Proces... nije Kafkin ali lici... :)

07:30 č

Subota jutro, budim se po navici. Od svih loših navika koje imam, ta je najgora, subotom se probudim u vreme za posao. Rešim da budem od koristi i napravim ručak, recimo gulaš. Gulaš ne bi bio to što jeste da se umesto leba ne jedu neki rezanci, tako rešim da odem do "Kalenića" i kupim onu domaću testeninu sa jajima, onu sinusoidnu. Na Kaleniću uobičajena gužva, lociram tezgu sa testeninom...

09:00 č

- "Dobro jutro majka, pošto su vam ovi talasasti rezanci?"
- "Koji sine?"
- "Evo ovi tu, baš ti... "
- "Eeeee..."
- "Pa kolko su?"
- "Eeeeeeee..."
- "Šta?"
- "Jel vidiš dole onu tezgu s orasima?"
- "Vidim, što?"
- "E, tamo da odeš, da prebrojiš sve oraje, pa ću da ti kažem kolko su rezanci."
- "Da brojim orahe?"
- "Jeste."

Vidim, žena nije načisto. Odem do tezge s orasima da se raspitam za zdravlje gospođe a i da pitam gde mogu da kupim rezance od normalnog provajdera.

- Dobar dan... ovaj, jel vaša komšinica dobro, mislim ona gore tamo... poslala me ovamo kod vas, a samo sam hteo da kupim rezance.
- Sa jajima a?
- Pa da...
- Da sam na tvom mestu momak, ja bih počeo da brojim, kreni odavde s leve strane gde su rasuti.
- Molim?
- Ako hoćeš rezance, moraš da prebrojiš orahe, tako je oduvek na ovoj pijaci.

To je to, u tom trenutku sam postao siguran da se radi o skrivenoj kameri i da je ovo mojih pet minuta da ispadnem budala te da bi to valjalo iskoristiti. Recimo sutra se zadesim slučajno na nekom 18om rođendanu a sve pripite klinke me štipkaju i viču "Jao evo ga onaj valjkasti sa televizije što je brojo orahe...", to se ne sme ispustiti.

- "Dobro onda, kad je tako, da brojim."
- "Not so fast kiddo!", reče prodavac i ščepa me za ruku, - "Prvo moraš da odgovoriš na pitanje: koje čudovište je u svojoj mašti stvorila Meri Šeli, leta davne 1816. dok se odmarala u vili svog prijatelja i pesnika Lorda Bajrona u Švajcarskoj?"

Ovo je najidiotskija skrivena kamera, mora da je smišljao ćelavi Neša što vodi dečje emisije, ali šta je tu je, zagrizo sam pa idem do kraja.

- "Jel može neka pomoć?"
- "Vidi onog dole što prodaje pečurke..."
- "Am... Frankenštajn?"
- "Bravo! Eto, sad možeš da brojiš."

Ako je neko mislio da je brojanje oraha zabavno - nije. Posle deset minuta sam se zabrinuo jer još niko nije prišao i rekao da se nasmešim, da je sve zajebancija, da uzmem svoje rezance i odem kući da se posvetim ištvan-janoš kulinarijama. Ni posle dvadeset ništa, ni nakon pola sata... Prebrojah sve orahe sa kiselim osmehom i satom života manje, bar sam znao da ih ima tačno hiljadupetstotrideset! Zahvalim orahdžiji i vratim se kod babe.

10:15 č

- "Evo mene opet baba, prebrojao sam orahe."
- "O sine moj, opet ti, pa baš si mi vredan danas... i kolko ih ima?"
- "Ima ih hiljadupetstotrijes! Ajd sad, pošto su rezanci."
- "Ehe, bravo bravo... e sad, kaži babi, jel to deljivo sa devet?"
- "Baba..."
- "Jel deljivo sa devet sine, a?"
- "Pa valjda jeste..."
- "Pa sračunaj jel jeste, ljubi te baba..."
- "Evo, jeste, digitron kaže da je to stosedamdeset."
- "E pa tolko su rezanci..."
- "Dobro, daj dve kese, evo pare."
- "Ehe, pile babino, pa ne kupuju se rezanci parama, ljubi te baba u oko..."
- "Nego čime?!"
- "Voli baba da jede konjsko meso, da odeš do Đerma da kupiš babi konjske kobasice za 340 dinara i dobićeš dve kese rezanaca."

