Stres 2

Hoću vraga da se opustim danas. Odložili nam kolokvijum za ponedeljak. I to zbog čega? Jer su budale zaboravile da ubace teorijska pitanja u bazu i naravno nesposobni su da to urade za manje od 2 sata.

Mislim da sam ja jedina koja se nije obradovala kada su nam ga odložili. Valjda zato što sam ga stvarno spremala. Da li sam zbog toga idiot? Pa nisam valjda... Mislim, drago je meni što će i ostali imati sad vremena da sve malo bolje spreme. Al za čije babe zdravlje sam se ja toliko forsirala ovih dana kad ništa nisam obavila, a da sam znala da će biti u ponedeljak, mogla bih da ga spremam uz mnogo manje pritiska. Budale!

E pa vala danas ću da odmaram i sutra ću lepo samo da ponovim na brzinu sve i toliko od mog učenja i cimanja. Tačka.

Stres

Jedva čekam sutra popodne. Da se opustim. Da se završi sve za ovaj krug. I kolokvijumi i učenje i nerviranje i sve što uz to ide. Vlada opšta nemaština vremena. Oskudacija, što bi rekli u Zoni Zamfirovoj... :)

Treba mi odmor, uf, treba izdržati još malo...

A posle, kad me konačno ova nervoza prodje, e onda ću da napišem nešto lepo. Za sebe i retke posetioce. Obećavam...

Zimska idila

Nežne, krupne, bele pahulje uporno su padale sa neba. Sve više i više, sve jače i jače. Krovovi su ubrzo postali beli. Nešto kasnije i ulice, i staze, i park, i sve ostalo. Sve je bilo savršeno belo, i iako nije dugo ostalo savršeno, bilo je očaravajuće. Kad sam bila mala, tako sam nekako zamišljala da bi izgledalo živeti na oblaku. Naravno tad nisam znala da je oblak obična vodena para - ili čak magla, ako uporedim. Ali uostalom, zar i sneg nije samo voda? Znači, može da prodje. Glatke, bele površine, još uvek savršene, nepregledne, božanstvene.

I osetila sam želju da dodirnem sneg, da osetim taj moj specijalni oblak pod prstima. Da osetim kako tonem u njega pri svakom koraku, kako proklizavam, da čujem kako neobično škripi pod mojim nogama, u zimskim čizmama. Eh, kako davno je bilo kada su poslednji put te pahuljice nemirno padale i lagano prekrivale sve.

Zgrabila sam gomilicu snega rukama, bez rukavica. Lepše je bez rukavica, makar na kratko, dok mogu da izdržim hladnoću. Ledene zvezdice su se u dodiru sa toplim rukama malo istopile, taman toliko da može da se napravi grudva. Nisam nikada volela da se grudvam, nešto naročito. U srednjoj školi nisam čak ni izlazila na veliki odmor kad padne sneg. Trebalo je sačuvati glavu od razuzdanih srednjoškolaca... Ali sam sada poželela da se grudvam, makar malo, zašto da ne? Ma i Sneška ću da napravim! Čikicu od snega! Nekome je to smešno? Šta me briga, nek se smeju, ne znaju šta propuštaju!

Ruka u ruci i dvoje koji zajedno šetaju dok pahulje i dalje padaju. Heh, baš nam je bilo lepo! Dvoje zaljubljenih i sneg. Čista romantika... kao iz filmova. Ako se izuzme nos, koji po hladnoći nikako ne može da ostane suv. Ali i bolje što nije 100% romantično, postalo bi sladunjavo, ovako je bilo savršeno divno i savršeno realno u isto vreme!

Inače nisam ljubitelj zime i snega. Nervira me bljuzgavica i šansa da se oklizneš i polomiš na svakom koraku i gužva u saobraćaju i što mi trnu uši od hladnoće ako nemam kapu. Ali ovo je prvi sneg, nešto posebno, pogotovu što ga tako dugo nije bilo...

Svetlo u pogledu

Pogledala ga je u oči. Očekivala je da će videti onu čarobnu sivu boju, od koje bi joj leptirići zaigrali u stomaku. Očekivala je da će ponovo videti onaj srebrnasti sjaj, od koga bi joj žmarci krenuli uz kičmu. Oči su bile nekako murgave, poput blata nakon jesenje kiše. Bio je to isti pogled kao i uvek, ali nije bilo sjaja, ni leptirića, ni žmaraca. Kao da ih nikad nije ni bilo. A možda i nije. Možda je sve bila samo igra svetlosti, obična fizika. Prokleta ulična svetiljka... Shvatila je da je sve bio plod njene mašte, samo iluzija. Prokleta nesanica... Zbog nje je noćima ležala budna u krevetu i razmišljala, više nego što treba, stvarajući bajku od sopstvenog života. Uspela je da upadne u zamku sopstvenih izmišljenih šarenih slika. Njegova ruka je krenula ka njenoj, ona je svoju brzo izmakla. Shvatila je da ne postoji uzbudjenje, čak ni privlačnost. Bilo joj je stalo do njega, ali kao prijatelja. Želela je bliskog prijatelja, ne romansu. Bila je srećna što se osvestila na vreme, što nije napravila grešku, povredila njega, sebe, možda još nekog. Pogledala ga je još jednom i ovoga puta osmeh prijateljstva pojavio se na njenim usnama. Osmehnuo se i on njoj. Razumeo je šta joj se dogodilo, podsvesno, znao je sve vreme. Pogledala ga je i shvatila da je to isti pogled, isti osmeh kao i uvek. Nikad se ništa nije ni menjalo. Bili su dobri prijatelji i to će biti i ubuduće. Sve drugo bi bilo pogrešno, znali su oboje...

. . .

Eto, i ja da napišem neku pričicu, nešto fiktivno, što nije neko moje razmišljanje ili prepričavanje. Nemam često inspiraciju, pa sam rešila da je iskoristim kad je već tu... Meni se svidja (narcis, šta ću). ;)

Muška posla...

U poslednje vreme se mnogo više družim sa momcima nego sa devojkama. Imam par dobrih drugarica i to mi je dovoljno, a ostatak društva je pretežno muškog pola. To ima svojih prednosti, manje je zlobnog ogovaranja, ne moram uvek da izgledam "ekskluzivno", jer neće biti Bog zna kolko primećeno niti prokomentarisano ako mi nešto "fali", a i manje je nekog rivaliteta šta znam. Mada primećujem da je malo i nezgodno.

Naravno, to da se nekom drugu svidjaš je uobičajena neugodnost muško-ženskijeh prijateljstava. To se valjda svakom od nas, pol nebitan, desilo. Naravno, bilo je i slučajeva da se nadjem u suprotnoj ulozi. Al to se dešava, tako da je bitno samo postaviti granice i pravilno proceniti koliko vremena treba da provodiš sa tom osobom.

Al ima još jedna stvar. Kad momci počnu da te tretiraju kao jednog od svojih ortaka, totalno se opuste, e to baš ume da bude smešno. Ma puste jezik, komentarišu druge devojke, psuju, izlažu neka svoja mačo mišljenja. Eto danas, moj drug Marko, demonstrirao nam je kako ume da stavi mobilni telefon na, hm, zakopčavanje od pantalona i da ga pomera, hm, bez pomeranja ostalih delova tela. Muška posla...;)