Euforija vs Flegma

Moglo bi se reci da nisam preterano emotivna osoba. S jedne strane. Jer, iako brzo zavolim ljude, ne vezujem se mnogo ni lako za njih... Mozda je to poput odbrambenog mehanizma, zato sto tako manje boli ako dodjes u situaciju da te povrede. Neke dublje emocije pokazujem samo retkima i to bas kad ne mogu drugacije. A neke neprijatne okolnosti u poslednjih nekoliko meseci, ucinile su da pomalo i prestanem da verujem da su emocije nesto vise od privremenog stanja duha. A to nije dobro...ne dopada mi se tako...suvise je sumorno.

Sa druge strane, sama sebi povremeno dokazujem da nisam u pravu. Mozda osecanja jesu privremena, ali svakako imaju poentu u zivotu. Jer, ako ne dopustis sebi da se prepustis tim nekim nepredvidjenim, neracionalnim stanjima duha, propustas mnogo toga. Priliku da se osetis srecnim, tuznim, ljutim, euforicnim. Zivot je nesto vise od pukog postojanja. Mi sami kreiramo svoje vidjenje zivota.

Svakodnevno smo suoceni sa raznim desavanjima, i lepim i onim manje lepim. A od nas samih zavisi kako cemo gledati na njih - hocemo li dopustiti da se samo desavaju, ili cemo i ucestvovati u njima. I mozemo da biramo u kojima cemo od njih ucestvovati. Vreme nezaustavljivo prolazi. Treba da iskoristimo svaki trenutak, i dopustimo i drugima da iskoriste svoje trenutke! Zar ne?

Pricaj mi nesto...

U potpunosti sam ocarana tom bojom glasa. Ali skroz! Prosto me prodju zmarci kad ga cujem. Sta god da govori, cak i kad prica gluposti... I kako slatko kaze ono "a neee..."!

Volim kad se umiljava...poput nekog macora...(to mora da je od Oskara naucio). I kad mi prica neke lepe stvari samo da bih se ja osetila u centru paznje.

Volim kako ume da se presaltuje sa jednog naglaska na drugi, ali bez foliranja, nego onako do srzi. Totalno autenticno. Kao da postoje dve osobe u njemu...Dr Dzekil i Mr Hajd, samo sto nema ni jedna previse strasna u ovom slucaju.

Simpaticno mi je kad krene da se "promovise" tj. hvali, ili kad me zeza pa nabaci onaj osmeh krivice i gledajuci negde iza mene izgovori ono "Dobar dan" ili "Dobro vece"...

Sve u svemu, mnogo mi se svidja ta boja glasa...neporecivo!:)

Radni naslov: "Blago meni!"

Kako sam samo lepo raspolozena danas! Sve mi je lepo!

Zvonio je budilnik u 6 i 15 i bas me obradovalo da cujem tu pesmicu...i ustala sam kao da je 11 sati i da sam spavala ne znam koliko...i otisla do kupatila, pa onako krmeljiva i promukla pocela da pevam "dobro jutro deco, na drvetu grane, a na grani cavka...il je cavka, il je pretpostavka..." :) Sestra me gleda kao da sam pala s Marsa!

I onda haos u prevozu (dakle, situacija, stojim sa pola stopala tj. na prstima na stepeniku, iza mene se ugurava klinka, i onda sam u potpunosti oslonjena na snagu svojih misica u rukama da ne ispadnam preko nje napolje na prvoj stanici ili u najbolju ruku da je prignjecim uz vrata...a zastoj, milimo 10 na sat...). A meni svira muzikica u usima (...i nasa lica, jos su lijepa, zatvori mi oci, neka kraj nas jure, nek se lome prsti, idemo na ples i svet je opet mlad...) i bas mi zabavno sto me primoravaju da u 7 ujutru vezbam bicepse...:)

Stizem na fax onako razgibana, nalazim mesto pored dve drugarice (koje imaju identicne zelene dzempere, pa kud mi ne javise, da i ja nabacim takav???:)), posle casa odlazimo na kafu i dobijam kafu u ljubicastoj solji na tufnice!I to kakvu kafu...Vracamo se na predavanja - dosadan je malo ovaj Jovica ili kako mu je vec ime, al nebitno... Na pauzi ide pozdravljanje sa jos nekim davno nevidjenim kolegama - Milica, Jadranka, Olivera, Ivan, Filip, Nikola, Dzoni (al mi se obradovao covek, jedva docekao da se ispricamo - elita, nema sta...)I jos dva casa (Ajde Kato, ajde zlato, ajde sa mnom celer brati...)... U medjuvremenu par porukica...

Pa posle kratka setnja u potrazi za poklonom, po ovako suncanom danu. A veceras na rodjendan...divota!

I za kraj zagonetka (tj. vise pitanje iz geografije): Koja je najveca reka koja ima i izvor i usce na teritoriji bivse SFRJ? ;)

Jos jedan jesenji... (radni naslov "kuku meni":))

Opalilo me nesto u glavu, ne znam sta mi je, i to zestoko...:) Ma koji septembar, bio je bas hladan i kisovit i prilicno dosadan. Oktobar medjutim lepo poceo, obecavajuce... Narocito sto mi se bas nesto ne skida osmeh sa lica, cak me ni prehlada nije narocito smorila (zivele kapi za nos!!!)... A ja inace nesto ne volim bas mnogo jesen. A ne volim ni plave oci inace... ni macke...ni zimske sportove...al napravi se izuzetak ponekad, zar ne?

Malo sam zaboravila kako idu pravila igre, pa sam nenamerno potegla potez kojim se igra pocinje. I onda je igra pocela, i prvo sam pomislila ono "kuku meni, sta cu sad?!". Nije mi bilo druge nego da pratim struju, a onda mi se igra dopala (mozda i vise nego sto sam ocekivala). A sta dalje? Nemam pojma, videcemo (kuku meni, nemam pojma...:))!

Kazu da je muskarcima vazno ono sto vide, a da se zenama dopada ono sto cuju. Ima i neka izreka za tu pojavu, al ne znam bas kako ide pa da ne lupetam. Ali je ziva istina: mi ti padamo na lepe reci i veste komplimente ko kruske... Naravno ponavljam - veste - jer ne dolazi u obzir bilo kakvo preterivanje...

E da, i cim budem shvatila sta je ucinilo da naprasno postanem femme fatale u poslednje vreme, podelicu to sa vama. Al ni meni jos nije jasno... gde je bio kljuc?:)

Povrh svega sutra pocinju predavanja - najbolje drustvo ponovo na okupu pred novim izazovima!

Auuu, al mi udarilo u glavu... ko u stara srednjoskolska vremena... ;)

Septembarska razmišljanja...

Septembar je nekako čudan mesec. Nekako se u septembru stvari onako neosetno menjaju... Nekako se stišava ono letnje uzbudjenje. Bez obzira na to što je još uvek pakleno toplo. Nema to veze sa početkom škole - za mene škola, tj. fakultet počinje tek u oktobru, što znači da sam još uvek na raspustu. Nekako se ja osećam drugačije kad dodje ovaj mesec.

Neke davne godine, ako se ne varam, bila je to '93 ili '94 godina, imali smo neki zidni kalendar na kome su bili svi meseci - onako, kao jedan ogromni džepni kalendar. Ne sećam se da li su u pitanju bile neke slike ili samo boje, ali ispod svakog meseca je bila druga boja. Ne sećam se svesno koja boja je bila ispod kog meseca, ali negde u podsvesti za mene svaki mesec ima odredjenu boju, i mislim da su baš iz tog kalendara. Septembar je nekako ljubičast.

