Radni naslov: "Blago meni!"

Kako sam samo lepo raspolozena danas! Sve mi je lepo!

Zvonio je budilnik u 6 i 15 i bas me obradovalo da cujem tu pesmicu...i ustala sam kao da je 11 sati i da sam spavala ne znam koliko...i otisla do kupatila, pa onako krmeljiva i promukla pocela da pevam "dobro jutro deco, na drvetu grane, a na grani cavka...il je cavka, il je pretpostavka..." :) Sestra me gleda kao da sam pala s Marsa!

I onda haos u prevozu (dakle, situacija, stojim sa pola stopala tj. na prstima na stepeniku, iza mene se ugurava klinka, i onda sam u potpunosti oslonjena na snagu svojih misica u rukama da ne ispadnam preko nje napolje na prvoj stanici ili u najbolju ruku da je prignjecim uz vrata...a zastoj, milimo 10 na sat...). A meni svira muzikica u usima (...i nasa lica, jos su lijepa, zatvori mi oci, neka kraj nas jure, nek se lome prsti, idemo na ples i svet je opet mlad...) i bas mi zabavno sto me primoravaju da u 7 ujutru vezbam bicepse...:)

Stizem na fax onako razgibana, nalazim mesto pored dve drugarice (koje imaju identicne zelene dzempere, pa kud mi ne javise, da i ja nabacim takav???:)), posle casa odlazimo na kafu i dobijam kafu u ljubicastoj solji na tufnice!I to kakvu kafu...Vracamo se na predavanja - dosadan je malo ovaj Jovica ili kako mu je vec ime, al nebitno... Na pauzi ide pozdravljanje sa jos nekim davno nevidjenim kolegama - Milica, Jadranka, Olivera, Ivan, Filip, Nikola, Dzoni (al mi se obradovao covek, jedva docekao da se ispricamo - elita, nema sta...)I jos dva casa (Ajde Kato, ajde zlato, ajde sa mnom celer brati...)... U medjuvremenu par porukica...

Pa posle kratka setnja u potrazi za poklonom, po ovako suncanom danu. A veceras na rodjendan...divota!

I za kraj zagonetka (tj. vise pitanje iz geografije): Koja je najveca reka koja ima i izvor i usce na teritoriji bivse SFRJ? ;)

Jos jedan jesenji... (radni naslov "kuku meni":))

Opalilo me nesto u glavu, ne znam sta mi je, i to zestoko...:) Ma koji septembar, bio je bas hladan i kisovit i prilicno dosadan. Oktobar medjutim lepo poceo, obecavajuce... Narocito sto mi se bas nesto ne skida osmeh sa lica, cak me ni prehlada nije narocito smorila (zivele kapi za nos!!!)... A ja inace nesto ne volim bas mnogo jesen. A ne volim ni plave oci inace... ni macke...ni zimske sportove...al napravi se izuzetak ponekad, zar ne?

Malo sam zaboravila kako idu pravila igre, pa sam nenamerno potegla potez kojim se igra pocinje. I onda je igra pocela, i prvo sam pomislila ono "kuku meni, sta cu sad?!". Nije mi bilo druge nego da pratim struju, a onda mi se igra dopala (mozda i vise nego sto sam ocekivala). A sta dalje? Nemam pojma, videcemo (kuku meni, nemam pojma...:))!

Kazu da je muskarcima vazno ono sto vide, a da se zenama dopada ono sto cuju. Ima i neka izreka za tu pojavu, al ne znam bas kako ide pa da ne lupetam. Ali je ziva istina: mi ti padamo na lepe reci i veste komplimente ko kruske... Naravno ponavljam - veste - jer ne dolazi u obzir bilo kakvo preterivanje...

E da, i cim budem shvatila sta je ucinilo da naprasno postanem femme fatale u poslednje vreme, podelicu to sa vama. Al ni meni jos nije jasno... gde je bio kljuc?:)

Povrh svega sutra pocinju predavanja - najbolje drustvo ponovo na okupu pred novim izazovima!

Auuu, al mi udarilo u glavu... ko u stara srednjoskolska vremena... ;)

Žene i cipele

Baš sam skoro vodila jedan razgovor na ovu temu, naime, zašto se žene za svaki svoj uspeh časte novim cipelama (odećom, frizurom, manikirom...ili nečim drugim u zavisnosti od ukusa i finansijskih mogućnosti), a bogami i tako isto se teše u slučaju neuspeha i problema. Lično više volim ovu prvu formu, nagradjivanje, bolje je nekako nego utešna varijanta.

Lično ne volim šoping nešto naročito, pogotovu kad su neke sezonske rasprodaje (mada tu dobre stvari za male pare mogu da se nadju), pa moraš da se guraš sa gomilom histeričnih žena, da čekaš na red za kabinu, za kasu, na prodavca... Ali taj osećaj kad sebi kupiš nešto novo retko šta može da zameni. Uostalom, ništa lepše za jedno žensko nego kad se oseća lepom! Jer kad si sebi lepa, bićeš i svima drugima, prosto je to nekad i stvar utiska, a ne samo ukusa i fizičke lepote... To je više stvar psihičke potrebe!

