1. Kraj i Početak

Još uvek ne mogu da se pomirim sa situacijom. Nije mi lako. Osećam toliko toga – ljubav, tugu, strah. Pred drugima, kad ne razmišljam, mogu da budem jaka, da se smejem, da kažem da je tako bolje i da život ide dalje. Ali kad drugi odu, kad ostanem sama, ne mogu da se oslobodim knedle u grlu i suza što mi naviru na oči, koliko god da se trudim. Ne znam zašto je sve moralo da se završi tako, bezveze, bez ikakvog posebnog razloga. Osećala sam da se tako nešto sprema, znala sam, ali sam se nadala da grešim. Mrzim što sam ipak bila u pravu. Nisam pitala za razloge. Ne želim da znam razloge. Svaki razlog bi me samo još više zaboleo, ma koliko da je opravdan ili ne. Ne želim da znam.
Bilo je lepo, prelepo i samo lepe stvari i želim da pamtim. Ali kad se setim lepih stvari, još mi je tužnije. Nisam ljuta, ali baš ni malo. Možda bi mi bilo lakše da jesam, ali ne mogu da budem ljuta. Ne kada pomislim na taj osmeh, ne mogu. Želim da pamtim osmeh, lepe stvari, sreću. Lepše je tako, iako je teže.

Sećam se tog prvog dana na fakultetu, kada smo išli da predajemo papire za upis. Sedela sam tamo sa nekim meni poznatim ljudima, ne preterano zanimljivim, ali bolje nego sama. Pokušavali smo da shvatimo kako treba da poredjamo ona dokumenta. Pričali smo o tome ko će gde da provede leto. Pokušavali smo da dodjemo do lepka koji je kružio po amfiteatru da bismo zalepili sliku. Dva momka koja su kasnila su sela iza nas, praveći još veću pometnju jer nisu imali pojma šta i kako treba. Okrenula sam se da im objasnim. Volim da pričam sa raznim ljudima kad ih je puno oko mene. Počeli smo da pričamo. Čekanje se oteglo, pa je vremena bilo na pretek. Na kraju smo razmenili brojeve, on i ja. Mislila sam da se neće javiti. Ili da će se javiti, slati par poruka, poslati neku nepristojnu i toliko. Obično tako bude. Ovog puta nisam bila u pravu. Na moju sreću... do sad. Bilo je tako davno a kao da je bilo juče.

Sećam se tih prvih porukica. Svako veče. Tačno u 11. Nepogrešivo. Uživala sam, bilo mi je jako zabavno. I onda sam stavila :* na kraj poruke. On je stavio cmok. I tako je sve počelo.

Sećam se tog prvog dogovorenog sastanka. Nalaženja kod železničke stanice. Ko se još nalazi kod železničke stanice? Bilo je drugačije i bilo je lepo. Šetali smo dugo. Pričali. Bila sam oduševljena kako čovek može da nadje toliko zajedničkog sa praktično strancem. Šetali smo ceo Savski kej, od Starog mosta, pa ceo Dunavski. I nazad, do Gazele, pa prešli most GSP-om, pa šetali još. Celu Kneza Miloša, pa Srpskih vladara, pa sve do Slavije. Ima sigurno preko 10 kilometara. Nije mi bilo teško, nisu me bolele noge, uživala sam u svakoj reči, svakom koraku. Došla sam kući presrećna, prezadovoljna, sijala sam. Prelepo veče za pamćenje.

Sećam se, posle letovanja kada sam ga pozvala da dodje kod mene. Trebalo je da bude nekog tu. Na kraju nije, bila je tu samo sestra. Ali nije mi padalo na pamet da odložim. Nisam mogla da dočekam. Otišla sam da ga sačekam na stanici. Imao je svetloplavu kariranu košulju i bio je sveže ošišan. Zagrlila sam ga kao da se znamo čitavog života. Proveli smo divno popodne. Pravili smo ručak zajedno. Pomagao mi je – uzeo je da ljušti krompir. Nisam verovala. Posle ručka smo seli da gledamo tv. Ruka preko ramena. Smeh. I tu se dogodio taj prvi poljubac. Prvi od bezbroj narednih. Najlepši. Za pamćenje, koji se ne zaboravlja nikad. Posle smo se još zezali. Igrali „balet“ u kući. Pevali. I tu je sve počelo... Prošlo je skoro dve godine od tad.

* * *