Uštinem se, ništa, tu sam. Nisam jutros nastavio da spavam i sanjam gluposti. Aha! Ovo je jedna od onih emisija gde te prate sve vreme, muzu te ko jarca, al na kraju ispadneš car. Treba da odem do Đerma, a tamo mi mesar namigne i da soma evra ili tako nešto, put na Karibe recimo. Rešim da pojedem govno do kraja.

- "Dobro onda, idem ja po kobasice."
- "Ajde ajde, i nemoj da žuriš nogu da ne polomiš, tu će baba da bude!"

Nogu da ne polomim... To je to, slomi nogu za sreću, neka premija me čeka. Ipak, pešačeći do Đerma cela priča je od krajnje morbidne postala totalno morbidna, šta ja to radim?! Šta bi se desilo da svratim u bakalnicu, pazarim leba i pojedem svoj gulaš sa lebom i krompir pireom? Ali ajde, ima vremena za igru sudbine...

11:00 č

Mesara na Đermu.

- "Dobar dan, dajte mi konjske kobasice za 340 dinara."
- "Nema komšija, nestalo još pre sat vremena."
- "Kako bre nestalo?"
- "Brzo to ode... mogu da ti ostavim za sutra ako oćeš."
- "Ma nema sutra, gde to mogu sad da kupim?"
- "Kolko ja znam, nigde."
- "Ma daj, u celom Beogradu nigde?"
- "Nigde... doduše..."
- "Doduše šta?"
- "Imam ja kući neko konjsko meso, ako odeš da mi doneseš mogo bi da ti opravim kobasice".
- "A gde je to?"
- "Na Ceraku."

Prestao sam da razmišljam o svemu, rešio sam da danas sve prihvatim i vidim dokle ću da stignem. Ili ću doći do svojih rezanaca, ili zaginuti, ili nešto treće... ali moraće da bude ZNAČAJNO!

- "Može, daj adresu."

12:00 č

Seo sam u kola i zaputio se ka Ceraku. Pošto već treći dan vozim na rezervi, stao sam na Čukarici da dospem gorivo. Kažem mladom pumpadžiji da naspe običnog dizela za soma dinara i odem unutra da platim.

- "Evo izvolite, pumpa broj dva."
- "Aha... to je hiljadu dinara... ali ne, ne primamo apoene od hiljadu, samo od dvesta."
- "Kako sad to?!"
- "Tako fino, na ovoj pumpi se oduvek plaća samo u apoenima od dvesta dinara, idite na trafiku i usitnite."

Spustim se tri ulice niže do trafike, ljubazno zamolim curu da mi rasitni pare.

- "Da vidim dal imam... evo je jedna, dve... izgleda da ću imati. A šta će vam pet po dvesta?"
- "Pa da platim gorivo, ceo dan sam u nekoj zoni sumraka, kažu da ne primaju ništa sem dvestotki..."
- "A, e pa ako je za to onda prvo morate da mi pokažete saobraćajnu."
- "Vama?!"
- "Da."
- "I ja svašta pitam... naravno... izvolite."
- "Aha, vozači nemačkih vozila moraju da kupe i neke dnevne novine."
- "Dobro, evo, uzeću i "Blic", jel mogu sad da dobijem pare i saobraćajnu?"
- "Naravno, izvolite, nema razloga za nervozu..."

Uzmem pare, nazad na pumpu, platim gorivo, nastavim ka Ceraku.