Uvek imam želju da čitam nešto kad dodje septembar. Kao da je sinonim za knjigu taj mesec. Sad čitam A. Dimu, 'Dama sa kamelijama'... Ne znam zašto je nisam pročitala ranije. Valjda je sad trenutak za nju.

Ne znam da li je septembar mesec za ljubav? Ima neke romantike u njemu. Taj lagani prelazak iz leta u jesen. Znaš onako kad imaš potrebu da nekoga voliš i da se osetiš voljenim? E takav neki osećaj izaziva u meni. Malo je tužno. Ali samo malo... više nekako nostalgično. Zamišljaš te leptiriće sreće, i toplinu koju u tebi izaziva nečiji zagrljaj... Craving for love, maybe...

A u medjuvremenu treba uživati u ljubičastom septembru. U tim toplim danima za kojima ćemo uskoro žudeti. U sladoledu na popustu. U slobodnom vremenu koga ima na pretek i za sve. Predivnim zalascima sunca koji se vide sa moje terase. Dok me još uvek obaveze nisu vratile u rutinu...

Paparazzi na plazi

Pa da se okaci i neka slika, naravno... Na Markovom Rtu gde smo se kupale, uglavnom dolaze bakice, mame i tate sa decom... U popodnevnim casovima eventualno naidje i neka omladina. Posto smo mi resile da maksimalno iskoristimo boravak na moru, bili smo tu skoro po ceo dan i evo sta smo sve videle:

- Legendarna bakuta koja je bila na plazi po 12 sati dnevno, od osam do osam, po celi dan se prevrtala po peskiru, lezaljci, cvarila se, 5 puta dnevno menjala kupaci i kupala se u vodi tu i tamo jer se plasila da "ne nazebe...". Mislim da je za onih 10 dana kolko smo je mi snimale nabacila boju Naomi Kembl i nije se tu zaustavila... :) Popularno smo je nazvale Baba Cvarak. :)


-E ovog sam cekala da mi upadne u kadar duze vreme, ali se isplatilo, odlicna je ispala slika. Njega i ekipu smo prozvali Keramicari, zbog plocica koje neguju na svom torzu. Imale smo prilike i da razmenimo par reci, ali smo shvatile da je bolje da se zadrzimo samo na gledanju, da nam ne kvari iluziju... ;)


-I Djolence, klinac koji je bio smesten u istom pansionu sa nama, i koji nas je bas mnoogo zgotivio. Sta reci kad nije hteo da ruca za stolom sa mamom i tatom nego sa nama... Ako je sa 3 godine takav zenskaros, sta ce biti kad napuni 16??? :)

Dodji k teti...:) ili tesko tebi kad udjes u dvadesete... :)

Sto kaze Zmajo leto je, vreme letovanja, prorade hormoni, razne letnje seme i ljubavne avanture su na delu. Plaza, more, golotinja... Naletis na lokalnog zenskarosa, dasa kakav se ne vidja cesto. Idealno. Malo je mladji, al Boze moj, nije strasno,punoletan je - da te ne jure tamo nekim internacionalnim poternicama za seksualno uznemiravanje maloletnika. :) (sta bre nije strasno, strasno je to sto moras da pitas momke za godine, al ne zato sto su stariji, nego zato sto su mladji...) I dalje je idealno (skoro). S obzirom na to da je zenskaros, ima i nesto iskustva - pa je dobar provod i zagarantovan. Idealno nema sta. Taman imas nekog lokalnog da ti pokaze, da ti pripomogne i da se provodite zajedno, a pritom taaako dobro izgleda. Idila je jos prisutna. A onda dodjes kuci, hormoni se malo stisaju (ili materinski instinkt, sta vec :)), tu se razmenjuju neke porukice - logicna posledica nakon lepo provedenih trenutaka, a onda shvatas da se lokalni zenskaros zaljubio. Tesko za poverovati, al to su te godine (to je valjda onaj deciji instinkt vezivanja za mamu...tetu... koja bre deca, to je iskusnije od mene, mada nema pojma o zivotu...). I tu iz idile prelazimo u dilemu. Da li se to igras sa lokalnim mladjanim zenskarosem, ili se on igra sa tobom? Svejedno. Dok je zabavno i niko ne strada (sem psihe, i natkasne, i vodokotlica i solje...masakr):) Deca se stalno igraju, vreme je i da se vaspitacica malo zabavi...

p.s. da ne zvuci ovako otkaceno, verovatno bih obrisala ovaj tekst. Mozda je bolje da ga zaboravite...:) kako cu tek da trabunjam kad udjem u tridesete?

Drz te se vi slike, slika mi je dobro ispala...:)

Budva, Herceg Novi, na javi moji snovi... :)

Izvinjavam se onima koji su se možda zainteresovali, ali priču koju sam započela neću nastavljati, jer za mene nema poente pisati dalje. Što vredi pamtiti biće upamćeno sigurno, i to su te sitnice i te lepe stvari. Sad je vreme za stvaranje nekih novih lepih uspomena...

Najbolji način da okrenete novi list u životu je da pobegnete od svakodnevnice. Negde. Bilo gde. U mom slučaju u Prčanj. Ko bi rekao da ću se tako dobro provesti. More, sunce, plaža. Kupanje, sunčanje, odbojka, vaterpolo, remi, tablić, žurke u Oskaru, ribarsko veče, mušljarsko veče, Kotor, Herceg Novi, Tivat, Boban Rajović - lokalni baja godine (hahaha...), piletina, keramičari, šlager uz trubu, belgijska čokolada, shark's crew, baba Čvarak, jugo, punto, Kuševija prevoz, 17+, potera za Lastom, i tako dalje. Mica i ja, ubitačna kombinacija, hvala joj što me je trpela (al i ja sam nju :)) i izvinjavam se za sve što nije bilo u redu! :) Još jedno letovanje za pamćenje, nema šta!

4. Pesma o ljubavi

Po želji čitalaca ide cela pesma...

Da, ljudi sanjaju, al ne veruju u san,
Snovi ih proganjaju dok ne svane dan,
Ali kad jutro dodje zaboravljaju sne,
Dok sunce na počinak ne podje ne sete ih se.

Ipak postoje ljudi čiji je život lep,
Jer oni sanjaju budni, imaju svoj svet
Njihov je život sreća, njihova duša čista,
Sve ih na jedno seća, svaka im misao ista.

Treperi njihovo srce, iz grudi pesma se otima,
U očima sija im sunce, u njima radosti ima.
Posle kiše dolazi duga, posle mraka doćiće sjaj,
U smeh se pretvara tuga, pakao zameniće raj.

Nikakve nema čarolije, ne postoji nikakva tajna,
Nema tu šta da se krije, njena je moć beskrajna.
Ona je svitac u noći, ona je u pustinji trava,
Snažne su njene moći, jer to je ljubav prava.

Ta ljubav ljude osvaja, ona ih stalno greje,
Ta ljubav duše spaja, uz nju se sladje smeje.
Ona svu zlobu uništi, uz nju je manje boli,
Ne moze zloba da tišti onog ko iskreno voli.

