Jos jedan jesenji... (radni naslov "kuku meni":))

Opalilo me nesto u glavu, ne znam sta mi je, i to zestoko...:) Ma koji septembar, bio je bas hladan i kisovit i prilicno dosadan. Oktobar medjutim lepo poceo, obecavajuce... Narocito sto mi se bas nesto ne skida osmeh sa lica, cak me ni prehlada nije narocito smorila (zivele kapi za nos!!!)... A ja inace nesto ne volim bas mnogo jesen. A ne volim ni plave oci inace... ni macke...ni zimske sportove...al napravi se izuzetak ponekad, zar ne?

Malo sam zaboravila kako idu pravila igre, pa sam nenamerno potegla potez kojim se igra pocinje. I onda je igra pocela, i prvo sam pomislila ono "kuku meni, sta cu sad?!". Nije mi bilo druge nego da pratim struju, a onda mi se igra dopala (mozda i vise nego sto sam ocekivala). A sta dalje? Nemam pojma, videcemo (kuku meni, nemam pojma...:))!

Kazu da je muskarcima vazno ono sto vide, a da se zenama dopada ono sto cuju. Ima i neka izreka za tu pojavu, al ne znam bas kako ide pa da ne lupetam. Ali je ziva istina: mi ti padamo na lepe reci i veste komplimente ko kruske... Naravno ponavljam - veste - jer ne dolazi u obzir bilo kakvo preterivanje...

E da, i cim budem shvatila sta je ucinilo da naprasno postanem femme fatale u poslednje vreme, podelicu to sa vama. Al ni meni jos nije jasno... gde je bio kljuc?:)

Povrh svega sutra pocinju predavanja - najbolje drustvo ponovo na okupu pred novim izazovima!

Auuu, al mi udarilo u glavu... ko u stara srednjoskolska vremena... ;)

Septembarska razmišljanja...

Septembar je nekako čudan mesec. Nekako se u septembru stvari onako neosetno menjaju... Nekako se stišava ono letnje uzbudjenje. Bez obzira na to što je još uvek pakleno toplo. Nema to veze sa početkom škole - za mene škola, tj. fakultet počinje tek u oktobru, što znači da sam još uvek na raspustu. Nekako se ja osećam drugačije kad dodje ovaj mesec.

Neke davne godine, ako se ne varam, bila je to '93 ili '94 godina, imali smo neki zidni kalendar na kome su bili svi meseci - onako, kao jedan ogromni džepni kalendar. Ne sećam se da li su u pitanju bile neke slike ili samo boje, ali ispod svakog meseca je bila druga boja. Ne sećam se svesno koja boja je bila ispod kog meseca, ali negde u podsvesti za mene svaki mesec ima odredjenu boju, i mislim da su baš iz tog kalendara. Septembar je nekako ljubičast.

Uvek imam želju da čitam nešto kad dodje septembar. Kao da je sinonim za knjigu taj mesec. Sad čitam A. Dimu, 'Dama sa kamelijama'... Ne znam zašto je nisam pročitala ranije. Valjda je sad trenutak za nju.

Ne znam da li je septembar mesec za ljubav? Ima neke romantike u njemu. Taj lagani prelazak iz leta u jesen. Znaš onako kad imaš potrebu da nekoga voliš i da se osetiš voljenim? E takav neki osećaj izaziva u meni. Malo je tužno. Ali samo malo... više nekako nostalgično. Zamišljaš te leptiriće sreće, i toplinu koju u tebi izaziva nečiji zagrljaj... Craving for love, maybe...

A u medjuvremenu treba uživati u ljubičastom septembru. U tim toplim danima za kojima ćemo uskoro žudeti. U sladoledu na popustu. U slobodnom vremenu koga ima na pretek i za sve. Predivnim zalascima sunca koji se vide sa moje terase. Dok me još uvek obaveze nisu vratile u rutinu...