13:00 č

Došao pred zgradu, vrteo se u krug jedno pola sata jer sam pitao neke klince za adresu, a oni me poslali na suprotnu stranu. Posle mi neka fina devojka fino objasnila kuda da idem i tako sam izašo na pravi put. Tako to obično biva sa devojkama, ili te izvedu na pravi put ili ostaneš da voziš u krug. Mesar je reko da mu je žena kod kuće, i da samo pozvonim na interfon "Ristić" što sam ja i počinio.

- "Ko je?"
- "Ovaj... mene je vaš muž poslao po meso."
- "Kaži lozinku."
- "Kakvu sad lozinku?"
- "Lozinku. Nisi valjda mislio da ćeš da uđeš bez lozinke."
- "Pa nije mi vaš muž ništa pomenuo."
- "E pa onda vidi sa njim."
- "Dajte mi njegov telefon."
- "Prvo lozinka, doviđenja."

Šta ću, nazad na Đeram.

14:00 č

Opet u mesari...

- "Pa dobro bre, što mi ne reče da ima lozinka?"
- "A da, ima... probaj sa 1234."

15:00 č

Interfon...

- "Tu sam opet, jel lozinka jen, dva, tri, četri?"
- "Jeste, ulazi, stan 14, peti sprat."

Pozovem lift, unutra obaveštenje da kad uđeš ide samo na dole, popnem se peške, pozvonim, upoznam se zgospođom i objasnim situaciju. Nikakav problem da uzmem meso, ali moram da sačekam da se odledi. Predložim da ponesem zaleđeno, pa nek se topi usput.

- "Moraš da sediš ovde i gledaš u meso dok se ne otopi! Ili tako, ili beži kući!"

16:00 č

Sedim i gledam u meso.

18:00 č

Sedim i gledam u meso.

20:00 č

Sedim i gledam u meso.

21:00 č

Meso se odledilo, ljubazno zahvalim. Sačekam lift, unutra obaveštenje da jednom kad uđeš ide samo na gore. Siđem, zateknem kaznu za parking na brisaču jer sam parkirao sa zimskim gumama. Vratim se u mesaru.

22:00 č

- "Evo me konačno..."
- "Pa gde si do sad?!"
- "Sedeo sam i gledao u meso dok se nije otopilo..."
- "A to, da, zaboravio sam da kažem ženi da ti da već odleđeno. Daj ovamo... da vidimo... kolko si kobasica reko da ti napunim?"
- "Za 340 dinara."
- "Da da, sad ću ja..."

00:00 č

Sa kobasicama u rukama, ponovo sam na Kaleniću, čvrsto rešen da dobijem svoje rezance. Pijaca pusta, baba stoji za tezgom i dalje, predosećam da je kraj blizu...

- "Evo me baba, evo me ponovo sa tvojim kobasicama..."
- "To si ti sine, oči babine... doneo babi kobasice..."
- "Jeste baba, daj sad dve kese rezanaca."
- "Ehe, šalila se baba srećko moj, baba samo izlaže rezance, ne prodajei..."
- "BABA!"
- "Molim?"
- "Brojao sam orahe, igrao se kvizova sa seljacima i mesarima, obnavljao tablicu množenja, pokazivao saobraćajnu na trafici, vozio dvesta kilometara, gledao pet sati u meso dok se nije otopilo, moraću i nekakvu kaznu da platim..."
- "Dobro dobro sine... USPEO SI! Evo... osvojio si nov biometrijski pasoš Republike Srbije! Ljubi te baba..."


Ako je stvarno ovako komplikovano, tesko meni kad se budem upustila u proces...:)

Drozdovi samo pevaju naseg uzivanja radi...

"Muskarci...nisu mi postavljali zamke u vidu bezazlenih pitanja da bi se izmotavali sa mnom...Zene kao da su zivele u nekom maglovitom strahu od muskaraca i kao da su ih prihvatale teska srca. Ali, meni su se muskarci svidjali. Bilo je neceg u njima, bez obzira na to koliko psovali, pili, kockali se...ma koliko neprijatni umeli da budu, u njima je bilo neceg sto sam instinktivno volela...oni nisu bili...licemeri."

pronadjoh se pomalo u odlomku, mala velika Skaut je to bas lepo rekla... :)

Pricaj mi nesto...