Pronaći je nije lako, do nje je teško doći,
Jer ako ne znaš kako niko ti neće pomoći!
Možda ćes dugo da gledaš, možda će biti daleko
Ali nemoj da se predaš, dok ne znaš ko je taj neko.

Biće tu puno prepreka, biće tu borbe i truda,
Ali taj neko te čeka i baš tebe traži svuda.
Stranputica ima mnogo, to lažne su ljubavi staze
I moraš da paziđ dobro da te te laži ne pregaze.

A kad je konačno pronadjes, duboko u srcu je čuvaj,
Jer prave ljubavi ladje ne tonu kad vetar duva!
Od uzbudjenja drhti se kada te ljubav pokori,
I zato, molim te, ne boj se, da nekog iskreno VOLIS!

3. Neke sitnice i navike

Kao sto je neko pominjao, postoje neke male stvari, sitnice, koje su možda nebitne drugima, ali koje ti primećuješ i koje su ti lepe. Postoje i one neke navike, iako navika nije uvek dobra stvar jer vodi monotoniji, kojih ti je teško posle svega da se rešiš.

Imali smo običaj da jedno drugo zovemo "kolačiću", pogotovu u porukama. Probali smo i sa drugim nadimcima. Kolačić je ipak bilo najprikladnije!

Poruke za dobro jutro i laku noć. Od samog početka do samog kraja. Retko kad se to preskakalo. Prva stvar na koju sam pomišljala kad se probudim bio je on, i odmah sam proveravala da li mi je već poslao poruku i smišljala šta ću ja njemu da pošaljem. Uveče, ma koliko da sam umorna, morala sam da je pošaljem. Eh, doba savremene tehnologije. Nekad su bile originalne, nekad uobičajene. Nekad je pisalo još nešto u njima u vezi sa prethodnim ili predstojećim danom. Nekad su prosto bile želje za slatke snove ili uživanje u predstojećem danu. Ko zna koliko je MTS zaradio od naših poruka...

Volela sam kad je sveže ošišan da ga češkam po vratu, tamo gde se završava kosa. Šalila sam je da je opuštajuće kao kada maziš kucu. Mislim da je i on to voleo. Voleo je i da ga mazim po ruci za vreme predavanja. Mada mislim da sam "krivac" što zbog toga mnoga predavanja i nije baš odslušao iako je bio tu.

Kad god smo imali priliku da budemo bosi, šalili smo se za moje male, bangave prstiće i njegove velike, bangave prstiće. Smejao se kako umem da razdvojim sve prste na nogama.

"Veliki dupli cheeseburger obrok sa koka-kolom". Uvek njegov izbor. Mislim da mogu na prste jedne ruke da izbrojim kada je naručio nešto drugo u McDonald's-u. Ja sam obično naručivala sladoled sa čokoladnim+voćnim prelivom ili toplu čokoladu.

Najčešće smo se nalazili kod Meka na Slaviji, gde god da idemo. Kad bismo se konačno našli, usledio bi jedan dug, strastven poljubac ili puno malih i slatkih. Ponekad mi je "prigovarao" kako mu štekam na poljupcima. Nije mi bilo teško da nadoknadim...

Uvek smo bili na skoro istom mestu na svakoj utakmici - košarkaškoj ili fudbalskoj. A retko smo propuštali neku.

Kad god me vidi iz daljine ili je nešto bilo iznenadno smešno, umeo je da nabaci taj specijalni kez. Ne znam umem li da ga opišem. Nekako se u trenutku nasmeši, onako da se svi zubi vide i nekako trzne glavom malo unazad. Znam ja kako to izgleda, samo ne znam da dočaram baš...

Nokti na rukama su mu uvek bili sređeni. Ponekad sam čak i bila ljubomorna na njegove nokte. Moji su nekad bili lepi, a nekad su se listali ili krzali, nekad su bili kratki a nekad dugi, namazani ili ne. Njegovi su uvek bili isti - perfektni. Volim kad ljudi imaju lepe ruke!

Nije pratio skoro ni jednu seriju koju sam ja pratila. Ali uvek je znao koja je i kad je na programu.

Da, nismo imali nijednu zajedničku pesmu. "Kum" me je jednom pitao kako je moguće da je nemamo, da moramo pod hitno da je nadjemo, evo on će da nam pomogne - nisam ni sumnjala, on je ekspert za muziku, mislim da nema pesme koju ne zna. Al nismo smislili na kraju...

2. Romantika

Nisam neki beznadežni romantik, nisam zaluđena nekim otrcanim sladunjavim stvarima. Al sam žensko. Mi žene padamo na romantiku, koliko god da se pravimo jake...

Sećam se kad smo "slavili" prvih mesec dana veze. Bio je 4. septembar. Vreo, paklen dan. Obukla sam kratku suknjicu, znam da su mi se noge toliko oznojile u autobusu dok sam se vozila ka centru da sam se zalepila za ono sedište. Znam da smo se našli i prošetali do Tašmajdana. Bilo je puno pasa u parku tog popodneva. Seli smo u Šansu na palačinke i sok. Bila sam baš dobro raspoložena. To je bilo prvi put da slavim mesec dana veze sa bilo kim. Prethodne veze su ili trajale kraće od mesec dana, ili se to nije ni obeležilo. Sećam se da smo se posle dugo šetali, i mrak je pao u međuvremenu. Sećam se da je rekao da ne voli da broji dane u vezi, i da bi voleo da bude sa mnom još 1000 dana i još i još... Nismo dogurali do 1000. Stali smo na 706.

Sećam se kad mi je jednog jutra poslao poruku. Dobijala sam i pre sladunjave poruke. Ali ova nije bila takva. Bila je drugacija, jedinstvena. Bila je originalna, namenjena samo meni. Pisalo je:
Jutro! Mi smo f(x)darko+tamara=ljubav kad x teži u +beskonačno u budućnost!A funkcija definisana na intervalu od californije do novog zelanda!cmok
Išli smo na predavanja i vežbe iz matematike u tom periodu skoro svaki dan. Otuda inspiracija.

Sećam se kada se jednom pojavio na mojim vratima sa crvenom ružom. To je bio prvi put u životu da mi neko pokloni cvet. Meni. Samo za mene. Posle nekog vremena, pojavio se ponovo sa crvenom ružom, i bombonjerom. Rocher kugle... Mislim da bih se jednako puno obradovala da mi je ubrao najobičniji maslačak usput. Divan gest!

Sećam se telefonskih razgovora u prvo vreme. Česti i dugi. Nismo se kasnije toliko često čuli telefonom. Bilo je lepše da se vidimo uživo!

Sećam se kada mi je poklonio propusnicu za košarkaške utakmice. Ionako sam bila redovan gost, kupila bih je da je nisam dobila na poklon. Bila je u nekom kartonskom prospektu sa datumima utakmica. Ali bilo je još nešto unutra. Papirić, mali, kvadratasti, onaj što zapišeš nešto dok telefoniraš. Na njemu je crvenim flomasterom, na brzinu, bilo ispisano nešto. 20 stvari koje volim kod Tamare! Mislim da sam ih pominjala i ranije. Sitnice, koje drugi ne primećuju, a najdražima znače. Za uzvrat sam ja njemu posvetila pesmu. Ljubavnu pesmu. Retko pišem pesme i ne volim da ih čitam nikome. A ovu sam prepisala najlepše što mogu, na ukrasnom papiru za pisma. Sećam se da ju je pročtao naglas predamnom. Mislim da sam pustila i neku suzu, emocije su bile prejake. Napisala sam i posvetu. Sada je već beznačajna...