Paparazzi na plazi

Pa da se okaci i neka slika, naravno... Na Markovom Rtu gde smo se kupale, uglavnom dolaze bakice, mame i tate sa decom... U popodnevnim casovima eventualno naidje i neka omladina. Posto smo mi resile da maksimalno iskoristimo boravak na moru, bili smo tu skoro po ceo dan i evo sta smo sve videle:

- Legendarna bakuta koja je bila na plazi po 12 sati dnevno, od osam do osam, po celi dan se prevrtala po peskiru, lezaljci, cvarila se, 5 puta dnevno menjala kupaci i kupala se u vodi tu i tamo jer se plasila da "ne nazebe...". Mislim da je za onih 10 dana kolko smo je mi snimale nabacila boju Naomi Kembl i nije se tu zaustavila... :) Popularno smo je nazvale Baba Cvarak. :)


-E ovog sam cekala da mi upadne u kadar duze vreme, ali se isplatilo, odlicna je ispala slika. Njega i ekipu smo prozvali Keramicari, zbog plocica koje neguju na svom torzu. Imale smo prilike i da razmenimo par reci, ali smo shvatile da je bolje da se zadrzimo samo na gledanju, da nam ne kvari iluziju... ;)


-I Djolence, klinac koji je bio smesten u istom pansionu sa nama, i koji nas je bas mnoogo zgotivio. Sta reci kad nije hteo da ruca za stolom sa mamom i tatom nego sa nama... Ako je sa 3 godine takav zenskaros, sta ce biti kad napuni 16??? :)

Dodji k teti...:) ili tesko tebi kad udjes u dvadesete... :)

Sto kaze Zmajo leto je, vreme letovanja, prorade hormoni, razne letnje seme i ljubavne avanture su na delu. Plaza, more, golotinja... Naletis na lokalnog zenskarosa, dasa kakav se ne vidja cesto. Idealno. Malo je mladji, al Boze moj, nije strasno,punoletan je - da te ne jure tamo nekim internacionalnim poternicama za seksualno uznemiravanje maloletnika. :) (sta bre nije strasno, strasno je to sto moras da pitas momke za godine, al ne zato sto su stariji, nego zato sto su mladji...) I dalje je idealno (skoro). S obzirom na to da je zenskaros, ima i nesto iskustva - pa je dobar provod i zagarantovan. Idealno nema sta. Taman imas nekog lokalnog da ti pokaze, da ti pripomogne i da se provodite zajedno, a pritom taaako dobro izgleda. Idila je jos prisutna. A onda dodjes kuci, hormoni se malo stisaju (ili materinski instinkt, sta vec :)), tu se razmenjuju neke porukice - logicna posledica nakon lepo provedenih trenutaka, a onda shvatas da se lokalni zenskaros zaljubio. Tesko za poverovati, al to su te godine (to je valjda onaj deciji instinkt vezivanja za mamu...tetu... koja bre deca, to je iskusnije od mene, mada nema pojma o zivotu...). I tu iz idile prelazimo u dilemu. Da li se to igras sa lokalnim mladjanim zenskarosem, ili se on igra sa tobom? Svejedno. Dok je zabavno i niko ne strada (sem psihe, i natkasne, i vodokotlica i solje...masakr):) Deca se stalno igraju, vreme je i da se vaspitacica malo zabavi...

p.s. da ne zvuci ovako otkaceno, verovatno bih obrisala ovaj tekst. Mozda je bolje da ga zaboravite...:) kako cu tek da trabunjam kad udjem u tridesete?

Drz te se vi slike, slika mi je dobro ispala...:)

Budva, Herceg Novi, na javi moji snovi... :)

Izvinjavam se onima koji su se možda zainteresovali, ali priču koju sam započela neću nastavljati, jer za mene nema poente pisati dalje. Što vredi pamtiti biće upamćeno sigurno, i to su te sitnice i te lepe stvari. Sad je vreme za stvaranje nekih novih lepih uspomena...

Najbolji način da okrenete novi list u životu je da pobegnete od svakodnevnice. Negde. Bilo gde. U mom slučaju u Prčanj. Ko bi rekao da ću se tako dobro provesti. More, sunce, plaža. Kupanje, sunčanje, odbojka, vaterpolo, remi, tablić, žurke u Oskaru, ribarsko veče, mušljarsko veče, Kotor, Herceg Novi, Tivat, Boban Rajović - lokalni baja godine (hahaha...), piletina, keramičari, šlager uz trubu, belgijska čokolada, shark's crew, baba Čvarak, jugo, punto, Kuševija prevoz, 17+, potera za Lastom, i tako dalje. Mica i ja, ubitačna kombinacija, hvala joj što me je trpela (al i ja sam nju :)) i izvinjavam se za sve što nije bilo u redu! :) Još jedno letovanje za pamćenje, nema šta!