Krila leptira

Sto sam cula pricicu o velikom misliocu Lao Ce-u (da da, to je onaj lik iz cirkularnih mejlova za lepsi, srecniji zivot...):

Jednog popodneva, dok je lezao u svojoj basti i opustao se, Lao Ce je pridremao...I tokom te svoje dremke, sanjao je da je leptir, da ima krila i da leti po vrtu uzivajuci u carima istog. Kada se probudio, bio je pod velikim utiskom sna. Zasto je sanjao bas da je leptir? Ima li to nekog znacenja? Dugo je meditirao na tu temu... Na kraju, nasao se u jednoj velikoj dilemi: da li je on u stvari bio Lao Ce koji je sanjao da je leptir, ili je mozda on leptir, koji trenutno sanja da je Lao Ce...???

Posle ovakvog problema, cini mi se da su svi moji "problemi" beznacajne sitnice XD
Kako ono ide pesma: "a letio sam nekad, letio i ja, imao sam krila, krila leptira..."

Rezjureksn...

Ne pisem tako, neko vreme, i onda sto duze ne pisem sve vise gubim nit... i nikako da pocnem. Nije da nema o cemu da se pise, sijaset tema, samo nema volje za pisanjem... Nulla dies sine linea, kazu matori Latini, al nekad neka linija ostane zapostavljena. Ali to sam ja, sezonske oscilacije u inspiraciji. Stare price su proslost, nove price su sadasnjost.

Nove price, nova iskustva, novi dani u kojima spoznajem neke svoje dosad neotkrivene ili zapostavljene osobine, sticem neke dosad nepostojece, prilagodjavam se razlicitim situacijama kao kameleon, trudeci se da se uklopim a opet ostanem svoja. Svakodnevnica. Malo briga, malo smeha, malo tuge, malo radosti...Teznja ka lepom, ka smehu i radosti, ka ljubavi i neznosti. Osmeh pre svega. Nije uvek tu, ali mu ne dam da pobegne daleko.

Tu sam, negde, zivim, svoj sareni i nikad jednostavni zivot.

Euforija vs Flegma

Moglo bi se reci da nisam preterano emotivna osoba. S jedne strane. Jer, iako brzo zavolim ljude, ne vezujem se mnogo ni lako za njih... Mozda je to poput odbrambenog mehanizma, zato sto tako manje boli ako dodjes u situaciju da te povrede. Neke dublje emocije pokazujem samo retkima i to bas kad ne mogu drugacije. A neke neprijatne okolnosti u poslednjih nekoliko meseci, ucinile su da pomalo i prestanem da verujem da su emocije nesto vise od privremenog stanja duha. A to nije dobro...ne dopada mi se tako...suvise je sumorno.

Sa druge strane, sama sebi povremeno dokazujem da nisam u pravu. Mozda osecanja jesu privremena, ali svakako imaju poentu u zivotu. Jer, ako ne dopustis sebi da se prepustis tim nekim nepredvidjenim, neracionalnim stanjima duha, propustas mnogo toga. Priliku da se osetis srecnim, tuznim, ljutim, euforicnim. Zivot je nesto vise od pukog postojanja. Mi sami kreiramo svoje vidjenje zivota.

Svakodnevno smo suoceni sa raznim desavanjima, i lepim i onim manje lepim. A od nas samih zavisi kako cemo gledati na njih - hocemo li dopustiti da se samo desavaju, ili cemo i ucestvovati u njima. I mozemo da biramo u kojima cemo od njih ucestvovati. Vreme nezaustavljivo prolazi. Treba da iskoristimo svaki trenutak, i dopustimo i drugima da iskoriste svoje trenutke! Zar ne?

Pricaj mi nesto...

U potpunosti sam ocarana tom bojom glasa. Ali skroz! Prosto me prodju zmarci kad ga cujem. Sta god da govori, cak i kad prica gluposti... I kako slatko kaze ono "a neee..."!

Volim kad se umiljava...poput nekog macora...(to mora da je od Oskara naucio). I kad mi prica neke lepe stvari samo da bih se ja osetila u centru paznje.

Volim kako ume da se presaltuje sa jednog naglaska na drugi, ali bez foliranja, nego onako do srzi. Totalno autenticno. Kao da postoje dve osobe u njemu...Dr Dzekil i Mr Hajd, samo sto nema ni jedna previse strasna u ovom slucaju.

Simpaticno mi je kad krene da se "promovise" tj. hvali, ili kad me zeza pa nabaci onaj osmeh krivice i gledajuci negde iza mene izgovori ono "Dobar dan" ili "Dobro vece"...

Sve u svemu, mnogo mi se svidja ta boja glasa...neporecivo!:)

Radni naslov: "Blago meni!"

Kako sam samo lepo raspolozena danas! Sve mi je lepo!

Zvonio je budilnik u 6 i 15 i bas me obradovalo da cujem tu pesmicu...i ustala sam kao da je 11 sati i da sam spavala ne znam koliko...i otisla do kupatila, pa onako krmeljiva i promukla pocela da pevam "dobro jutro deco, na drvetu grane, a na grani cavka...il je cavka, il je pretpostavka..." :) Sestra me gleda kao da sam pala s Marsa!

I onda haos u prevozu (dakle, situacija, stojim sa pola stopala tj. na prstima na stepeniku, iza mene se ugurava klinka, i onda sam u potpunosti oslonjena na snagu svojih misica u rukama da ne ispadnam preko nje napolje na prvoj stanici ili u najbolju ruku da je prignjecim uz vrata...a zastoj, milimo 10 na sat...). A meni svira muzikica u usima (...i nasa lica, jos su lijepa, zatvori mi oci, neka kraj nas jure, nek se lome prsti, idemo na ples i svet je opet mlad...) i bas mi zabavno sto me primoravaju da u 7 ujutru vezbam bicepse...:)

Stizem na fax onako razgibana, nalazim mesto pored dve drugarice (koje imaju identicne zelene dzempere, pa kud mi ne javise, da i ja nabacim takav???:)), posle casa odlazimo na kafu i dobijam kafu u ljubicastoj solji na tufnice!I to kakvu kafu...Vracamo se na predavanja - dosadan je malo ovaj Jovica ili kako mu je vec ime, al nebitno... Na pauzi ide pozdravljanje sa jos nekim davno nevidjenim kolegama - Milica, Jadranka, Olivera, Ivan, Filip, Nikola, Dzoni (al mi se obradovao covek, jedva docekao da se ispricamo - elita, nema sta...)I jos dva casa (Ajde Kato, ajde zlato, ajde sa mnom celer brati...)... U medjuvremenu par porukica...

Pa posle kratka setnja u potrazi za poklonom, po ovako suncanom danu. A veceras na rodjendan...divota!

I za kraj zagonetka (tj. vise pitanje iz geografije): Koja je najveca reka koja ima i izvor i usce na teritoriji bivse SFRJ? ;)