Oni dolaze

Trebalo bi verovatno da smisljam taj govor za ponedeljak, a ja umesto toga sedim za kompom i kuckam novi post. Napisacu govor sutra uvece, ne zato sto me sad mrzi, i onako ne radim nista posebno, nego da bi sto krace stajao na papiru - tako nece imati dovoljno vremena da mi se ne dopadne.

Gledala sam danas E.T.-a na televiziji, po ko zna koji put. Svaki put me odusevi, sa svojim amaterskim specijalnim efektima, simpa pricicom, slatkim klincima i neobicnim svemircem. Najvise mi se dopada sto je doticni svemirac DOBAR - nije od onih strasnih, nakaradnih vanzemaljaca koji dolaze da pokore Zemlju i pobiju covecanstvo, onih zelenih zlih iz novijih SF filmova. On je fini svemirac, koji se prosto izgubio i hoce kuci.

Nisam nikad razmisljala o zivotu u svemiru. Odnosno, o inteligentnom zivotu u svemiru. Verovatno negde postoji, al to 'negde' je verovatno negde mnogo daleko i verovatno ih necemo nikad videti ni sresti. Verovatno je tako i najbolje. Mi Zemljani nismo u stanju ni medjusobno skladno da zivimo, samo nam fale neki sa strane. Obrukali bi se pred njima verovatno...

Al razmisljam o ljudima i koliko medju njima ima "vanzemaljaca". I pri tom ne mislim na jedinstvene ljude, na one sa svojim licnim pecatom, koji se razlikuju od mase. Po meni, to su pravi ljudi. Za mene je razlicitost normalna. Na vanzemaljce mi vise lice oni, 'klonirani', sto isto izgledaju, isto razmisljaju (o sto trivijalnijim temama), isto govore, isto se ponasaju. Deluju mi kao neki losi spijuni, pokusaj malih zelenih da se preruse i infiltriraju medju ljude. Poput neke vojske robota. Mozda nisu najbolji imitatori, ali me plasi kako im uspeva da transformisu naivne ljude i ucine ih slicnim sebi. Prosiruju vojsku...

E pa mene nece. Necu da budem klon. Da se razumemo, necu ja sad da budem nesto 'novo', bila bih sumnjiva. 'Ljudski' je imati slicnosti sa drugim ljudima, mozda neka zajednicka interesovanja ili isto misljenje o nekoj temi, prihvatiti neke zajednicke navike, obicaje, norme. Al treba sacuvati licni pecat, nesto sto te nece uciniti jednim od 'losih spijuna'. Licni stav, stil, ukus. Otvorenost za nove stvari. Spremnost za razlicitost.

Nije lako, al je neophodno. Inace smo gotovi. Pokorice nas mali zeleni.

I don't want to be anything other than what I've been tryin to be lately
All I have to do is think of me and I've peace of mind
I'm tired of looking 'round rooms wondering what I gotta do
Or who I'm supposed to be
I don't want to be anything other than me

Gavin DeGraw 'I don't wanna be'

Zelite autogram?

Zvali su me danas sa faksa. Dva puta. Prvi put da me obaveste da me je dekan pozvao na svecano otvaranje skolske godine za brucose, u ponedeljak. Hoce pred njima da mi uruce neku novcanu nagradu za jednog od najboljih studenata na fakultetu. Kul! Jos kaze meni taj covek koji je zvao: "Nemojte samo da stanete u neki cosak, mozda ce dekan traziti da izadjete pred studente, malo da im mahnete, da Vas vide..."

Hahaha, ja njima da mahnem, to ce mnogo da im znaci! Zamisljam sebe kako onako, kao neka poznata licnost na premijeri nekog najnovijeg multimilionskog filmskog dostignuca, masem uzbudjenim fanovima i fotoreporterima koji skljocaju okolo... Smesno! Umirem od smeha...

Secam se kad sam ja prosle godine isla na to svecano otvaranje. Sta je tu ko pricao, radio, e to se vec slabo secam... Podelili su nam neke casopise, raspored, knjizicu, pa sam ja to kao proucavala. Dekan je nesto govorio, student prodekan je nesto govorio, neka studentkinja sa cetvrte godine je nesto govorila... Sta je to nesto nemam pojma! Secam se samo da je bila guzva, da su svi bili zbunjeni i izgubljeni, i to bi bilo to. Hehe, i ja njima da mahnem...