U potpunosti sam ocarana tom bojom glasa. Ali skroz! Prosto me prodju zmarci kad ga cujem. Sta god da govori, cak i kad prica gluposti... I kako slatko kaze ono "a neee..."!

Volim kad se umiljava...poput nekog macora...(to mora da je od Oskara naucio). I kad mi prica neke lepe stvari samo da bih se ja osetila u centru paznje.

Volim kako ume da se presaltuje sa jednog naglaska na drugi, ali bez foliranja, nego onako do srzi. Totalno autenticno. Kao da postoje dve osobe u njemu...Dr Dzekil i Mr Hajd, samo sto nema ni jedna previse strasna u ovom slucaju.

Simpaticno mi je kad krene da se "promovise" tj. hvali, ili kad me zeza pa nabaci onaj osmeh krivice i gledajuci negde iza mene izgovori ono "Dobar dan" ili "Dobro vece"...

Sve u svemu, mnogo mi se svidja ta boja glasa...neporecivo!:)

Paparazzi na plazi

Pa da se okaci i neka slika, naravno... Na Markovom Rtu gde smo se kupale, uglavnom dolaze bakice, mame i tate sa decom... U popodnevnim casovima eventualno naidje i neka omladina. Posto smo mi resile da maksimalno iskoristimo boravak na moru, bili smo tu skoro po ceo dan i evo sta smo sve videle:

- Legendarna bakuta koja je bila na plazi po 12 sati dnevno, od osam do osam, po celi dan se prevrtala po peskiru, lezaljci, cvarila se, 5 puta dnevno menjala kupaci i kupala se u vodi tu i tamo jer se plasila da "ne nazebe...". Mislim da je za onih 10 dana kolko smo je mi snimale nabacila boju Naomi Kembl i nije se tu zaustavila... :) Popularno smo je nazvale Baba Cvarak. :)


-E ovog sam cekala da mi upadne u kadar duze vreme, ali se isplatilo, odlicna je ispala slika. Njega i ekipu smo prozvali Keramicari, zbog plocica koje neguju na svom torzu. Imale smo prilike i da razmenimo par reci, ali smo shvatile da je bolje da se zadrzimo samo na gledanju, da nam ne kvari iluziju... ;)


-I Djolence, klinac koji je bio smesten u istom pansionu sa nama, i koji nas je bas mnoogo zgotivio. Sta reci kad nije hteo da ruca za stolom sa mamom i tatom nego sa nama... Ako je sa 3 godine takav zenskaros, sta ce biti kad napuni 16??? :)

Kisobran obran obran o o o :)

Za sve one ljubitelje pop muzike koji su se celog proslog leta trovali Rihanninom pesmom, i za sve one ostale koji su izludeli od ela, ela, ela, e e e... :)
Evo kako to momci rade na svoj nacin, u jednoj pankerskoj parodiji na pesmu Umbrella... :) Kad sam videla ovo na MTV-u, morala sam da pronadjem spot na TiTubi!:) Urnebesno je...
Moja omiljena scena: polivanje vodom, mada ni ona sa presom za kosu nije za bacanje... :)
Uzivajte!

Njegovo veličanstvo - osmeh!

Postoji nešto besplatno što može baš svakome da ulepša dan. Ništa lakše nego uputiti osmeh prodavačici u radnji, čoveku koga ste slučajno zgazili u autobusu, simpatičnoj bakici na pijaci, ili slatkom momku koji šeta psa u parku. I definitivno ćete im ulepšati dan!
Volim kad mi se ljudi iskreno osmehuju. Ne mora uvek ni da mi se osmehuje usnama, može i očima. Osetiš onda neku bliskost, neku prisnost sa tom osobom. Osećaš da ti se raduje, da uživa u tvom prisustvu ili u razgovoru sa tobom... Osmeh je pun neke ljudske topline, bez obzira da li je od neznanca ili nekog nama dragog.
Ljudi treba više da se smeju, mnogo više. Da uživaju u lepim stvarima u životu. Da sagledaju pozitivne strane svega. Da dele svoju radost sa drugima.
Smejemo se svako na svoj način. Nema dva ista osmeha. Volim kad se ljudi smeju, volim da ih posmatram kako se smeju i da se smejem zajedno sa njima. Osmeh je nešto čega ima sve više, što ga više deliš sa drugima.
Njegovo veličanstvo Osmeh, zaslužuje svaki orden i hvalu! :)