Sećam se kad smo izašli prvi put zajedno na večeru. U Orao na picu. Osećala sam se posebno, važno, voljeno. U svim ovim trenucima, i mnogim drugim koje nisam pomenula, osećala sam se kao princeza, bila sam srećna.

1. Kraj i Početak

Još uvek ne mogu da se pomirim sa situacijom. Nije mi lako. Osećam toliko toga – ljubav, tugu, strah. Pred drugima, kad ne razmišljam, mogu da budem jaka, da se smejem, da kažem da je tako bolje i da život ide dalje. Ali kad drugi odu, kad ostanem sama, ne mogu da se oslobodim knedle u grlu i suza što mi naviru na oči, koliko god da se trudim. Ne znam zašto je sve moralo da se završi tako, bezveze, bez ikakvog posebnog razloga. Osećala sam da se tako nešto sprema, znala sam, ali sam se nadala da grešim. Mrzim što sam ipak bila u pravu. Nisam pitala za razloge. Ne želim da znam razloge. Svaki razlog bi me samo još više zaboleo, ma koliko da je opravdan ili ne. Ne želim da znam.
Bilo je lepo, prelepo i samo lepe stvari i želim da pamtim. Ali kad se setim lepih stvari, još mi je tužnije. Nisam ljuta, ali baš ni malo. Možda bi mi bilo lakše da jesam, ali ne mogu da budem ljuta. Ne kada pomislim na taj osmeh, ne mogu. Želim da pamtim osmeh, lepe stvari, sreću. Lepše je tako, iako je teže.

Sećam se tog prvog dana na fakultetu, kada smo išli da predajemo papire za upis. Sedela sam tamo sa nekim meni poznatim ljudima, ne preterano zanimljivim, ali bolje nego sama. Pokušavali smo da shvatimo kako treba da poredjamo ona dokumenta. Pričali smo o tome ko će gde da provede leto. Pokušavali smo da dodjemo do lepka koji je kružio po amfiteatru da bismo zalepili sliku. Dva momka koja su kasnila su sela iza nas, praveći još veću pometnju jer nisu imali pojma šta i kako treba. Okrenula sam se da im objasnim. Volim da pričam sa raznim ljudima kad ih je puno oko mene. Počeli smo da pričamo. Čekanje se oteglo, pa je vremena bilo na pretek. Na kraju smo razmenili brojeve, on i ja. Mislila sam da se neće javiti. Ili da će se javiti, slati par poruka, poslati neku nepristojnu i toliko. Obično tako bude. Ovog puta nisam bila u pravu. Na moju sreću... do sad. Bilo je tako davno a kao da je bilo juče.

Sećam se tih prvih porukica. Svako veče. Tačno u 11. Nepogrešivo. Uživala sam, bilo mi je jako zabavno. I onda sam stavila :* na kraj poruke. On je stavio cmok. I tako je sve počelo.

Sećam se tog prvog dogovorenog sastanka. Nalaženja kod železničke stanice. Ko se još nalazi kod železničke stanice? Bilo je drugačije i bilo je lepo. Šetali smo dugo. Pričali. Bila sam oduševljena kako čovek može da nadje toliko zajedničkog sa praktično strancem. Šetali smo ceo Savski kej, od Starog mosta, pa ceo Dunavski. I nazad, do Gazele, pa prešli most GSP-om, pa šetali još. Celu Kneza Miloša, pa Srpskih vladara, pa sve do Slavije. Ima sigurno preko 10 kilometara. Nije mi bilo teško, nisu me bolele noge, uživala sam u svakoj reči, svakom koraku. Došla sam kući presrećna, prezadovoljna, sijala sam. Prelepo veče za pamćenje.

Sećam se, posle letovanja kada sam ga pozvala da dodje kod mene. Trebalo je da bude nekog tu. Na kraju nije, bila je tu samo sestra. Ali nije mi padalo na pamet da odložim. Nisam mogla da dočekam. Otišla sam da ga sačekam na stanici. Imao je svetloplavu kariranu košulju i bio je sveže ošišan. Zagrlila sam ga kao da se znamo čitavog života. Proveli smo divno popodne. Pravili smo ručak zajedno. Pomagao mi je – uzeo je da ljušti krompir. Nisam verovala. Posle ručka smo seli da gledamo tv. Ruka preko ramena. Smeh. I tu se dogodio taj prvi poljubac. Prvi od bezbroj narednih. Najlepši. Za pamćenje, koji se ne zaboravlja nikad. Posle smo se još zezali. Igrali „balet“ u kući. Pevali. I tu je sve počelo... Prošlo je skoro dve godine od tad.

* * *

Kisobran obran obran o o o :)

Za sve one ljubitelje pop muzike koji su se celog proslog leta trovali Rihanninom pesmom, i za sve one ostale koji su izludeli od ela, ela, ela, e e e... :)
Evo kako to momci rade na svoj nacin, u jednoj pankerskoj parodiji na pesmu Umbrella... :) Kad sam videla ovo na MTV-u, morala sam da pronadjem spot na TiTubi!:) Urnebesno je...
Moja omiljena scena: polivanje vodom, mada ni ona sa presom za kosu nije za bacanje... :)
Uzivajte!

Njegovo veličanstvo - osmeh!

Postoji nešto besplatno što može baš svakome da ulepša dan. Ništa lakše nego uputiti osmeh prodavačici u radnji, čoveku koga ste slučajno zgazili u autobusu, simpatičnoj bakici na pijaci, ili slatkom momku koji šeta psa u parku. I definitivno ćete im ulepšati dan!
Volim kad mi se ljudi iskreno osmehuju. Ne mora uvek ni da mi se osmehuje usnama, može i očima. Osetiš onda neku bliskost, neku prisnost sa tom osobom. Osećaš da ti se raduje, da uživa u tvom prisustvu ili u razgovoru sa tobom... Osmeh je pun neke ljudske topline, bez obzira da li je od neznanca ili nekog nama dragog.
Ljudi treba više da se smeju, mnogo više. Da uživaju u lepim stvarima u životu. Da sagledaju pozitivne strane svega. Da dele svoju radost sa drugima.
Smejemo se svako na svoj način. Nema dva ista osmeha. Volim kad se ljudi smeju, volim da ih posmatram kako se smeju i da se smejem zajedno sa njima. Osmeh je nešto čega ima sve više, što ga više deliš sa drugima.
Njegovo veličanstvo Osmeh, zaslužuje svaki orden i hvalu! :)

Šemsudin

I tako nekad ne znaš šta ti je činiti... Kad prosto šta god da uradiš, nekako si na gubitku. A imaš svoje želje, i svoje planove. Al moraš da ih prilagodiš tuđim željama i planovima. Tako uvek nekako ostaneš kratkih rukava. E a kad se ne bi prilagođavao, onda bi drugi ostali uskraćeni i automatski bi to imalo negativne posledice na vaš odnos. I eto ti opet kratkih rukava - što možda i nije tako strašno na ovu vrućinu... Teško je svetu ugoditi, svet je bre jedan veliki zajebant!
Ljudi su čudo. Ako im ne daš nešto što hoće, onda ispadneš loš što ne daš. A ako im daš, onda im je uvek malo i uvek hoće još. A ako im daš još onda kažu da je to zato što su oni tražili inače im ti sigurno ne bi dao. I šta onda? Čudni ljudi ti ljudi... A malo zahvalnosti u životu? I tako... (svašta ja ovde lupetam, al moram negde).

