjajno, sve fenomenalno.

Sa druge strane tu je ta žena koja je uspela da mi u trenutku upropasti veče i izbaci me iz takta. Ma ko njoj bre daje pravo da zove na moj mobilni da bi se drala na nekog drugog? I posle će da me ljubi kad joj dodjem u kuću, e hoće vraga, e neće moći. Šta će njoj uopšte moj broj telefona? Zivkam li ja možda nju? (Izvinjavam se ako ovo nekoga pogadja, čisto je subjektivan stav).
Onda mama i sestra koje se stalno nešto svadjaju, i kad pokušam da ih smirim, ja ispadnem kriva - klasika. Ne znam zašto me to još uvek potresa, treba da se naviknem.
Onda ledja koja me danima bole, da ne mogu da se smejem, jer me probada. Proćiće, al ne doprinosi baš pozitivnom stavu.
I dotični incident koji mi je uterao strah u kosti da nemam želju da odem na fudbalsku utakmicu nikad više u životu.

E da, i fiktivni "ljubavnik" koji je pomislio da bi možda mogao da prestane da bude fiktivan i postane stvaran. E živote...optimista... Ovo ne mogu da svrstam ni u dobro ni u loše, možda u "objektivno simpatično, subjektivno problematično" kategoriju.

I eto... tako... znam da sam rekla da ću da pišem nešto lepo, a ne neko moje prosipanje baljezgarije. Jbg, kad imam despiraciju (to je moja izmišljena reč za suprotno od inspiracije, kao što je inflacija-deflacija ili tako nešto...)

Muška posla...

U poslednje vreme se mnogo više družim sa momcima nego sa devojkama. Imam par dobrih drugarica i to mi je dovoljno, a ostatak društva je pretežno muškog pola. To ima svojih prednosti, manje je zlobnog ogovaranja, ne moram uvek da izgledam "ekskluzivno", jer neće biti Bog zna kolko primećeno niti prokomentarisano ako mi nešto "fali", a i manje je nekog rivaliteta šta znam. Mada primećujem da je malo i nezgodno.

Naravno, to da se nekom drugu svidjaš je uobičajena neugodnost muško-ženskijeh prijateljstava. To se valjda svakom od nas, pol nebitan, desilo. Naravno, bilo je i slučajeva da se nadjem u suprotnoj ulozi. Al to se dešava, tako da je bitno samo postaviti granice i pravilno proceniti koliko vremena treba da provodiš sa tom osobom.

Al ima još jedna stvar. Kad momci počnu da te tretiraju kao jednog od svojih ortaka, totalno se opuste, e to baš ume da bude smešno. Ma puste jezik, komentarišu druge devojke, psuju, izlažu neka svoja mačo mišljenja. Eto danas, moj drug Marko, demonstrirao nam je kako ume da stavi mobilni telefon na, hm, zakopčavanje od pantalona i da ga pomera, hm, bez pomeranja ostalih delova tela. Muška posla...;)

Od utorka do utorka

Došla sam do zaključka da preterano bavljenje ekonomijom ubija kreativnost u meni. Pa sam rešila da današnji slobodan dan iskoristim da malo probudim tu uspavanu lepoticu. Uspela sam da završim ono što sam sebi obećala - razvila sam neke nove slike i promenila one izbledele slike sa letovanja, okačila još neke sličice, poruke, džiže - tako da sam provela deo dana seckajući, bojeći, lepeći i bilo mi je baš baš lepo... I baš sam zadovoljna rezultatom, izgleda kao da sam Bog zna šta promenila u sobi, a ne tek izbor sličica na tabli od plute...

Protekla je još jedna duga nedelja. Od prošlog utorka, raspoloženje mi se drastično popravlilo... Ne zato što se nešto posebno lepo desilo, sem što je danas konačno "svanulo". Mislim da je za moje neraspoloženje bio delimično zaslužan onaj bauk poznatiji pod pseudonimom PMS, a sa druge strane kiša. Sad više nemam razloga da budem neraspoložena...:)

Sa druge strane, od prošlog utorka praktično nisam stala. Rodjendan, utakmica, slava... Za ovu nedelju sam opet rasprodata. Pošto sam svima koji su me zvali prošle rasprodate nedelje obećala ovu. Ali ne žalim se, naprotiv. To je moje vidjenje zabavne nedelje. Svaki dan nešto novo. Dragi ljudi i smeh. Jedva čekam.

Kupila sam i nove čizme. Crne i jednostavne. Meni se baš svidjaju. Pravi izgovor da se kaže da koračam novim stopama. Novim putevima. Pa makar samo kao izgovor, i to me oraspoložuje (ne znam može li ovako da se kaže, al zna se na šta mislim). Volim nove stvari, ne volim monotoniju.

I za kraj, jedan fin citat koji sam danas čula od jednog mog druga (koji inače tvrdi da je zao):
"A positive attitude maz not solve all zour problems, but it will annoy enough people to make it worth the effort."

Možda bi ovaj post mogao da se zove "Jedna stranica dnevnika". Al neće... u stvari neću. Nek se zove ovako.