To je nekako isto kao kad muškarci onako bespotrebno kupuju neke nove džiže, neku tehniku - slušalice, zvučnike, miksete, heftalice sa rotirajućim svetlom... Ili kompjuterske igrice i igračke pod izgovorom "za decu su". Baš se pitam otkud meni onoliki automobilići, transformersi, roboti, aviončići, reli trke i slične igračke tamo u nekom budžaku. Nije da mi nisu bile zanimljive, al da se razumemo, to je kupljeno verovatno iz ličnog gušta... Razumete, to je isti taj poriv?

Nešto razmišljam, dala sam sve ispite sad, pa zaslužila sam, mogla bih da kupim nove cipele, zar ne?:)

Stranac u kočiji

Zašto me posmatraš tako? Prekini. Prekini kad ti kažem, počinjem da se osećam neprijatno. Ali Bože kako neobične oči imaš... Ne, ne, prekini, nemoj više, vučeš me da gledam i ja tebe, i onda ćeš da pomisliš nešto što ne želim da pomisliš. Lako je tebi, kuckaš nešto kao na tom telefonu, kuckaš već 10 minuta. I posmatraš me. A ja nemam izgovor, koliko god da gledam kroz prozor autobusa te iste ulice kojima se vozim skoro svaki dan, ne vredi, osećam da me gledaš. Smešno mi je! Ne, ne smeškam se tebi, smeškam se što mi je smešno da me tako posmatraš. Ok, sad se ti smeškaš meni. I šta ja treba da radim?
Neću da te gledam, gledaću ti u ruke, da, to je dobra ideja! Au, čoveče, al si ti neki nervozan tip, pogledaj samo kako si pojeo sve zanoktice. Zašto? Glupog li pitanja, pa prosto, imaš lošu naviku. Isto kao i ja. Istu lošu naviku. Ma pusti ruke, bolje da gledam kroz prozor...
Au, pa ti si baš rešio da me GLEDAŠ. Pa dobro, gledaj kad ti je volja. Ne, nisam to mislila. Prekini! Nemoj da me odmeravaš tako, od glave do pete. Šta radiš sad, skidaš me pogledom? Eto postajem nervozna i počinjem da se igram prstima. Aha, sad ti meni gledaš ruke... A nabio si tu kapu na glavu, samo ti se te neobične, vragolaste oči vide.
Pa dobro, postaje zabavno. Možemo ovako, pa ko prvi sidje.
Već silaziš? Sišao si. Dobro. Znala sam da ćeš da se okreneš! Da se nasmeješ i mahneš. Mahnuću i ja tebi, uz osmeh gratis. Zdravo stranče!

Prvi u Novoj

Kažu da ako ti godina dobro počne, da će cela da bude dobra.

E pa ne bih da se hvalim previše, al mi je stvarno sjajno počela! Ne pamtim da sam se ikada tako dobro provela na dočeku - za početak sam se super najela, pa dobila fenomenalne poklone, a onda je usledila žurka! Imala sam fenomenalno društvo - mog Darka naravno, fantastično sam izgledala - bar sam se tako osećala (pa nek kažu posle da sam narcis, šta ćeš kad jesam), prostor, piće, klopa, muzika - baš sve kao da sam ja organizovala. Fino, kulturno, lepo, mlado društvo, bez šabana, narodnjaka i bilo kakvih incidenata. Bez hladnoće i petardi. I što je najlepše od svega - celo zadovoljstvo za samo 200 dinara koliko smo nas dvoje platili garderobu.

Dobila sam karte na nekoj nagradnoj igri preko "24 sata". Zaslužuju javnu pohvalu i besplatnu reklamu zbog svega toga!!!:) Dobili smo čak i neke zviždaljke, idealne za budjenje ljudi ujutru...a može i za mitinge!;)

Srećna svima Nova godina, i želim vam da vam bude bolja od svih drugih dosad, ali ne i najbolja, da bih sledeće mogla da vam poželim isto!

Zelite autogram?

Zvali su me danas sa faksa. Dva puta. Prvi put da me obaveste da me je dekan pozvao na svecano otvaranje skolske godine za brucose, u ponedeljak. Hoce pred njima da mi uruce neku novcanu nagradu za jednog od najboljih studenata na fakultetu. Kul! Jos kaze meni taj covek koji je zvao: "Nemojte samo da stanete u neki cosak, mozda ce dekan traziti da izadjete pred studente, malo da im mahnete, da Vas vide..."