A evo sličica za zabavu...

Pravila, pravila, da bi me udavila...

Pravila Muskaraca
Napokon je neko seo i zapisao sve ovo.

Konacno, muska strana price.
(morate priznati, vrlo dobra)
Dosad smo samo culi "pravila" sa zenske strane.

A sad evo i pravila muske strane.


Ovo su nasa pravila!
Molimo obratite paznju.. sva su NAMERNO pod brojem "1"!


1. Muskarci NISU citaci misli.

1. Naucite da korististe WC dasku.
Odrasle ste devojke. Ako je gore, spustite je dole.
Nama je potrebna gore, vama dole.
Mi se ne zalimo sto je vi ostavljate dole.

1. Sport nedeljom: to vam je kao pun mesec ili oseka i plima.
To je tako.

1. Plakanje je ucena.

1. Trazi ono sto zelis.
Ali znaj ovo:
Tanane aluzije ne pale!
Jake aluzije ne pale!
Jasne aluzije ne pale!
Samo reci sta zelis!

1. DA i NE su savrseno prihvatljivi odgovori na skoro svako pitanje.

1. Nama se obratite s problemom samo ako zelite da se resi. To je ono sto mi radimo.
Saosecanje ocekujte od vasih drugarica, one tome sluze.


1. Bilo sta sto smo rekli pre 6 meseci je nedopustivo kao argument.
U stvari, sve receno se nulira i postaje navezece nakon 7 dana.


1. Ako mislite da ste debele, onda verovatno i jeste.
Ne pitajte nas.

1. Ako nesto sto smo rekli moze da se razume na dva nacina, a jedan od njih vas cini tuznim ili ljutim, mislili smo na onaj drugi.

1. Mozete nas ili pitati da nesto uradimo ili da kazete kako zelite da bude uradjeno.
Ne oboje.
Ako vec znate kako nesto da uradite najbolje, onda uradite sami.

1. Kad god je moguce, molimo vas recite sve sto imate da kazete TOKOM reklama.

1. Christopheru Columbusu NISU trebale smernice, a ne trebaju ni nama.

1. SVI muskarci vide samo 16 boja, kao default podesavanja Windows-a!
Kajsija, na primer, je voce, a NE boja. Tikva je takodje voce. Pojma nemamo sta vam je to sljezova boja.

1. Ako svrbi, bice pocesano.
Mi to tako radimo.

1. Ako pitamo sta nije u redu, a vi kazete "nista", mi cemo se tako i ponasati - kao da nije nista.
Znamo da lazete, tako da nije vredno svadje.

1. Ako postavite pitanje na koje ne zelite odgovor, ocekujte odgovor koji ne zelite da cujete.

1. Kada moramo da idemo negde, sta god da obuces je dobro... STVARNO!

1. Ne pitajte nas o cemu mislimo, osim ako niste spremne da diskutujete o temama kao sto su fudbal, trke, kosarka i sl.

1. Imas dovoljno garderobe.

1. Imas previse cipela.

1. Ja sam u formi i imam dobru figuru. Okruglo JE figura!

1. Hvala sto si citala ovo.
Da, znam, veceras moram spavati na kaucu;


Ali da li ste znale da muskarcima to uopste ne smeta? To je kao kampovanje.

Ne znam za vas ali ja sam se slatko nasmejala, ko god da je ovo smislio, svaka mu cast. A kaze jedan moj drug da je vecina pravila ziva istina!:) :D

Jadničica

Mora da je jako siromašna, čim mora da ide ulicom ovako poderana... I kažu da je ovo slikano u srcu Madrida... Da osnujemo neki fond za humanitarnu pomoć??? :)
p.s. moguće je da je slika vec vidjena na nečijem blogu. Nije na odmet nasmejati se opet!:)

Moramo da razgovaramo...

... mrzim kad to neko kaže. Odmah znaš da nije ništa dobro u pitanju. Nije to nigde rečeno, al prosto se provlači između redova. Ne znam zašto ljudi koriste tu frazu kad je potpuno suvišna. Kad treba sa nekim da razgovaraš, prosto se čujete ili vidite i razgovarate! A ne sad ja tebi najavljujem da ćemo da razgovaramo, a ti onda znaš da nešto nije u redu i onda se misliš šta li je... Bezveze. I to MORAMO... Nema smisla bez prigodnog uslova: moraš da učiš DA BI položio, moraš da se obučeš DA SE NE BI smrzao. A moraš... pa postoji samo jedna stvar koja se mora bezuslovno. Al to nije do nas.

Kažu... (eto mene...)

Kažu da su ljudi površni. Da plivaju po površini kao čačkalice u čaši vode. Ne krivim ih... Zašto bih? Ako su tako srećniji. Ako pokušaš da roniš i da istražuješ dubine, može da ti se dopadne, da ideš sve dublje i dublje i da jednog trenutka shvatiš da si otišao toliko duboko, da si ostao bez vazduha i da ne možeš da se vratiš na površinu. I da ostaneš tu, izgubljen, zarobljen, sam. Ipak, valjalo bi ponekad zagrebati po površini. Zar nije zastrašujuće plivati, a da ne znaš šta je pod tobom? Ali ne preduboko, nikako preduboko...

*~*~*~*

Kažu da možeš stvarno da voliš samo jednu osobu. Da sve drugo nije ljubav. A šta je u stvari ljubav? Nije to puter pa da ga namažeš na hleb i onda svi znamo šta je hleb i šta je puter i čemu to služi. Ljubav je drugo. Treba da volimo sebe i ljude oko sebe i svet oko sebe. Seks nije ljubav, to je fizički akt koji je moguć i bez ljubavi, iako uz ljubav dobija novu dimenziju, ljubav je drugo. Ne treba se plašiti ljubavi. Zaljubljenost nije ljubav, leptirići u stomaku i tako to. To je neka hemijska-hormonska reakcija mozga, i onda se hormoni stabilizuju i leptirići odlepršaju, vrate se ponekad. Ljubav je kad voliš. Kad praštaš. Kad se smeješ. Kad bez tenzije znaš da jednostavno želiš da ta osoba bude tu, uz tebe. Bilo da je to tvoja druga polovina, ili prijatelj, ili roditelj, ili sestra... Kada deliš nešto, logično je da tebi ostaje manje. Ali kad je ljubav u pitanju, kad je deliš, bude je još više. Paradoksalna stvar...

*~*~*~*

Kažu da ružni trenuci u životu postoje da bi više cenili one lepe. Bezveze je to. Lepe trenutke treba ceniti svakako. Treba ih pamtiti, a ne one ružne da bi ih se setio kad ti je lepo i onda rekao ’e sad mi je lepo’. Ko još želi da se seća ružnih stvari? U lepim trenucima treba uživati. Osetiti tu sreću koliko god možemo. Život postoji da bi ga živeli, da bi bili srećni, a najviše od nas zavisi da li ćemo. Ružne trenutke treba proživeti, prebroditi i zaboraviti. Zlopamtila ne mogu da budu potpuno srećni. Prust je rekao da su godine patnje u njegovom životu bile najbolje godine, a da u godinama sreće nije ništa naučio. (nisam čitala Prusta, gledala sam Little Miss Sunshine...). Možda je u tim godinama kad je to rekao, tako nešto i shvatio. Trenutno mislim da nije u pravu. Trenutno želim da živim i pamtim srećne trenutke...