Sat vremena nakon prvog poziva su me opet zvali. Opet doticni R.R. na vezi. Kaze: "Mi smo se vec culi, al imam jos nesto da Vam kazem. Dekan Vas je zamolio da sutra u 10 dodjete kod njega u kancelariju. (???) Mi smo razmatrali i pao je izbor na Vas da brucosima odrzite jedan mali govor dobrodoslice!" Au, blago meni, ispade da sam ja tamo neki znacajan faktor. Kaze mi jos: "Ne brinite, dodjite Vi i javite se njegovoj sekretarici, pa ce dekan da Vas primi. Brzo cete se vi to dogovoriti!" Vau, bas sam pocastvovana. Znam da se posle niko nece ni secati sta sam ja rekla, al nema veze.

Zamisljam sebe kao nekog vaznog funkcionera koji daje izjavu za javnost o najnovijem projektu privredne komore. Snimaju me sa raznih televizija, sve oci su uprte u mene. Sutradan se niko ne seca u sta mi to investiramo, al nema veze. Danas je to udarna vest! Smesno!

Kaze mi sestra da kad sledeci put svrati do Ekonomskog, onako bezveze, do wc-a na primer, ocekuje da ce naici na moju sliku okacenu na zid! Nista me ne bi cudilo! Ispade da sam ja celebrity!Hahaha...:)

Najezda skakavaca

"Dosao mi je tata sa Novog Zelanda. Je l' si raspolozena da izadjemo nas troje na pice ovih dana?"
"Naravno, sto da ne, nije problem..."

Ma sve je kul. Sve je normalno. Sta bi uopste bio problem? Nemam problem sa komunikacijom sa ljudima, umem da pricam o raznim temama, nije mi bitno koliko moj sagovornik ima godina... Skoro sam bila kod nekih rodjaka. Pocele one tetke neke price o dijetama i holesterolu - vidim da ih ne zanima moje misljenje... Aj odoh ja kod klinca u sobu, mali ima 5 godina, a raspricali se nas dvoje o svemu i svacemu. Na kraju ce mali meni: "Znas, meni je mnogo lepo da pricam s tobom, je l' ti zivis negde daleko? Ja bih da dodjem kod tebe u goste..." Hehe, omakla mi se ova digresija, da se vratim na pricu.

Nema problema. Dodje i taj dan - juce. Spremila se ja, sve ok i krenem. E a tu me strefilo ono sto me obicno zaobidje - trema!!! Potpuno iracionalno, potpuno nekontrolisano, samo mi se nesto kuva u stomaku. Ne, ovo nisu leptirici, ovo su SKAKAVCI! Ma daj, Tamara, polagala si prijemni i 7 ispita bez treme, vodila debatu pred polupunim amfiteatrom bez treme, koliko puta pozvala nekog decka na sastanak bez treme, sta ti je sad? Pustim muziku na onu moju jednu slusalicu, kao, da se priberem, ne lici to na mene... Ma jok, nista, ne popusta, ruke mi se smrzle, u stomaku mi se kuva, najezila mi se noga - kojesta... valjda treba da ti se znoje ruke? Izgleda da to kod mene drugacije funkcionise...

Prosao je izlazak skoro pa bi se moglo reci super. Drugo nisam ni ocekivala. Al ona trema me do kraja nije ostavila na miru. Ma kakvi, stisla se ja nesto, nerviram samu sebe. Trudim se ja da budem opustena, pa mi ide malo, al onda opet zacutim. Ili se bezveze smejem, kezim, cerim, pomislice covek da sam odlepila. Nije pomislio, srecom. Valjda. A pricala sam mnogo manje nego sto je to za mene normalno, al to je mozda i dobro, bolje da cutim nego da lupetam. E svasta sa mnom, ne lici ovo na mene, al sta da se radi. A da je bar bilo razloga za tremu, to samo ja traba da znam zasto sam se unervozila. A ne znam!!!

