Koliko puta u životu propustiš nešto bitno jer te je strah da menjaš neke stvari? Koliko puta se odrekneš nečega što bi ti značilo, jer ti je tako lakše? Jer ti je jednostavnije da ne misliš, da ne brineš, da ne pregovaraš, da ne menjaš, da se ne boriš. Ponašaš se totalno konformistički - pomiriš se sa situacijom bez i najmanje namere da je promeniš?
Ne kažem da treba da glumimo neke heroje, neustrašive, nepobedive. Retko ko je u stanju da tako nešto uradi i tako nešto je češće glupo nego hrabro. Postoje situacije kad je racionalno da se plašiš, kada je normalno da ne želiš da rizikuješ svoje zdravlje, život ili nešto treće. Postoje ljudi kojima je normalno da skoče sa bandžija ili da ulože celu svoju uštedjevinu na berzu, i postoje oni koji to ne žele i ne smeju. To je uobičajeno. Ali sa druge strane postoje neracionalni strahovi. Strahovi za koje nema osnova, a koji te sprečavaju da uživaš u životu...
E takvi me strahovi nerviraju - jer znam da ih imam i da ne umem da se borim sa njima. Glupo zvuči, ali ne umem... I koliko puta kažem sebi da se ponašam glupo i opet ne uradim ništa povodom toga i posle se osećam bezveze.. Mrzim to! I koliko god me drugi uveravali, ubedjivali i pokušavali da mi pomognu, dok se ja ne sredim u svojoj glavi nema meni pomoći. Za nadvladavanje tih strahova treba vreme i volja i ništa drugo. Ono što me muči jeste ovo prvo - vreme - zar za neke treba toliko dugo?
Najgora stvar koju možeš da uradiš kad se plašiš promene ili si nemoćan nešto da menjaš - jeste da menjaš ono što možeš, a ne treba! Kad u nemogućnosti da menjaš ono što je loše, menjaš ono što je dobro i misliš da ćeš tako nešto popraviti. Sreća, pa sam bar naučila sebe da kontrolišem u takvim situacijama - počnem da razmišljam kako mi eto nešto u životu smeta, al nisam dovoljno uporna da to promenim, nego eto počnem da tražim alternativu, da menjam nešto drugo, lakše, jednostavnije, nešto što je 100% u mojim rukama - e i onda shvatim da to ne treba da se menja, jer mu ništa ne fali i opasuljim se na vreme...
E pitam se kad ću tako pametno da počnem da stvarno menjam ono što mi smeta...?
p.s. ne muči me trenutno ništa konkretno, al često imam neke depresivne dane i to ovim povodom, pa eto reših da to i "napišem" crno na belo(zeleno) pa da vidim 'oće li mi to možda otvoriti neko rešenje... možda ne danas.:)
3 comments:
Ja znam jedan strah od prosle god koji je trajao par meseci pa si ga prebrodila tacnije zajedno zar ne:) znam da nije potpuno iscezao al se ipak sveo cini mi se na razumne mere:) a i strah od odlaska na fudbal je tu al i razumem te ni meni nije svejedno al opet idem sta cu kad sam zaludjenik:P meni je mali strah od paukova i pcela mada ne znam koliko je to strah vise se moze reci da ne preferiram da me ubodu:P
Strah od utakmica trenutno je od onih racionalnih, mislim - vise je stvar brige nego straha.:) A taj drugi je jedan od tih iracionalnih o kojima pricam, u stvari neka vrsta straha od promena rekla bih... A tvoja fobija od buba - irelevantna stvar ako te ne koci u zivotu!:) mwa
Taj tvoj strah smo zajedno prebrodili i kao sto sam ti za to dao vreme i podrsku tako ces i zauvek imati za bilo koji problem ili strah:) a nemam fobiju od buba samo ne volim preterano paukove i pcele hehe sem toga se samo bojim da mi nebo ne padne na glavu:P
Post a Comment