Drugovi i drugarice

Možda je trebalo da se rodim kao muško. Mada, ne verujem, ipak mi se više svidja ovako...
Činjenica je da imam mnogo više drugova nego drugarica. U stvari, drugarice u pravom smislu te reči (tu podrazumevam ženske osobe, bliske i od poverenja, a sa kojima nisam u srodstvu) mogla bih da nabrojim na prste jedne ruke. Sa njima mogu o "ženskim problemima", osećanjima i muškim zadnjicama, sa njima mogu u šoping bez prigovora ili na trač partiju. Ma sa njima mogu sve i obožavam ih! Za razliku od njih, veliki broj ženskih osoba u mom okruženju su fenserke, alapače, kokoške... ma ono, ribice što bi se reklo. Ne odgovara to meni, nemam sa njima o čemu da pričam, a zaista nisam u stanju da pola sata hvalim nečije zlatne patike ili boju kose, do granice preterivanja...
Ma da se razumemo, muški nisu ništa mnogo bolji. Oni su još veće tračare od žena, imaju bolestan smisao za humor i neke gadne navike. Ali sve to tolerišem, jer se sa grupom muških sa kojima se družim fenomenalno slažem, i što je najlepše svi poštuju što sam žensko, a opet me tretiraju kao "ortaka". Nekad čak i preteraju u tome (dešavalo mi se da me drug "prijateljski" odalami po ramenu...), a drugi pa koriste priliku da flertuju... Pitala me je jedna koleginica pre neki dan kako izlazim na kraj u društvu njih 5 ortaka na fakultetu. Odgovor je prost, slušaju me!:))) A i svi ostali me slušaju, šta ću, izgleda da imam dara da budem menadžer...:)
U stvari kad razmislim bolje, nema nikakve veze kog su mi pola prijatelji. To što trenutno ima više muških je igra slučaja. Bitno je da sam te sreće da poznajem ljude sa kojima mogu sa zadovoljstvom da provodim vreme i uživam u razgovorima, smehu i zajedničkim trenucima... Pozdrav za sve njih, da ne nabrajam, mogla bih nekog nenamerno preskočiti!

Nemačka inteligencija

Izuzetno inteligentni i obavešteni tvorci plakata za zabranu pušenja u Nemačkoj, znali su da na našim prostorima postoji rok grupa čiji naziv znači isto što i rauchen verboten, ali su malo omašili grupu... Toliko o Nemcima...:)

Svetiljka

Primila sam poziv sinoć. Tata. Gotovo zaboravljeni glas. Ne onaj koji sam slušala mesecima - hladan, gotovo automatski. Nego onaj, stari glas. Glas koji pita kako sam, koji brine, koji čestita na uspehu. I uvo koje čuje i sluša. Ne kažem da je nešto specijalno, ali ipak uliva malo nade. Ne prevelike, prevelika očekivanja mogu da dovedu do velikih razočaranja. Ali su to sitnice koje čine sreću, a ja ne tražim ništa više. Samo se nadam da će ih biti još. Usamljena sitnica nema neki dugi efekat. Moja lična svetiljkica je malo jače bljesnula.

Inače, trebalo bi da i ona naša zajednička svetiljka malo zasija. Ne da očajavamo i da se prepustimo tužnoj struji. Nego da dokažemo i da pokažemo, da možemo bolje i da vredimo više. Da ne dopustimo da neka grupa neobrazovanih, propalih, loših ljudi sa iskrivljenom slikom morala, pravde, borbe uništi ne samo naše ulice i grad, nego i naše duše. Ne smemo! Ne treba nam mrak. Stakla se zamene, fasade okreče, ulice očiste. To nije problem. Problem je povratiti ugled, dostojanstvo, veru i nadu. Za to moramo da se borimo. Ima nas dovoljno svesnih i normalnih da to možemo! Nije lako, ali moramo da pokažemo pravo lice, lice koje treba svet da vidi. Da vidi našu volju, sposobnost, pamet, solidarnost, uspeh, snagu volje, nepokolebljivost, čast. Da zadobijemo poverenje, podršku, da se borimo onako kako se to radi u normalnom društvu, a ne nasiljem. Da sprečimo da nas neki drugi posipaju prašinom i krvlju i takvim nas prikazuju. Znamo da ima takvih, ali znamo da mi nismo jedni od njih. Da sprečimo da se izgubi ma i jedan život više, da sprečimo da se nešto ovakvo ponovi! Znamo da vredimo više i da možemo bolje, kao što rekoh! Ne treba nam lažna etiketa, moramo da je skinemo. Pesimizam još nikom nije dobra doneo.

Glavu gore, dosta je suza i tuge, dosta sramote, upalimo svetlo!

Čari Guglovanja

Evo na koje su ljudi sve ključne reči ljudi pronalazili moj blog na Googletu:

- ubedljivo najčešće (oko 30 puta): zimska idila
- moj favorit: blog pocinje sa mousehunter
- drugo mesto: "let me drink my coffee" "will get hurt"
- sreća i smeh: kako stalno biti srecan, od srca sam se nasmejala, sta pomaze za dobro raspolozenje, ispiti+smeh, osmeh za drage osobe, nesto lepo...
- pomoć oko čestitki: posvete za rodjendan, sta da napisem drugarici za rodjendan, napisi sadrzaj cestitke za prvi rodjendan, cestitke za rodjendan jako dragim osobama, rodjendan za moju drugaricu da se napise, posvete za cestitku, novogodisnje cestitke...
- naj naj: slike najlepsih momaka sveta, slike najlepsih devojaka na netu, slike najlepsih torti godine, price najlepsih momaka na forumu, 20 najlepsih momaka na svetu...
- i oni nepovezani: najezda skakavaca, fobija od buba, stres, cipele, gorski venac, slike bla bla bend, bele pahulje, smijesne slike, pesma lesce, autogram...

;-)

Promaja kroz glavu

Molim? Ne čujem te? Pa naravno da te ne čujem kad ništa i ne govoriš!
Samo da znaš, zatvaram vrata. Duva mi promaja, a promaja mi smeta. Neću zaključavati, još uvek, možeš da pokucaš ako se predomisliš. Ako budeš dovoljno ubedljiv, možda te pustim i da udješ. Možda.

Mada, koliko vidim tebe baš ne zanima dal su vrata širom otvorena ili je stavljena reza i katanac. Zabole tebe ona stvar. Pitam se ponekad, da li se sećaš kako se zovem? Bilo bi lepo... al neću preterano da se nadam.

Brzo zaboravljaš, poput zlatne ribice. Da li si znao da ribe umeju da prepoznaju udicu? Ali zaborave da su je videle posle nekoliko sekundi. I tako se upecaju na crva... Koji li je tebi crv pojeo dušu?

Ne znam zašto pamtiš uvek samo ružne stvari. I pričaš o njima svaki put. To ne zaboravljaš. Svaku sitnicu koja ti nije odgovarala u životu. I naravno svi su drugi krivi, a ti si jadan prav i nemoćan bio kad se sve to dešavalo. Paz' majku mu... Trebalo bi više da se sećaš lepih stvari. Ozbiljno ti kažem. Ne zbog mene ili nekog trećeg, nego radi sebe. Osećao bi se bolje, srećnije, možda bi tada imao i malo više ljubavi da pružiš! Novac, to se zaradi i potroši i tako u krug. Ljubav, to je ono što ne možeš da kupiš u kiosku. To je ono što moraš da daš da bi to isto dobio. Ozbiljno ti kažem.