Jadničica

Mora da je jako siromašna, čim mora da ide ulicom ovako poderana... I kažu da je ovo slikano u srcu Madrida... Da osnujemo neki fond za humanitarnu pomoć??? :)
p.s. moguće je da je slika vec vidjena na nečijem blogu. Nije na odmet nasmejati se opet!:)

Svetiljka

Primila sam poziv sinoć. Tata. Gotovo zaboravljeni glas. Ne onaj koji sam slušala mesecima - hladan, gotovo automatski. Nego onaj, stari glas. Glas koji pita kako sam, koji brine, koji čestita na uspehu. I uvo koje čuje i sluša. Ne kažem da je nešto specijalno, ali ipak uliva malo nade. Ne prevelike, prevelika očekivanja mogu da dovedu do velikih razočaranja. Ali su to sitnice koje čine sreću, a ja ne tražim ništa više. Samo se nadam da će ih biti još. Usamljena sitnica nema neki dugi efekat. Moja lična svetiljkica je malo jače bljesnula.

Inače, trebalo bi da i ona naša zajednička svetiljka malo zasija. Ne da očajavamo i da se prepustimo tužnoj struji. Nego da dokažemo i da pokažemo, da možemo bolje i da vredimo više. Da ne dopustimo da neka grupa neobrazovanih, propalih, loših ljudi sa iskrivljenom slikom morala, pravde, borbe uništi ne samo naše ulice i grad, nego i naše duše. Ne smemo! Ne treba nam mrak. Stakla se zamene, fasade okreče, ulice očiste. To nije problem. Problem je povratiti ugled, dostojanstvo, veru i nadu. Za to moramo da se borimo. Ima nas dovoljno svesnih i normalnih da to možemo! Nije lako, ali moramo da pokažemo pravo lice, lice koje treba svet da vidi. Da vidi našu volju, sposobnost, pamet, solidarnost, uspeh, snagu volje, nepokolebljivost, čast. Da zadobijemo poverenje, podršku, da se borimo onako kako se to radi u normalnom društvu, a ne nasiljem. Da sprečimo da nas neki drugi posipaju prašinom i krvlju i takvim nas prikazuju. Znamo da ima takvih, ali znamo da mi nismo jedni od njih. Da sprečimo da se izgubi ma i jedan život više, da sprečimo da se nešto ovakvo ponovi! Znamo da vredimo više i da možemo bolje, kao što rekoh! Ne treba nam lažna etiketa, moramo da je skinemo. Pesimizam još nikom nije dobra doneo.

Glavu gore, dosta je suza i tuge, dosta sramote, upalimo svetlo!

Nepravda!

