Svetiljka

Primila sam poziv sinoć. Tata. Gotovo zaboravljeni glas. Ne onaj koji sam slušala mesecima - hladan, gotovo automatski. Nego onaj, stari glas. Glas koji pita kako sam, koji brine, koji čestita na uspehu. I uvo koje čuje i sluša. Ne kažem da je nešto specijalno, ali ipak uliva malo nade. Ne prevelike, prevelika očekivanja mogu da dovedu do velikih razočaranja. Ali su to sitnice koje čine sreću, a ja ne tražim ništa više. Samo se nadam da će ih biti još. Usamljena sitnica nema neki dugi efekat. Moja lična svetiljkica je malo jače bljesnula.

Inače, trebalo bi da i ona naša zajednička svetiljka malo zasija. Ne da očajavamo i da se prepustimo tužnoj struji. Nego da dokažemo i da pokažemo, da možemo bolje i da vredimo više. Da ne dopustimo da neka grupa neobrazovanih, propalih, loših ljudi sa iskrivljenom slikom morala, pravde, borbe uništi ne samo naše ulice i grad, nego i naše duše. Ne smemo! Ne treba nam mrak. Stakla se zamene, fasade okreče, ulice očiste. To nije problem. Problem je povratiti ugled, dostojanstvo, veru i nadu. Za to moramo da se borimo. Ima nas dovoljno svesnih i normalnih da to možemo! Nije lako, ali moramo da pokažemo pravo lice, lice koje treba svet da vidi. Da vidi našu volju, sposobnost, pamet, solidarnost, uspeh, snagu volje, nepokolebljivost, čast. Da zadobijemo poverenje, podršku, da se borimo onako kako se to radi u normalnom društvu, a ne nasiljem. Da sprečimo da nas neki drugi posipaju prašinom i krvlju i takvim nas prikazuju. Znamo da ima takvih, ali znamo da mi nismo jedni od njih. Da sprečimo da se izgubi ma i jedan život više, da sprečimo da se nešto ovakvo ponovi! Znamo da vredimo više i da možemo bolje, kao što rekoh! Ne treba nam lažna etiketa, moramo da je skinemo. Pesimizam još nikom nije dobra doneo.

Glavu gore, dosta je suza i tuge, dosta sramote, upalimo svetlo!