Ne znam, razočarao si me. Strašno je to. Trebalo bi da mi budeš uzor. Volim ja tebe, al mrzim to kako se ponašaš i šta radiš. Eto, rekla sam ti.
Nema veze. Uživaj. Možda ti jednog dana dodje iz dupeta u glavu. Možda shvatiš da treba biti malo manje sebičan i tvrdoglav. Možda shvatiš da ne mogu svi da jure tvoje snove, jer imaju i svoje! Možda.

Ako nekada budeš osetio da ti nedostajemo, da nas voliš, da si ponosan na nas reci nam. Ne moraš ni da kažeš, pokaži. Eto, tata, toliko.
.........................................................

Nemoj da me tešite, ok sam. Samo sam morala da se ispraznim, previše mi se toga skupilo. Osmeh je tu, uvek.:)
Roditelji, nemojte dopustiti sebi da zaboravite na svoju decu, nema dobrog opravdanja. Volite ih, i pokažite im to, ne samo kad su mala, nego i kad porastu.

Žene i cipele

Baš sam skoro vodila jedan razgovor na ovu temu, naime, zašto se žene za svaki svoj uspeh časte novim cipelama (odećom, frizurom, manikirom...ili nečim drugim u zavisnosti od ukusa i finansijskih mogućnosti), a bogami i tako isto se teše u slučaju neuspeha i problema. Lično više volim ovu prvu formu, nagradjivanje, bolje je nekako nego utešna varijanta.

Lično ne volim šoping nešto naročito, pogotovu kad su neke sezonske rasprodaje (mada tu dobre stvari za male pare mogu da se nadju), pa moraš da se guraš sa gomilom histeričnih žena, da čekaš na red za kabinu, za kasu, na prodavca... Ali taj osećaj kad sebi kupiš nešto novo retko šta može da zameni. Uostalom, ništa lepše za jedno žensko nego kad se oseća lepom! Jer kad si sebi lepa, bićeš i svima drugima, prosto je to nekad i stvar utiska, a ne samo ukusa i fizičke lepote... To je više stvar psihičke potrebe!

To je nekako isto kao kad muškarci onako bespotrebno kupuju neke nove džiže, neku tehniku - slušalice, zvučnike, miksete, heftalice sa rotirajućim svetlom... Ili kompjuterske igrice i igračke pod izgovorom "za decu su". Baš se pitam otkud meni onoliki automobilići, transformersi, roboti, aviončići, reli trke i slične igračke tamo u nekom budžaku. Nije da mi nisu bile zanimljive, al da se razumemo, to je kupljeno verovatno iz ličnog gušta... Razumete, to je isti taj poriv?

Nešto razmišljam, dala sam sve ispite sad, pa zaslužila sam, mogla bih da kupim nove cipele, zar ne?:)

Divac obara rekord;)

Uctiv - Prdne i kaze "pardon".
Cinik - Prdne i gleda te u oci.
Kavaljer - Pusti damu da prva prdne.
Gurman - Prdne iz sopstvenog zadovoljstva.
Osecajan - Prdne i kaze "oh".
Idealista - Prdne iz uverenja.
Veseljak - Prdne i kaže "ko prdi zlo ne misli".
Sentimentalan - Prdne i misli kako bi bilo lepo da nije prdnuo.
Seprtlja - Prducka po ceo dan.
Naivcina - Prdne i misli da cini veliko delo.
Lepo vaspitan - Pre nego sto prdne, moli za dozvolu.
Goropadnik - Prdne da se sve trese.
Realista - Smatra prdenje za normalnu pojavu.
Nestrpljiv - Jedva ceka da prdne.
Egoista - Prdi samo za sebe.
Pesimista - Jos nije ni prdnuo, a vec misli da se usrao.
Dvolican - Prdne i pita ko je prdnuo.
Diskretan - Prdne i kaze "neka ostane među nama".
Kolegijalan - Daje priliku da i drugi prdnu.
Neoprezan - Prdne i usere se u gace.
Snob - Prdi samo u dobrom drustvu.
Glumica - Prdne i ceka aplauz.
Sportista - Ako neko prdne jednom, on ce dva puta, da obori rekord.

Da li se pronalazite???:)

Stranac u kočiji

Zašto me posmatraš tako? Prekini. Prekini kad ti kažem, počinjem da se osećam neprijatno. Ali Bože kako neobične oči imaš... Ne, ne, prekini, nemoj više, vučeš me da gledam i ja tebe, i onda ćeš da pomisliš nešto što ne želim da pomisliš. Lako je tebi, kuckaš nešto kao na tom telefonu, kuckaš već 10 minuta. I posmatraš me. A ja nemam izgovor, koliko god da gledam kroz prozor autobusa te iste ulice kojima se vozim skoro svaki dan, ne vredi, osećam da me gledaš. Smešno mi je! Ne, ne smeškam se tebi, smeškam se što mi je smešno da me tako posmatraš. Ok, sad se ti smeškaš meni. I šta ja treba da radim?
Neću da te gledam, gledaću ti u ruke, da, to je dobra ideja! Au, čoveče, al si ti neki nervozan tip, pogledaj samo kako si pojeo sve zanoktice. Zašto? Glupog li pitanja, pa prosto, imaš lošu naviku. Isto kao i ja. Istu lošu naviku. Ma pusti ruke, bolje da gledam kroz prozor...
Au, pa ti si baš rešio da me GLEDAŠ. Pa dobro, gledaj kad ti je volja. Ne, nisam to mislila. Prekini! Nemoj da me odmeravaš tako, od glave do pete. Šta radiš sad, skidaš me pogledom? Eto postajem nervozna i počinjem da se igram prstima. Aha, sad ti meni gledaš ruke... A nabio si tu kapu na glavu, samo ti se te neobične, vragolaste oči vide.
Pa dobro, postaje zabavno. Možemo ovako, pa ko prvi sidje.
Već silaziš? Sišao si. Dobro. Znala sam da ćeš da se okreneš! Da se nasmeješ i mahneš. Mahnuću i ja tebi, uz osmeh gratis. Zdravo stranče!

Nepravda!