O kralju i promenama

Procitala sam jos jednu knjigu od Stivena Kinga. E kako taj covek pise, svaki put me odusevi! Sa jedne strane deluje kao da se uopste ne trudi, kao da pise onako kako mu upravo prolazi kroz glavu, ne ustrucava se da koristi psovke, sleng, ma totalno neuobicajen nacin izrazavanja. Sa druge strane, postize onaj savrseni efekat da nista od toga ne bude vulgarno, neukusno, nezanimljivo, uspeva da sve opise i objasni do najsitnijih detalja, mesta, izgled likova, njihove karaktere, misli, dogadjaje. Uspeva da od tebe nacini vise od obicnog citaoca. Ne citas knjigu kao sto bi gledao neki film na tu temu, ili kao sto bi citao neki sladunjavi zenski roman, ili neki klasik, ma cak ni krimic. U stanju je da te natera da se sazivis sa likovima, da razmisljas kao sto oni razmisljaju, da se radujes i patis zajedno sa njima, da se ljutis na njih. Ne ume to svako... Taj King je stvarno kralj!;)

...

Pocela su predavanja na faksu ove nedelje. Ponovo, sve ispocetka, mada ovoga puta nismo toliko nesvesni svega sto nam se desava. Ne mogu jos da se naviknem da pratim, predavanja u maju su bila tako davno, a ucila nisam od pocetka jula. Opada mi brzo koncentracija i pocinjem da se smaram. Trebace mi minimum nedelju-dve da se vratim u formu.
I drustvo se nesto skroz prekrojilo. Nije do nas, jednostavno je do drugih faktora. Neki nisu dali uslov, prestrukturisali su i grupe i smene... I na to se polako navikavam. Druzim se sad i sa nekima sa kojima nisam pre, manje s nekim drugima, vise sa trecima... Kao da je proslo sto godina otkad nisam bila na faksu. Pa prakticno i jeste tako...
Ali ne zalim se, nije lose, samo da se malo priviknem i bice zanimljivo ne sumnjam. Da budem iskrena prema sebi, uzelela sam se malo fakulteta, dosadi coveku i stalno dembelisanje... Mozda malo zvucim smoreno, al to je zbog ove kisurine, nije mi nista...

...

Skroz su mi se smrzli prsti od kuckanja. Mislila sam jos nesto da pisem, al necu sad. Kasnije, sutra, neki drugi dan... Idem sad da nabacim osmeh na lice i da se druzim sa ljudima...:)

Najezda skakavaca

"Dosao mi je tata sa Novog Zelanda. Je l' si raspolozena da izadjemo nas troje na pice ovih dana?"
"Naravno, sto da ne, nije problem..."

Ma sve je kul. Sve je normalno. Sta bi uopste bio problem? Nemam problem sa komunikacijom sa ljudima, umem da pricam o raznim temama, nije mi bitno koliko moj sagovornik ima godina... Skoro sam bila kod nekih rodjaka. Pocele one tetke neke price o dijetama i holesterolu - vidim da ih ne zanima moje misljenje... Aj odoh ja kod klinca u sobu, mali ima 5 godina, a raspricali se nas dvoje o svemu i svacemu. Na kraju ce mali meni: "Znas, meni je mnogo lepo da pricam s tobom, je l' ti zivis negde daleko? Ja bih da dodjem kod tebe u goste..." Hehe, omakla mi se ova digresija, da se vratim na pricu.

Nema problema. Dodje i taj dan - juce. Spremila se ja, sve ok i krenem. E a tu me strefilo ono sto me obicno zaobidje - trema!!! Potpuno iracionalno, potpuno nekontrolisano, samo mi se nesto kuva u stomaku. Ne, ovo nisu leptirici, ovo su SKAKAVCI! Ma daj, Tamara, polagala si prijemni i 7 ispita bez treme, vodila debatu pred polupunim amfiteatrom bez treme, koliko puta pozvala nekog decka na sastanak bez treme, sta ti je sad? Pustim muziku na onu moju jednu slusalicu, kao, da se priberem, ne lici to na mene... Ma jok, nista, ne popusta, ruke mi se smrzle, u stomaku mi se kuva, najezila mi se noga - kojesta... valjda treba da ti se znoje ruke? Izgleda da to kod mene drugacije funkcionise...

Prosao je izlazak skoro pa bi se moglo reci super. Drugo nisam ni ocekivala. Al ona trema me do kraja nije ostavila na miru. Ma kakvi, stisla se ja nesto, nerviram samu sebe. Trudim se ja da budem opustena, pa mi ide malo, al onda opet zacutim. Ili se bezveze smejem, kezim, cerim, pomislice covek da sam odlepila. Nije pomislio, srecom. Valjda. A pricala sam mnogo manje nego sto je to za mene normalno, al to je mozda i dobro, bolje da cutim nego da lupetam. E svasta sa mnom, ne lici ovo na mene, al sta da se radi. A da je bar bilo razloga za tremu, to samo ja traba da znam zasto sam se unervozila. A ne znam!!!

Nebitno, proslo je dobro i to je vazno. Najvaznije da je Darko zadovoljan. Ostalo je nebitno.

Ovo sunce i dalje uspeva da me oraspolozi. Sutra najavljuju kisu... Bolje da praktikujem moje nekontrolisano smejanje, da prikupim endorfina za naredne dane.:):):)