Morning bell

Budim se jutros...u stvari budi me mobilni telefon, alarm. Pitam se šta se desilo sa starim dobrim budilnicima. Onim što dobijes nervni slom ili infarkt na licu mesta kad krene da zvrči, onim što mozes da se iživiš nad njim, da ga tresnes ili zafrljačiš u ćošak kad krene da zvoni, kao u crtaćima. Eee, odvikli smo se od njih skroz - barem ja. Kad mobilni krene da zvoni rano ujutru, tamo nešto posle šest, ne možeš da ga tresneš - možeš, al nije baš preporučljivo. Moraš kulturno da stisneš dugmence - koje treba da potrefiš onako pospan, i onda da ustaneš, isto tako kulturno. Fina stvar - samo ne znam da li od tog kulturnog ustajanja čovek bude manje nervozan u toku dana?

Imam Nokiju, i tu posebnu melodiju koja zvoni samo za budjenje, drugačiju od melodije za poziv ili poruku. Fina neka melodija, fino te probudi, natenane, bez šoka. I sve bi to bilo fino, da nema i drugih ljudi koji imaju Nokije, a nekima od njih se baš ta moja jutarnja melodija dopala da je stave za standardnu. Joj, kad u autobusu čujem da nekom zvoni telefon kao meni budilnik - obuzme me neki čudan osećaj, neka nervoza, počnem da prebiram po glavi koje obaveze imam i jedva čekam da se dotični ili dotična javi da bi prestalo. Glupost!


Volim da spavam ujutru, priznajem, al nikad posle deset. E strašno kad moraš da ustaneš rano ujutru, ona melodija već odsvirala svoje, u krevetu pod ćebetom onako lepo toplo, a ti znaš da moraš sad da se natrontaš i da izadješ napolje na neku temperaturu u intervalu od -5 do 5 celzijusa. Volim one dane kad mogu da se izležavam i teglim po krevetu malo duže, divan osećaj...