Hahaha, ja njima da mahnem, to ce mnogo da im znaci! Zamisljam sebe kako onako, kao neka poznata licnost na premijeri nekog najnovijeg multimilionskog filmskog dostignuca, masem uzbudjenim fanovima i fotoreporterima koji skljocaju okolo... Smesno! Umirem od smeha...

Secam se kad sam ja prosle godine isla na to svecano otvaranje. Sta je tu ko pricao, radio, e to se vec slabo secam... Podelili su nam neke casopise, raspored, knjizicu, pa sam ja to kao proucavala. Dekan je nesto govorio, student prodekan je nesto govorio, neka studentkinja sa cetvrte godine je nesto govorila... Sta je to nesto nemam pojma! Secam se samo da je bila guzva, da su svi bili zbunjeni i izgubljeni, i to bi bilo to. Hehe, i ja njima da mahnem...

Sat vremena nakon prvog poziva su me opet zvali. Opet doticni R.R. na vezi. Kaze: "Mi smo se vec culi, al imam jos nesto da Vam kazem. Dekan Vas je zamolio da sutra u 10 dodjete kod njega u kancelariju. (???) Mi smo razmatrali i pao je izbor na Vas da brucosima odrzite jedan mali govor dobrodoslice!" Au, blago meni, ispade da sam ja tamo neki znacajan faktor. Kaze mi jos: "Ne brinite, dodjite Vi i javite se njegovoj sekretarici, pa ce dekan da Vas primi. Brzo cete se vi to dogovoriti!" Vau, bas sam pocastvovana. Znam da se posle niko nece ni secati sta sam ja rekla, al nema veze.

Zamisljam sebe kao nekog vaznog funkcionera koji daje izjavu za javnost o najnovijem projektu privredne komore. Snimaju me sa raznih televizija, sve oci su uprte u mene. Sutradan se niko ne seca u sta mi to investiramo, al nema veze. Danas je to udarna vest! Smesno!

Kaze mi sestra da kad sledeci put svrati do Ekonomskog, onako bezveze, do wc-a na primer, ocekuje da ce naici na moju sliku okacenu na zid! Nista me ne bi cudilo! Ispade da sam ja celebrity!Hahaha...:)

Napisi mi nesto, od srca...

Juce sam bila kod drugarice na rodjendanu. Nista veliko, nikakva zurka, okupilo se malo drustvance, da uz neke grickalice, picence i tortu obelezimo njen dan. I bilo nam je super... E sad, doslo je vreme da se otvori poklon i potpuno ocekivano, ona je prvo izvukla cestitku, pa je zagledala kovertu, pa je citala cestitku, pa su onda svi redom citali cestitku

Primetila sam da ljudi koji me poznaju duze, uvek u tako nekim prilikama kada se nesto poklanja prvo sa nestrpljenjem citaju moju cestitku. Jedna drugarica mi je cak rekla da u posebnoj fioci cuva sve cestitke koje sam joj ikada dala - za rodjendan, Novu godinu, itd. To mi laska, moram priznati

Pitala sam se sta je to toliko posebno u tim cestitkama, i drugi ljudi ih pisu, salju, poklanjaju. Ipak, kad razmislim, moje nisu standardne. Potpuno mi je glupo da napisem onako, kao iz nekog template-a: "Srecan ti rodjendan, zelim ti puno ljubavi, srece, zdravlja, para...bla,bla...Cmok!" To ostavljam za sms, tu si ionako ogranicen brojem slova (dobro ajde, nisi, al ja imam osecaj da jesam...), a i nije toliko licno. Uostalom, i nemas osecaj da je iskreno, nego eto, tako se kaze, red je. Kad pisem rucno cestitku, volim da ove iste zelje upakujem malo drugacije, malo originalnije - valjda se tome ljudi toliko obraduju, sto ne mogu da predvide sta ce da procitaju. Rucno pisane reci za mene nekako imaju vise duse

Eto na primer, juce sam drugarici napisala recept za srecu: Sirok osmeh na lice, brige Bogu iza nogu, onda to nafilujes sa malo truda, malo optimizma, malo tolerancije i mnogo ljubavi. Peces dok ne porumeni, i sluzis uz porciju uspeha i para i casu dobrog zdravlja.

Drugoj, koja se zali kako nema normalnih momaka i kako ne moze da nadje normalnog decka, pozelela sam (izmedju ostalog) da nadje konacno nekog finog decka, a ne mora da bude normalan. Slatko se nasmejala

Ljudi vole kad im se napise nesto licno, nesto sto je samo za njih. Volim i ja da mi neko nesto lepo posveti. Eto, sinoc sam se bas raznezila. Dobila sam nesto od jedne jako drage osobe i uz to je bio jedan papiric na kome je na brzinu, crvenim flomasterom bilo nesto napisano. "20 stvari koje volim kod Tamare" pisalo je. Necu navoditi listu, al mogu reci da sam zaspala sa osmehom na licu...