Uslovljavanje, ucene, sujeta, besmislene sankcije, niski udarci, navodno "namešteno glasanje"...A pričamo o nekoj slobodi govora i izražavanja mišljenja.
Ne, nije reč o izborima, kampanjama i političkoj sceni. Iako uvod neodoljivo podseća.
Reč je o nečemu za šta sam mislila da je mnogo lepše i zanimljivije od toga, nešto što sam smatrala za razonodu i uživanje. Reč je o "blogovanju".
Nisam neko ko isteruje mak na konac, pravi frku oko gluposti, neki Kalimero koji će za sve što joj ne odgovara da viče "nepravda!", osim u dve situacije - kada se šalim i kada me nešto stvarno iznervira. Ovde se radi o drugoj situaciji.
Naime, sednem sinoć za komp, standardno da proverim mail, par foruma i pregledam blogove koje volim da čitam. I dočeka me neprijatno iznenadjenje. Dva bloga sa moje liste omiljenih su obrisana??!! Dva kvalitetna, zanimljiva bloga, na kojima stvarno ima šta da se vidi i pročita! Nešto nije u redu, a ne znam šta. Oba bloga su na istoj mreži blogova, a vlasnici čitaju jedan drugu, znači neka veza mora da postoji... Ne budem lenja, i posetim nekoliko drugih blogova, ne bih li otkrila u čemu je stvar. I otkrijem. Blogovi su obrisani zato što su odbili da po nalogu "administratora" obrišu link za jedan treći blog sa svog sajta! Ne radi se samo o ova dva, već o celoj listi blogova koji su imali taj link. I mi pričamo o slobodi izražavanja. Da stvar bude još gluplja, taj treći blog ne sadrži ništa uvredljivo, nikakve nacionalističke, rasističke, i druge sadržaje koji vode nekakvoj mržnji među ljudima, ne sadrži pornografiju, čak ni psovke! Dotični blog je čak zanimljiv po mom mišljenju! Proverite:
Zmajček
O čemu se ovde radi? O nekoj ličnoj netrpeljivosti koja se rešava diskreditovanjem svih neistomišljenika? Onlajn ratu? Pa nećemo valjda tako, ljudi, to mene baš ljuti! Dosta nam je ucena na sve strane, još nam samo fale na blogovima!
U znak protesta i podrške oštećenim blogerima, dodajem ovaj link na svoj blog. Neću da utičem ni na koga, al ima mnogo različitih sajtova gde možete da otvorite svoj blog. Mislim da niko nije u poziciji da vas ucenjuje.

Ispiti

Sutra počinje ispitni rok, za nas studente ekonomije u Beogradu. Upuštam se u njega sa optimizmom, kao i u prethodna dva koja sam iskusila. Trebalo bi da sve prodje kako treba - učilo se i uči se, a trud se u većini slučajeva isplati, moj je moto. A i dobro mi dodje malo da vidim ljude, zbog gripa sam bila "u karantinu" nedelju dana, kontakt sa spoljašnjim svetom na nivou minimalne potrebe...

Prvi ispit koji me sutra čeka - Ekonomsko matematički metodi i modeli. Možda zvuči komplikovano, al mislim da je od lakših, pa je savršen za "probijanje leda" na početku.

Imam jedan neobični običaj za ispite. Znam da su studenti uopšteno sujeverni kad su ispiti u pitanju. Pisali su u novinama, ima nas stvarno raznih. Ima čak ljudi koji nose istu čitavu odevnu kombinaciju, bez obzira na godišnje doba. Ili čekaju odredjeni autobus...
Ja imam čarape, sive, sa pink panterom. Nosila sam ih na prvi ispit i dobila 10. Posle toga sam ih nosila na svaki ispit, i dosad nisu zakazale...:) Svesna sam ja da cela priča nema baš nikakve veze sa čarapama, ali to je verovatno neki psihološki efekat, ako se ja osećam sigurnije, zašto da ne navučem baš te čarape?

Svim studentima želim puno sreće u januarsko-februarskom roku, onima koji još nisu stigli dotle, da uživaju dok još mogu u djačkom dobu, a onima koji su celu tu priču pregrmeli, da se malo prisete studentskih dana (naravno, onih lepih trenutaka) i da uživaju još jednom u duhu mladosti...

I moram samo da dodam ovo, stvarno nas ima raznih:

Stop epidemiji bedaka!

Ni sama ne znam koliko sam puta nekome uputila reci podrške, utehe, koliko sam puta pokušala nekoga da razvedrim, nasmejem, oraspoložim kada ga zadesi nešto loše ili neprijatno, ili kada prolazi kroz neki težak period. Nije mi teško, naprotiv. Najveća nagrada mi je da ugledam osmeh na licu te osobe! Nije mi teško da nekoga zagrlim kada znam da ga nešto stvarno muči, da ima neki problem, kada ga jednostavno stigne žuta minuta i skupe mu se sve neke sitnice koje je ignorisao neko vreme. Znam kako je kad je nekome teško, svako od nas ima neki loš dan ili period u životu.

Samo, iskreno, ljudi nešto previše kukumavče, žale se, i nesrećni su u poslednje vreme. Izgleda da je u trendu biti "u bedaku", bez obzira da li imaš neki poseban razlog za to. Pitam se da li to postaje neki način privlačenja pažnje, prosto eto, da nateraju ljude poput mene da ih teše, da im se nadju? I dokle tako?

Padaju u prazničnu depresiju. Pa dobro, i mene je pred kraj godine stiglo da par dana budem neraspoložena. I onda je prošlo tih par dana, i lepo se ja vratila na staro, nabacila osmeh na lice i sve je ok. Uf, kao da je sad trebalo da kukam na sva zvona i onda da me teše. Smučilo mi se sve to... Kao da mene sve ružno zaobilazi!

Imam i ja svojih bubica, ali eto, trudim se da ih ignorišem koliko god mogu. Ono što mogu da menjam - menjam, ono što nije u mojim rukama - kritikujem, ignorišem ili tolerišem i gotovo. Fokusiram se na druge lepe stvari oko mene, uživam u svemu u čemu mogu, koliko mi vreme i obaveze dopuštaju, pokušavam da ne prestajem da ugadjam sebi i da se osmehujem. Obaveze završavam u hodu!

Znam da neće ovo mnogo ljudi da pročita i nema veze. Samo želim da nagovorim ljude da malo pozitivnije gledaju na život i da malo više uživaju u njemu, jer nezaustavno teče i imamo ograničeno vreme. Mislim da nemamo puno vremena za bedačenje, jer onda skraćujemo onaj ostatak - za radovanje, napredovanje, ostvarivanje!

Rizikujem da neko pomisli zbog ovoga da sam bezosećajna, sebična, neozbiljna ili površna. Izvinjavam se ako ima takvih, nemam nameru nikoga da vredjam. Samo bih volela da vidim više osmeha na licima ljudi - na ulici, u autobusu, na fakultetu, kod kuće, to je sve!

Ajmo ljudi, glavu gore i u nove pobede!

Bicu najbolji u kvizu

Evo da se malo nasmejemo, smeha nikad dosta! A i carevi su, stvarno...:)

Prvi u Novoj

Kažu da ako ti godina dobro počne, da će cela da bude dobra.

E pa ne bih da se hvalim previše, al mi je stvarno sjajno počela! Ne pamtim da sam se ikada tako dobro provela na dočeku - za početak sam se super najela, pa dobila fenomenalne poklone, a onda je usledila žurka! Imala sam fenomenalno društvo - mog Darka naravno, fantastično sam izgledala - bar sam se tako osećala (pa nek kažu posle da sam narcis, šta ćeš kad jesam), prostor, piće, klopa, muzika - baš sve kao da sam ja organizovala. Fino, kulturno, lepo, mlado društvo, bez šabana, narodnjaka i bilo kakvih incidenata. Bez hladnoće i petardi. I što je najlepše od svega - celo zadovoljstvo za samo 200 dinara koliko smo nas dvoje platili garderobu.

Dobila sam karte na nekoj nagradnoj igri preko "24 sata". Zaslužuju javnu pohvalu i besplatnu reklamu zbog svega toga!!!:) Dobili smo čak i neke zviždaljke, idealne za budjenje ljudi ujutru...a može i za mitinge!;)

Srećna svima Nova godina, i želim vam da vam bude bolja od svih drugih dosad, ali ne i najbolja, da bih sledeće mogla da vam poželim isto!