Najezda skakavaca

"Dosao mi je tata sa Novog Zelanda. Je l' si raspolozena da izadjemo nas troje na pice ovih dana?"
"Naravno, sto da ne, nije problem..."

Ma sve je kul. Sve je normalno. Sta bi uopste bio problem? Nemam problem sa komunikacijom sa ljudima, umem da pricam o raznim temama, nije mi bitno koliko moj sagovornik ima godina... Skoro sam bila kod nekih rodjaka. Pocele one tetke neke price o dijetama i holesterolu - vidim da ih ne zanima moje misljenje... Aj odoh ja kod klinca u sobu, mali ima 5 godina, a raspricali se nas dvoje o svemu i svacemu. Na kraju ce mali meni: "Znas, meni je mnogo lepo da pricam s tobom, je l' ti zivis negde daleko? Ja bih da dodjem kod tebe u goste..." Hehe, omakla mi se ova digresija, da se vratim na pricu.

Nema problema. Dodje i taj dan - juce. Spremila se ja, sve ok i krenem. E a tu me strefilo ono sto me obicno zaobidje - trema!!! Potpuno iracionalno, potpuno nekontrolisano, samo mi se nesto kuva u stomaku. Ne, ovo nisu leptirici, ovo su SKAKAVCI! Ma daj, Tamara, polagala si prijemni i 7 ispita bez treme, vodila debatu pred polupunim amfiteatrom bez treme, koliko puta pozvala nekog decka na sastanak bez treme, sta ti je sad? Pustim muziku na onu moju jednu slusalicu, kao, da se priberem, ne lici to na mene... Ma jok, nista, ne popusta, ruke mi se smrzle, u stomaku mi se kuva, najezila mi se noga - kojesta... valjda treba da ti se znoje ruke? Izgleda da to kod mene drugacije funkcionise...

Prosao je izlazak skoro pa bi se moglo reci super. Drugo nisam ni ocekivala. Al ona trema me do kraja nije ostavila na miru. Ma kakvi, stisla se ja nesto, nerviram samu sebe. Trudim se ja da budem opustena, pa mi ide malo, al onda opet zacutim. Ili se bezveze smejem, kezim, cerim, pomislice covek da sam odlepila. Nije pomislio, srecom. Valjda. A pricala sam mnogo manje nego sto je to za mene normalno, al to je mozda i dobro, bolje da cutim nego da lupetam. E svasta sa mnom, ne lici ovo na mene, al sta da se radi. A da je bar bilo razloga za tremu, to samo ja traba da znam zasto sam se unervozila. A ne znam!!!

Nebitno, proslo je dobro i to je vazno. Najvaznije da je Darko zadovoljan. Ostalo je nebitno.

Ovo sunce i dalje uspeva da me oraspolozi. Sutra najavljuju kisu... Bolje da praktikujem moje nekontrolisano smejanje, da prikupim endorfina za naredne dane.:):):)