Nebitno, proslo je dobro i to je vazno. Najvaznije da je Darko zadovoljan. Ostalo je nebitno.

Ovo sunce i dalje uspeva da me oraspolozi. Sutra najavljuju kisu... Bolje da praktikujem moje nekontrolisano smejanje, da prikupim endorfina za naredne dane.:):):)

Shiny happy people

Volim ovo septembarsko sunce. Volim ga, jer onako ulepsava ove poslednje "letnje" dane, jer prkosi kisi i vetru i oblacima. Ne dopusta jeseni da se tako lako dokopa trona, iako se svakim danom sve vise oseca da se blizi. Cak i kada je suncano, u hladovini i uvece je malo hladno... Kisa me obicno deprimira, kad se onako spusti na grad i pada po ceo dan, tada bih se najradije ususkala pod neko cebe i dremala. Volim to sunce, jer me ispunjava optimizmom!

Ma u stvari, kad razmislim bolje, ne treba meni suncan dan da bih bila srecna. Nekad su potrebne samo sitnice da mi osmeh ne silazi sa lica. Svi ti divni ljudi oko mene su ti koji me ispunjavaju optimizmom! Kad Mariji dodje da napravi onu njenu fenomenalnu gibanicu, kad odem kod Slobe i Maria na kafu pa im odnesem noblice, kad me Mica pozove telefonom i isprica mi sve sveze traceve i dogodovstine o ljudima koje znam i ne znam, kad banem kod Tijane nepozvana u goste pa naidjem bas kad spremaju neku klopu, kad setam zagrljena sa mojim Darkom gradom, kad mi prilepi jedan socan poljubac, kad igram sa mamom salsu po kuci, kad se sa Nit i Anicom smejem do besvesti, kad mi Stefan u autobusu prepricava sta ce da radi kad dodje kuci, kad Ivan ispoljava svoju inteligenciju na lucidan nacin, kad mi neko koga nisam dugo cula ni videla posalje poruku, kad... ma ko bi sve nabrojao, ali to su stvari koje mene cine srecnom!

Moze da sija sunce, pada kisa, sneg, da bude hladno ili toplo, bas me briga - dok imam kraj sebe nekog koga volim i ko voli mene, dok imam sve te divne prijatelje, meni je uvek lepo!!!:):):)

Napisi mi nesto, od srca...

Juce sam bila kod drugarice na rodjendanu. Nista veliko, nikakva zurka, okupilo se malo drustvance, da uz neke grickalice, picence i tortu obelezimo njen dan. I bilo nam je super... E sad, doslo je vreme da se otvori poklon i potpuno ocekivano, ona je prvo izvukla cestitku, pa je zagledala kovertu, pa je citala cestitku, pa su onda svi redom citali cestitku

Primetila sam da ljudi koji me poznaju duze, uvek u tako nekim prilikama kada se nesto poklanja prvo sa nestrpljenjem citaju moju cestitku. Jedna drugarica mi je cak rekla da u posebnoj fioci cuva sve cestitke koje sam joj ikada dala - za rodjendan, Novu godinu, itd. To mi laska, moram priznati

Pitala sam se sta je to toliko posebno u tim cestitkama, i drugi ljudi ih pisu, salju, poklanjaju. Ipak, kad razmislim, moje nisu standardne. Potpuno mi je glupo da napisem onako, kao iz nekog template-a: "Srecan ti rodjendan, zelim ti puno ljubavi, srece, zdravlja, para...bla,bla...Cmok!" To ostavljam za sms, tu si ionako ogranicen brojem slova (dobro ajde, nisi, al ja imam osecaj da jesam...), a i nije toliko licno. Uostalom, i nemas osecaj da je iskreno, nego eto, tako se kaze, red je. Kad pisem rucno cestitku, volim da ove iste zelje upakujem malo drugacije, malo originalnije - valjda se tome ljudi toliko obraduju, sto ne mogu da predvide sta ce da procitaju. Rucno pisane reci za mene nekako imaju vise duse

Eto na primer, juce sam drugarici napisala recept za srecu: Sirok osmeh na lice, brige Bogu iza nogu, onda to nafilujes sa malo truda, malo optimizma, malo tolerancije i mnogo ljubavi. Peces dok ne porumeni, i sluzis uz porciju uspeha i para i casu dobrog zdravlja.

