4. Pesma o ljubavi

Po želji čitalaca ide cela pesma...

Da, ljudi sanjaju, al ne veruju u san,
Snovi ih proganjaju dok ne svane dan,
Ali kad jutro dodje zaboravljaju sne,
Dok sunce na počinak ne podje ne sete ih se.

Ipak postoje ljudi čiji je život lep,
Jer oni sanjaju budni, imaju svoj svet
Njihov je život sreća, njihova duša čista,
Sve ih na jedno seća, svaka im misao ista.

Treperi njihovo srce, iz grudi pesma se otima,
U očima sija im sunce, u njima radosti ima.
Posle kiše dolazi duga, posle mraka doćiće sjaj,
U smeh se pretvara tuga, pakao zameniće raj.

Nikakve nema čarolije, ne postoji nikakva tajna,
Nema tu šta da se krije, njena je moć beskrajna.
Ona je svitac u noći, ona je u pustinji trava,
Snažne su njene moći, jer to je ljubav prava.

Ta ljubav ljude osvaja, ona ih stalno greje,
Ta ljubav duše spaja, uz nju se sladje smeje.
Ona svu zlobu uništi, uz nju je manje boli,
Ne moze zloba da tišti onog ko iskreno voli.

Pronaći je nije lako, do nje je teško doći,
Jer ako ne znaš kako niko ti neće pomoći!
Možda ćes dugo da gledaš, možda će biti daleko
Ali nemoj da se predaš, dok ne znaš ko je taj neko.

Biće tu puno prepreka, biće tu borbe i truda,
Ali taj neko te čeka i baš tebe traži svuda.
Stranputica ima mnogo, to lažne su ljubavi staze
I moraš da paziđ dobro da te te laži ne pregaze.

A kad je konačno pronadjes, duboko u srcu je čuvaj,
Jer prave ljubavi ladje ne tonu kad vetar duva!
Od uzbudjenja drhti se kada te ljubav pokori,
I zato, molim te, ne boj se, da nekog iskreno VOLIS!