Svetlo u pogledu

Pogledala ga je u oči. Očekivala je da će videti onu čarobnu sivu boju, od koje bi joj leptirići zaigrali u stomaku. Očekivala je da će ponovo videti onaj srebrnasti sjaj, od koga bi joj žmarci krenuli uz kičmu. Oči su bile nekako murgave, poput blata nakon jesenje kiše. Bio je to isti pogled kao i uvek, ali nije bilo sjaja, ni leptirića, ni žmaraca. Kao da ih nikad nije ni bilo. A možda i nije. Možda je sve bila samo igra svetlosti, obična fizika. Prokleta ulična svetiljka... Shvatila je da je sve bio plod njene mašte, samo iluzija. Prokleta nesanica... Zbog nje je noćima ležala budna u krevetu i razmišljala, više nego što treba, stvarajući bajku od sopstvenog života. Uspela je da upadne u zamku sopstvenih izmišljenih šarenih slika. Njegova ruka je krenula ka njenoj, ona je svoju brzo izmakla. Shvatila je da ne postoji uzbudjenje, čak ni privlačnost. Bilo joj je stalo do njega, ali kao prijatelja. Želela je bliskog prijatelja, ne romansu. Bila je srećna što se osvestila na vreme, što nije napravila grešku, povredila njega, sebe, možda još nekog. Pogledala ga je još jednom i ovoga puta osmeh prijateljstva pojavio se na njenim usnama. Osmehnuo se i on njoj. Razumeo je šta joj se dogodilo, podsvesno, znao je sve vreme. Pogledala ga je i shvatila da je to isti pogled, isti osmeh kao i uvek. Nikad se ništa nije ni menjalo. Bili su dobri prijatelji i to će biti i ubuduće. Sve drugo bi bilo pogrešno, znali su oboje...

. . .

Eto, i ja da napišem neku pričicu, nešto fiktivno, što nije neko moje razmišljanje ili prepričavanje. Nemam često inspiraciju, pa sam rešila da je iskoristim kad je već tu... Meni se svidja (narcis, šta ću). ;)