Drugoj, koja se zali kako nema normalnih momaka i kako ne moze da nadje normalnog decka, pozelela sam (izmedju ostalog) da nadje konacno nekog finog decka, a ne mora da bude normalan. Slatko se nasmejala

Ljudi vole kad im se napise nesto licno, nesto sto je samo za njih. Volim i ja da mi neko nesto lepo posveti. Eto, sinoc sam se bas raznezila. Dobila sam nesto od jedne jako drage osobe i uz to je bio jedan papiric na kome je na brzinu, crvenim flomasterom bilo nesto napisano. "20 stvari koje volim kod Tamare" pisalo je. Necu navoditi listu, al mogu reci da sam zaspala sa osmehom na licu...

Svecano otvaranje (narcis na delu)

Dobrodosli na svecano otvaranje mog bloga!!!!!!! (ovo je deo kada treba da se cuju fanfare, ono kao iz crtaca - ta ta ra ta ta ta taaaaa...)

Eto, moj prvi post (ili post prvenac, hehe, dobro zvuci i ovako...).

Kao i kod svakog svecanog otvaranja, prvo ce neka dosadna budala da drzi govor (icice skracena verzija):

"Dame i gospodo, dragi posetioci, hvala vam sto ste svojim prisustvom uvelicali ovaj za sve nas velicanstven trenutak, trenutak kada ce svetu postati dostupan ovaj fenomenalni, zabavni, poucni, korisni...(itd. ostale gluposti) blog. ... Dugo smo iscekivali ovaj trenutak, sa nestrpljenjem cekali da procitamo nesto ovako, ovako savrseno (e ovaj tip mora da mi se slihta, sta ce, za to je placen...)... Predstavljamo vam njegovog ponosnog autora, Tamaru!!! (e tu ja kao izadjem i skromno se zahvalim svima, bla, bla...)...U nadi da cete kao obozavaoci pravih stvari ponovo doci i posetiti ovo monumentalno (jos kad bi on znao sta to znaci) umetnicko delo (trabunjanje...) pozivamo vas da nam se pridruzite u proslavi na koktelu koji sledi... (deo koji su svi jedva docekali - hrana i pice)."

E sad bi sledio doticni koktel, zbog koga su svi ustvari i dosli na svecano otvaranje, pa posto su svi dobili svoju dozu nekog pica (sampanjac verovatno ide u ovakvim prilikama, mada ne mora, moze i nesto bezalkoholno ko ne pije...) i onih raznoraznih kanapea, korpica, mini-sendvica, kolacica, itd. konacno dolazak dobija vise smisla. Tu kao i svira neka fina ambijentalna nenametljiva muzikica, a onda dolazi neafirmisani ali talentovani bend koji odsvira jedno 4-5 autorskih numera (u nedefinisanom pop-rok-pank-dzez-rege fazonu) i onda gosti polako krecu da se razilaze...

Ah, naravno, tu se nasao i neki novinar koji bi svoju pricu zeleo da upotpuni intervjuom sa "ponosnim autorem", i posle duzeg bezuspesnog trazenja doticne, pronalazi je u nekom cosku...i uspeva da izmoli za kratak intervju.

Novinar: "Kako se osecate povodom otvaranja vaseg bloga?"
Ja: "Pa, jako sam uzbudjena... ustvari lazem, nisam, samo sam srecna."
Novinar: "Da li ocekujete veliku posecenost u buducnosti?"
Ja: "Velika posecenost je ambiciozan cilj, ali za pocetak cu se zadovoljiti sa par redovnijih citalaca..."
Novinar: "Da li mozete da nam obecate da cemo procitati nesto zanimljivo i inovativno?"
Ja: "Ne mogu nista da obecam, ukusi su razliciti, to ce drugi proceniti."
Novinar: "Hvala vam na vasem vremenu, zelim vam puno uspeha i sve najbolje!"

...I time se zavrsava svecano otvaranje. Gosti su se uglavnom razisli, bend polako skuplja svoje instrumente i opremu, stolovi se rasciscavaju, a svetla se lagano gase...