Uslovljavanje, ucene, sujeta, besmislene sankcije, niski udarci, navodno "namešteno glasanje"...A pričamo o nekoj slobodi govora i izražavanja mišljenja.
Ne, nije reč o izborima, kampanjama i političkoj sceni. Iako uvod neodoljivo podseća.
Reč je o nečemu za šta sam mislila da je mnogo lepše i zanimljivije od toga, nešto što sam smatrala za razonodu i uživanje. Reč je o "blogovanju".
Nisam neko ko isteruje mak na konac, pravi frku oko gluposti, neki Kalimero koji će za sve što joj ne odgovara da viče "nepravda!", osim u dve situacije - kada se šalim i kada me nešto stvarno iznervira. Ovde se radi o drugoj situaciji.
Naime, sednem sinoć za komp, standardno da proverim mail, par foruma i pregledam blogove koje volim da čitam. I dočeka me neprijatno iznenadjenje. Dva bloga sa moje liste omiljenih su obrisana??!! Dva kvalitetna, zanimljiva bloga, na kojima stvarno ima šta da se vidi i pročita! Nešto nije u redu, a ne znam šta. Oba bloga su na istoj mreži blogova, a vlasnici čitaju jedan drugu, znači neka veza mora da postoji... Ne budem lenja, i posetim nekoliko drugih blogova, ne bih li otkrila u čemu je stvar. I otkrijem. Blogovi su obrisani zato što su odbili da po nalogu "administratora" obrišu link za jedan treći blog sa svog sajta! Ne radi se samo o ova dva, već o celoj listi blogova koji su imali taj link. I mi pričamo o slobodi izražavanja. Da stvar bude još gluplja, taj treći blog ne sadrži ništa uvredljivo, nikakve nacionalističke, rasističke, i druge sadržaje koji vode nekakvoj mržnji među ljudima, ne sadrži pornografiju, čak ni psovke! Dotični blog je čak zanimljiv po mom mišljenju! Proverite:
Zmajček
O čemu se ovde radi? O nekoj ličnoj netrpeljivosti koja se rešava diskreditovanjem svih neistomišljenika? Onlajn ratu? Pa nećemo valjda tako, ljudi, to mene baš ljuti! Dosta nam je ucena na sve strane, još nam samo fale na blogovima!
U znak protesta i podrške oštećenim blogerima, dodajem ovaj link na svoj blog. Neću da utičem ni na koga, al ima mnogo različitih sajtova gde možete da otvorite svoj blog. Mislim da niko nije u poziciji da vas ucenjuje.

Hepi nam Nova godina!

Ide ljudi Nova godina, najčudnije doba godine. Nekako u isto vreme depresivno zbog svog tog pritiska oko slavlja, poklona, gužve i otimanja po prodavnicima i buticima, organizacije i sprovodjenja svega u delo, zbog nepostignutih ciljeva i neostvarenih želja.

Opet, ne može da se porekne da ipak ima neku svoju čar, sve te svetiljke po gradu, i taj neki praznični duh. Slanje i primanje novogodišnjih čestitki, uzbudjenje pri otvaranju poklona, noć za opuštanje i provod kada su ti svi u gradu prijatelji - i mladi i stari i poznati i nepoznati i domaći i stranci. Ukrašavanje kuće i kićenje jelke! Prvi doručak u novoj godini posle prolumpovane noći. Nove želje i novi ciljevi. Osmeh i pesma na licima oko tebe!

Srećna vam svima Nova godina, i ako ikako možete, budite nasmejani i nikako tužni, radujte se, čestitajte ljudima oko sebe, pa makar samo formalnosti radi - opet ćete se osetiti srećnije, istovremeno kao deo nečega i kao važna individua... I poželite želju u ponoć, makar bila neostvariva, poželite je, možda se ovoga puta i ostvari, nikad se ne zna, to je nekako čarobna noć!

Smorno istraživanje

Čeprkanje po netu može da rezultira neočekivanim ishodima. Šta sve znači reč smor:

Na Islandu i u Švedskoj: smor (čita se smjor) znači puter
U Norveškoj: loza jedne porodice plemenite krvi
U Indoneziji: kad je nešto "smor" onda je kuvano
Na Tajlandu: banja Smor Spa Village

SMOR Cases je skraćenica za Small Order Cases

SMOR je i neki program za tumačenje morfologije nemačkog jezika

U srpskom žargonu - dosada naravno...

Ako neko zna još neko značenje nek napiše...:)

Morning bell

Budim se jutros...u stvari budi me mobilni telefon, alarm. Pitam se šta se desilo sa starim dobrim budilnicima. Onim što dobijes nervni slom ili infarkt na licu mesta kad krene da zvrči, onim što mozes da se iživiš nad njim, da ga tresnes ili zafrljačiš u ćošak kad krene da zvoni, kao u crtaćima. Eee, odvikli smo se od njih skroz - barem ja. Kad mobilni krene da zvoni rano ujutru, tamo nešto posle šest, ne možeš da ga tresneš - možeš, al nije baš preporučljivo. Moraš kulturno da stisneš dugmence - koje treba da potrefiš onako pospan, i onda da ustaneš, isto tako kulturno. Fina stvar - samo ne znam da li od tog kulturnog ustajanja čovek bude manje nervozan u toku dana?

Imam Nokiju, i tu posebnu melodiju koja zvoni samo za budjenje, drugačiju od melodije za poziv ili poruku. Fina neka melodija, fino te probudi, natenane, bez šoka. I sve bi to bilo fino, da nema i drugih ljudi koji imaju Nokije, a nekima od njih se baš ta moja jutarnja melodija dopala da je stave za standardnu. Joj, kad u autobusu čujem da nekom zvoni telefon kao meni budilnik - obuzme me neki čudan osećaj, neka nervoza, počnem da prebiram po glavi koje obaveze imam i jedva čekam da se dotični ili dotična javi da bi prestalo. Glupost!


Volim da spavam ujutru, priznajem, al nikad posle deset. E strašno kad moraš da ustaneš rano ujutru, ona melodija već odsvirala svoje, u krevetu pod ćebetom onako lepo toplo, a ti znaš da moraš sad da se natrontaš i da izadješ napolje na neku temperaturu u intervalu od -5 do 5 celzijusa. Volim one dane kad mogu da se izležavam i teglim po krevetu malo duže, divan osećaj...

Zimska idila

Nežne, krupne, bele pahulje uporno su padale sa neba. Sve više i više, sve jače i jače. Krovovi su ubrzo postali beli. Nešto kasnije i ulice, i staze, i park, i sve ostalo. Sve je bilo savršeno belo, i iako nije dugo ostalo savršeno, bilo je očaravajuće. Kad sam bila mala, tako sam nekako zamišljala da bi izgledalo živeti na oblaku. Naravno tad nisam znala da je oblak obična vodena para - ili čak magla, ako uporedim. Ali uostalom, zar i sneg nije samo voda? Znači, može da prodje. Glatke, bele površine, još uvek savršene, nepregledne, božanstvene.

I osetila sam želju da dodirnem sneg, da osetim taj moj specijalni oblak pod prstima. Da osetim kako tonem u njega pri svakom koraku, kako proklizavam, da čujem kako neobično škripi pod mojim nogama, u zimskim čizmama. Eh, kako davno je bilo kada su poslednji put te pahuljice nemirno padale i lagano prekrivale sve.

Zgrabila sam gomilicu snega rukama, bez rukavica. Lepše je bez rukavica, makar na kratko, dok mogu da izdržim hladnoću. Ledene zvezdice su se u dodiru sa toplim rukama malo istopile, taman toliko da može da se napravi grudva. Nisam nikada volela da se grudvam, nešto naročito. U srednjoj školi nisam čak ni izlazila na veliki odmor kad padne sneg. Trebalo je sačuvati glavu od razuzdanih srednjoškolaca... Ali sam sada poželela da se grudvam, makar malo, zašto da ne? Ma i Sneška ću da napravim! Čikicu od snega! Nekome je to smešno? Šta me briga, nek se smeju, ne znaju šta propuštaju!

Ruka u ruci i dvoje koji zajedno šetaju dok pahulje i dalje padaju. Heh, baš nam je bilo lepo! Dvoje zaljubljenih i sneg. Čista romantika... kao iz filmova. Ako se izuzme nos, koji po hladnoći nikako ne može da ostane suv. Ali i bolje što nije 100% romantično, postalo bi sladunjavo, ovako je bilo savršeno divno i savršeno realno u isto vreme!

Inače nisam ljubitelj zime i snega. Nervira me bljuzgavica i šansa da se oklizneš i polomiš na svakom koraku i gužva u saobraćaju i što mi trnu uši od hladnoće ako nemam kapu. Ali ovo je prvi sneg, nešto posebno, pogotovu što ga tako dugo nije bilo...